Vetrovi Nju Orleansa

Ulice Nju Orleansa, prestonice američke države Luizijane poplavljene su i posle deset dana od naleta uragana Katrina. U gradu koji je bez pijaće vode i struje od početka „najveće prirodne katastrofe u američkoj istoriji“, više nema stanovnika, pošto je u ponedeljak završena evakuacija poslednjih zaostalih građana. U višim delovima grada čuje se samo zavijanje laganog povetarca koji sada, umesto uragana, dolazi iz Meksičkog zaliva i gradom širi neprijatne mirise. Crne kese, polomljeni nameštaj i čitavi nanosi otpadaka okružuju zgrade uništene uraganom i potonjim požarima. Mutna i zagađena voda, ponegde duboka i do šest metara, nosi otpatke poplavljenim ulicama. Stolice, dušeci, „barbi“ lutke i drugi zaboravljeni predmeti plivaju između napuštenih kuća. Ptice nadleću leševe stradalih, nasukane na tremove kuća i grane parkovskog žbunja. Sablasni mir samo na trenutak prekida buka vojnog helikoptera koji odleće ka oštećenoj brani na jezeru Pontčartrejn. Spasilački čamac se lagano kreće i pristaje uz prozor dnevne sobe jedne od poplavljenih kuća. Spasioci volonteri razbijaju staklo na prozoru i dozivaju ukućane – poslednja provera da li ima još preživelih. „Gospođo Roberts“, uzvikuju spasioci, ali niko ne odgovara na njihove pozive. Čamac potom plovi dalje niz ulicu. Tišina ponovo prekriva uništeni grad.

U međuvremenu, buka u američkoj javnosti postaje sve veća. Administricija predsednika Džordža Buša neprestano je izložena kritikama. Buš poziva na nacionalno jedinstvo, pokušavajući da umanji teške političke posledice anarhije koja je nastala u Nju Orleansu prošle nedelje. Veliki broj zvaničnika Bele kuće, uključujući i predsednika Buša, nekoliko puta je već posetio države Misisipi i Liuzijanu. No, posle izveštaja da je akcija spasavanja bila usporena zbog nedovoljne koordinacije nadležnih federalnih službi, a da je haos nastao zbog rasne diskriminacije i nesposobnosti da se obuzda bezakonje, javnost će se teško umiriti lepim rečima. Izvesno je da će posledice uragana Katrina biti velike i dugoročne po SAD. Posle uništenja naftnih postrojenja u oblastima pogođenim uraganom, cene goriva su dramatično porasle. Materijalna šteta u uništenim gradovima je ogromna. Raseljeno je više od milion ljudi iz država Misisipi, Alabama i Luizijana, a oni su uglavnom smešteni u privremenim boravišima u Teksasu, Tenesiju, Indijani i Arkanzasu. Broj mrtvih još nije tačno utvrđen, ali je gradonačelnik Nju Orleansa Rej Nagin izjavio da se može očekivati više od 10.000 žrtava.

EVAKUACIJA: Sve je počelo u nedelju 28. avgusta. Uragan Katrina prešao je Floridu i krećući se duž Meksičkog zaliva počeo da se pojačava. Vest da s mora dolazi razorni uragan izazvala je paniku u Nju Orleansu, gradu koji se nalazi dva metra ispod nivoa mora. Meteorološke stanice prvobitno su javile da je uragan promenio pravac i da mu je jačina smanjena. Međutim, približavajući se oblasti reke Misisipi, Katrina je značajno ubrzala zbog nailaska na oblast više temperature i nižeg vazdušnog pristiska. Stigao je meteorološki izveštaj da je Katrina dostigla snagu uragana pete kategorije, a da udari vetra imaju brzinu od 265 kilometara na čas. Posle te vesti, gradonačelnik Rej Nagin naredio je evakuaciju stanovništva. Građani su u konvojima počeli da napuštaju grad. Na putevima ka unutrašnjosti SAD, a naročito ispred benzinskih pumpi i prodavnica došlo je do velikih zagušenja saobraćaja. Do večeri je iz Nju Orleansa otišlo više od 80 odsto stanovnika, ali je u gradu ostalo oko 100.000 ljudi koji nisu uspeli da pronađu prevoz ili nisu hteli da se odazovu pozivu za evakuaciju. Tražeći sklonište, više od 9000 građana sakrilo se u sportskoj dvorani Superdom.

