Veliki strah

Strah o kome je reč u knjizi Boba Vudvorda (Strah: Tramp u Beloj kući, 2018), legendarnog američkog novinara, koautora sa Karlom Bernstinom kultne knjige Svi predsednikovi ljudi i serije članaka u vašingtonskom „Postu“ koji su Ričarda Niksona doterali do ostavke, nije strah od strašnog Donalda Trampa, već strah za budućnost Sjedinjenih Država kojima je Tramp zapao za predsednika. Čovek ne mora da bude državljanin SAD da bi se čitajući ovu knjigu ohladio od straha. Na čelo najveće svetske sile došao je čovek koji sve najbolje zna, koji vlada putem Tvitera i koji je spreman da rizikuje nuklearni rat zbog besmislenih razloga i sujete. Za njega ne postoji istorija SAD u ovih sedamdesetak godina, jer sve počinje od njega.

Bob Vudvord je istražio svaki detalj ove knjige uz pomoć desetina unutrašnjih izvora iz administracije, od kojih su neki užasnuti pobegli videvši da Tramp ne sluša nikoga i ne usvaja elementarne argumente zdravog razuma. Ako su u vreme Votergejta Vudvord i Bernstin imali pomoć izvora zvanog „Duboko grlo“ (Mark Felt, tada zamenik direktora FBI-ja, što je sam priznao nedavno, pred smrt), za ovu knjigu Vudvord je imao čitav hor veoma dubokih grla. Na 357 strana mogu se naći stotine razgovora iz Ovalnog kabineta i drugih kancelarija administracije, događaji u koje je teško poverovati, ali su istiniti, gadosti i izdaja šekspirovskih razmera.

SLUČAJ UKRADENOG PISMA: Knjiga počinje epizodom koja je tipična za Trampovu vladavinu. Kao prvo, Tramp je izdiktirao jedno pismo južnokorejskom predsedniku i premijeru u kome otkazuje korejsko-američki Ugovor o slobodnoj trgovini (KORUS) iz početka pedesetih godina. Za to pismo nisu znali ni njegov sekretar Rob Porter (koji je morao da zna, jer sva pisma idu preko njega), ni glavni ekonomski savetnik Geri Kon, dugogodišnji predsednik Goldman Saksa, stari finansijski lisac. Geri Kon je na predsednikovom stolu našao pismo (Vudvord je objavio i faksimil) kojim se taj ugovor jednostrano raskida, sa datumom 5. septembar 2017. Tramp nije bio tog trenutka u Ovalnom kabinetu i Geri Kon je pismo uzeo sa stola i spremio na sigurno. Kao drugo, Donald Tramp nije ni primetio da pismo nedostaje. Nije to bio prvi put: Trampovi najbliži saradnici već su stekli naviku da skandalozne i štetne dokumente kradu sa njegovog stola, znajući da on to neće ni primetiti jer ima uzak raspon pažnje.

Zašto je baš ovo pismo tako značajno? Zato što ugovor KORUS već decenijama garantuje američko vojno i obaveštajno prisustvo na neuralgičnoj tački planete. Na primer: iz Južne Koreje SAD imaju praktično trenutnu informaciju o lansiranju severnokorejskih balističkih raketa (7 sekundi, za razliku od radara na Aljasci, kojima treba 15 minuta da lansiranje primete); o mogućnostima prisluškivanja i drugih elektronskih dejstava i da ne govorimo. Trampa, međutim, to nije zanimalo; on je bio ljut zbog trgovačkog deficita sa Južnom Korejom (deficit je njegov omiljeni predmet ljutnje, kao što će se videti) i sve ostalo bilo mu je nebitno. Kon i Porter objasnili su kasnije da su to i druga pisma krali sa stola da bi spasli i Trampa i državu: da je našao pismo, Tramp bi ga i potpisao. Ovako je zaboravio da postoji.

Rob Porter posle se žalio da je mnogo vremena potrošeno da se Trampu skrene pažnja na potrebne procedure u administraciji, da su potrebni provere, pravna mišljenja i sigurnost pri odlučivanju. Sekretar za odbranu Matis potrošio je dane objašnjavajući Trampu da ne treba raskidati ugovor sa Južnom Korejom iz čisto vojnih razloga: Kim Džong Un je neposredna pretnja sigurnosti SAD; Južna Koreja je neophodna kao saveznik, a ako ne izgleda da trgovinski ugovor ima s tim veze, to je zabluda; itd.

Tramp je bio besan zbog najnovijeg antiraketnog sistema THAAD (terminalna vazdušna odbrana na velikim visinama) koji košta milijardu dolara i instalira se u Južnoj Koreji, i tražio je da se sistem instalira u Portlandu, Oregon. „Ne radimo to za Južnu Koreju“, govorio je Matis, „pomažemo im zato što oni pomažu nama.“ Vudvord takvo stanje stvari tokom 2017. objašnjava time što su SAD bile vezane za „reči i akcije emocionalno preopterećenog, nepouzdanog i nepredvidivog lidera… Bio je to nervni slom izvršne vlasti u najmoćnijoj zemlji na svetu.“

DEFICIT I CARINE: Geri Kon je krv propljuvao objašnjavajući Donaldu Trampu da je trgovinski deficit dobar, a ne užasan, kako je Tramp mislio i misli još uvek. Ako američki potrošač može jevtino da kupi robu proizvedenu u Kini ili Koreji, rezonovao je Kon, to znači da taj isti američki potrošač tako ušteđeni novac može da potroši na robu proizvedenu u SAD, robu koja ima veću dodatu vrednost, od čega američka ekonomija ima samo koristi. Tramp – koji je za sebe na početku tvrdio da je „popularist“, misleći „populist“ – nije imao nikakvo političko iskustvo, kao što će to uskoro shvatiti Stiv Benon, njegov glavni savetnik na početku, čovek koga će Tramp iscediti i baciti kao i tolike druge.

Tramp je, takav kakav je, stalno insistirao na smanjenju deficita, a zatim i na carinama na uvoz čelika i aluminijuma, automobila itd. Geri Kon i drugi danima su mu objašnjavali da uvezeni jevtiniji čelik i aluminijum završavaju u finalnim proizvodima američke industrije, proizvodima visoke dodate vrednosti kao što su naoružanje, avioni i automobili. Na primer: svi automobili BMW serije 3 prave se u Karolini, kao i svi Mercedesovi džipovi. Trampu je takođe skrenuta pažnja da se u SAD ne proizvode penicilin i još osam antibiotika; uvoze ih iz Kine. Pa šta, kazao je Tramp, uvozićemo ih iz Nemačke; da, rekli su mu, onda će ih Kinezi prodavati Nemcima, a oni nama, pa ćemo ono što smo smanjili kao deficit sa Kinom dobiti kao još veći deficit sa Nemačkom.

Ispostavilo se da Tramp pojma nema o ekonomiji, ukratko rečeno. Uostalom, bankrotirao je više puta i jedino u šta se razume su špekulacije sa nekretninama. Pritom, on nije sklon da čuje pametnije i iskusnije od sebe: Gerija Kona smo pomenuli; ima ih još, stručnjaka i iskusnih pravnika koji se Trampu dopadnu ili ne dopadnu, kao Džon Bolton, čiji mu se čupavi brkovi prvo nisu dopali kad su mu ga predložili za savetnika za nacionalnu bezbednost, pa ga je odbacio, da bi sada bio savetnik sa brkovima. Oni koji su mu se dopali bili su mnogo veći problem: ekonomski protekcionisti i izolacionisti poput Pitera Navara, njegov zet Džered Kušner (Ivankin muž