Tokom noći, Katrina je stigla do Nju Orleansa. Na širokom području obale Meksičkog zaliva, Katrina je izazvala veliku štetu. U naletima olujnog vetra ošetećene su mnoge zgrade, a manji gradovi uz obalu sravnjeni su sa zemljom. U Nju Orleansu kiša je bila tako snažna da su se sa visokih zgrada slivali pravi vodopadi. Snažan vetar podizao je i nosio automobile, bacajući ih niz ulice. Električni vodovi su odsečeni, drveće oboreno, a stakleni izlozi polomljeni. Nešto pre jutra, uragan je načinio oštećenja i na krovu stadiona Superdom, što je izazvalo paniku među ljudima sklonjenim u zgradi. Uragan je potom počeo da slabi. Njegova snaga se smanjila, prešao je u četvrtu kategoriju, a brzina vetra je pala na 160 kilometara na čas. No, to je bio tek početak užasa. Pojavile su se glasine da su probijene brane na jezeru u zaleđini grada. Smešten između jezera Pontčartrejn i morske obale, Nju Orleans podseća na zdelu koja se nalazi ispod nivoa mora, a od poplava ga je štitio sistem brana i barijera.

ANARHIJA: U utorak ujutru 30. avgusta pokazalo se da su glasine o oštećenju brana tačne. Više od 80 odsto grada bilo je poplavljeno. Ljudi koji su ostali u gradu popeli su se na krovove kuća, a nad gradom su počeli da nadleću spasilački helikopteri. Prvi izveštaji govorili su da je stradalo između 50 i 70 ljudi, ali se ubrzo pokazalo da žrtava ima mnogo više. U jednoj BBC-jevoj reportaži iz Nju Orleansa prikazano je kako spasioci iz čamca veslima u stranu guraju leševe koji plivaju po vodi, kako bi što brže stigli do preživelih. Spasavanje preživelih nastavljeno je i sledećeg dana. Desetine hiljada ljudi sakupljene po gradu dovedene su u Superdom, ali bez hrane, pijaće vode i struje uslovi života u ovom skloništu postali su nepodnošljivi. Voda je rasla širom grada, a preživeli stanovnici su se probijali kroz poplavljene ulice, tragajući za hranom i vodom. Federalne vlasti proglasile su javnu uzbunu širom obale Meksičkog zaliva, ali se isporuka hrane, vode i goriva nije znatno ubrzala. Situacija je počela da izmiče kontroli. Gradonačelnik Nagin je naredio hitnu evakuaciju preživelih na neko sigurnije mesto, ali je taj proces tekao izuzetno sporo. Počeli su da pristižu izveštaji o porastu nasilja u gradu, o pljačkama i silovanjima.

U četvrtak 1. septembra Nju Orleans je potonuo u anarhiju. Izveštaji o pljačkama zatrpali su kancelariju gradonačelnika. Na ulicama se pojavilo oružje. Policija je prekinula akcije spasavanja pokušavajući da zaustavi bezakonje. Operacija evakuacije 20.000 ljudi iz dvorane Superdom prekinuta je pucnjavom iz mase na spasilački helikopter. Stanje u dvorani postalo je beznadežno. Nasilje se raširilo među izbeglicama, a u kupatilima je došlo do silovanjâ. Tri bebe su preminule od gladi. Grupe naoružanih pljakaša počele su da haraju gradom, napadajući spasioce i napastvujući nemoćne. U međuvremenu, naoružali su se i građani koji su ostali u svojim kućama. „Ostali smo zajedno i odlučili da zaštitimo ono što imamo ovde. Branićemo naš kraj“, rekao je jedan od preživelih stanovnika, ratni veteran Čarli Haket, čije je reči prenela agencija AP.

Pripadnici nacionalne garde raspoređeni su po gradu, ali red nije uspostavljen. Guverner države Luizijana Ketlin Blanko zatražila je dodatnih 40.000 vojnika kako bi se zaveo mir u Nju Orleansu. „Nećemo tolerisati pljačke. Dala sam instrukcije da se primene sva neophodna sredstva kako bi se uspostavili zakon i red“, rekla je guverner Blanko. Njene reči je kao eho potom ponovio predsednik Buš, rekavši da će prema nasilnicina biti primenjena „nulta tolerancija“. Iz zemalja širom sveta počeli su da stižu izrazi saučešća i ponude da se Amerikancima u Nju Orleansu uputi pomoć. Međutim, predsednik Buš je to odbio rekavši da će se SAD sa problemima izboriti same. On je najavio najveću spasilačku akciju u američkoj istoriji. U međuvremenu, po medijima su otvorene debate o odgovornosti za ono što se događa, a Beloj kući su upućene direktne kritike.

DVE AMERIKE: U petak 2. septembra predsednik Buš je posetio Luizijanu, a akcija evakuacije nastavljena je i tokom vikenda. Kongres je odobrio 10,5 milijardi dolara za operaciju spasavanja. Konvoji sa hranom, lekovima i vodom probili su se do grada. Pucnjave je bilo i narednih dana, ali je red polako uspostavljen. Napravljen je najveći vazdušni most kojim je iz Nju Orleansa evakuisano poslednjih 10.000 stanovnika. U subotu je ispražnjen stadion Superdom, a sledećeg dana je počela akcija detaljne pretrage grada za preživelima. U susednim državama organizovan je smeštaj za prihvat stanovnika Nju Orleansa, a SAD su u nedelju od ostatka sveta ipak zatražile pomoć u ćebadi, lekovima i hrani. Mnogi spasioci su potom preusmereni na sakupljanje leševa stradalih. Grad je u ponedeljak ispražnjen i činilo se da je Amerika najzad odahnula. No, svedočenja evakuisanih stanovnika o paklu koji je zavladao u Nju Orleansu zgranula su javnost. Agencija AFP prenela je reči jednog od spasilaca: „Videli smo više mrtvih nego živih.“ Slike nasilja, ubistava i silovanja u areni Superdom šokirale su Ameriku.

Tokom posete Luizijani, sekretar odbrane Donald Ramsfeld rekao je da će Nju Orleansu biti potrebne godine da se opravi od uragana Katrina. U međuvremenu je pokrenuta debata o odgovornosti. U prvi mah, predsednik Buš je optužio vlasti Luizijane da su nedovoljno efikasno izvodile akciju spasavanja u prvim danima. Međutim, javnost se složila da su zapravo najodgovornije federalne vlasti. Jedan senator iz Luizijane rekao je da će predsednika Buša udariti pesnicom ako ponovi svoje netačne optužbe. Nervozni i neispavani lokalni funkcioneri okrivili su Federalnu agenciju za upravljanje krizama (Federal Emergency Management Agency, FEMA), koja ne samo da je kasnila sa organizacijom već je sputavala druge u akciji spasavanja. Sa terena su pristigla svedočenja spasilaca o lošoj komunikaciji, a u američkoj štampi je citiran primer slučaja kada su spasioci zvali direktno kancelariju jednog senatora u Vašingtonu, pošto nisu mogli da stupe u kontakt s nadležnima u FEMA. „Tražili smo hitno vojnike, helikoptere, vodu i hranu, a oni su hteli da pregovaraju oko organizacione strukture“, rekla je guverner Luizijane Ketlin Blanko. Kada je kataklizma okončana, slične ocene izneo je i gradonačelnik Nagin. „Mnoštvo ljudi je izigravalo šefove. Državne i federalne vlasti igrale su ples u dva koraka.“ Ove optužbe su ozbiljno uzdrmale snagu vladajuće Republikanske partije. Ugledni demokratski senator Hilari Klinton pozvala je predsednika Buša da obrazuje nezavisnu nacionalnu komisiju koja bi ispitala propuste. Ona je najavila da će pokrenuti ukidanje agencije FEMA.

Optužbe da je posle udara uragana došlo do rasne diskriminacije najviše su uzbudile SAD. Iz grada su poslednji evakuisani Afro-amerikanci, što je pojačalo sumnje da se namerno otezalo sa akcijom spasavanja. Međutim, državni sekretar Kondoliza Rajs, koja je i sama Afroamerikanka, odbacila je kritike na račun Bele kuće. „Niko, a naročito predsednik Buš nije ostavio ljude bez pomoći na rasnoj osnovi“, rekla je sekretar Rajs. Moguće je da su ovi stavovi američkih vlasti tačni, pošto je prema pisanju američke štampe u Nju Orleansu došlo do druge vrste segregacije, koja nije ni bila zasnovana na rasnoj, već na finansijskoj podeli. List „Njurok tajms“ objavio je ilustrativnu priču o dve porodice koje su događaje posle uragana Katrina doživele na sasvim različit način samo zato što pripadaju različitim društvenim slojevima. Dok je relativno imućnoj porodici u evakuaciji pomoglo stotinak rođaka iz svih krajeva Amerike, a njihovom spasavanju doprinele mobilne telefonske veze i intertnet, siromašni roditelji su sa troje dece pešice bežali u arenu Superdom kada je oluja već počela. Vrhunac ove priče je u kontrastu između novog idiličnog smeštaja bogatije porodice u Kaliforniji i slike siromašnog oca koji poslednjih 25 dolara daje za hranu crnoberzijancu ispred stadiona Superdom. Uragan Katrina je bez sumnje pokazao da u SAD postoje dve Amerike i da je ta podela trajna. Prva, bogatija, može sebi da priušti najmodernije tehnologije, blagostanje i dobru organizaciju, koja joj omogućuje da za samo deset dana vojno porazi bilo koga u svetu, dok druga nije u stanju da isto toliko dana preživi vetar koji, sasvim prirodno, povremeno naiđe sa mora.

Kako nastaju uragani

Vetar je strujanje vazduha, relativno u odnosu na površinu Zemlje. Javlja se zbog razlike u vazdušnim pritiscima. U prirodi ima mnogo pojava koje nalikuju vetru – kao što se može reći da električna struja kreće od višeg ka nižem električnom potencijalu, a reke teku sa više nadmorske visine ka nižoj, tako vazduh struji iz oblasti visokog pritiska, koji se obično naziva anticiklon, ka oblasti nižeg pritiska, ciklonu. Međutim, kretanje vetrova nije baš tako jednostavno. Pri strujanju vazduha javljaju se vrtlozi. Evidentna posledica vrtložnog kretanja jeste takozvano zavijanje vetra ili zvuci nalik na zvižduk koji se javljaju kada vetar prolazi kroz granje drveća i telefonske žice. S druge strane, raspored vazdušnog pritiska u atmosferi je vrlo složen i zavisi od temperature vazduha.

Topao vazduh ima niži pritisak od hladnog. Obična promaja u stanu javlja se zato što su prozori na jednoj strani zida više zagrejani nego na drugoj. Kada se pak oluja približava nekoj tački, vetar duva ka olujnom oblaku pošto se ispred fronta oluje kreće hladna masa vazduha koja izaziva vertikalno strujanje. Ova strujanja smanjuju pritisak u podnožju oblaka i vetar se kreće ka njemu, ali u blizini oluje vetar menja smer. Geografske karakteristike terena uslovljavaju raspored toplih i hladnih vazdušnih masa, tako da postoji na desetine različitih lokalnih vetrova. Neki primeri su vetar čibuk, Sveta Ana ili fen, a u našim krajevima je najpoznatija košava. Pored lokalnih, postoje i takozvani stalni vetrovi. U ekvatorijalnoj oblasti oni su poznati kao pasati.

Na klimu najviše utiču sistemi vetrova koji se vrtložno kreću. Ovu pojavu je najlakše shvatiti pri posmatranju vode koja otiče iz sudopere. Voda se kreće naniže, ali pri tom pravi vrtlog. Tako se vetar okreće oko oblasti nižeg pritiska, a taj sistem vetrova naziva se ciklon. Cikloni se okreću pod dejstvom Koriolisove sile i to u smeru suprotnom od kazaljke na satu na severnoj hemisferi, dok se na južnoj polulopti okreću u smeru kazaljke na satu. Cikloni obično donose vlažno vreme i padavine. Na srednjim geografskim širinama njihov prečnik je između 1000 i 4000 kilometara. Vazduh može da rotira i oko oblasti visokog vazdušnog pritiska, a takav sistem vetrova naziva se anticiklon. Anticikloni su manji i sporiji, a donose lepše vreme.

U tropskim oblastima, cikloni su znatno manjeg prečnika (100–500 kilometara), ali se kreću znatno brže (100–250 kilometara na čas). Poznati kao tropski cikloni, ovi vetrovi izazivaju dramatične klimatske efekte. Obično nastaju iznad okeana i kreću se ka obalama. Vetar spiralno rotira ka središtu tropskog ciklona, a zbog svoje brzine može imati razorne posledice. Na Pacifiku tropske ciklone nazivaju tajfuni, dok ih u Karibima zovu uragani. Kretanje tropskih ciklona prati se satelitski i pomoću radara u meteorološkim stanicama. Od 1950. koristi se internacionalna klasifikacija prema razornoj moći, a zabeležni su primeri izuzetno razornih tropskih ciklona. Tako su poznati uragan Kamil iz 1969. koji se kretao u oblasti Meksičkog zaliva, kao i uragan Endrju iz 1992. koji je pogodio Floridu. Ipak, najrazornije posledice imala je prošlonedeljna Katrina čija je brzina bila veća od 260 kilometara na čas i koja je uništila grad Nju Orleans.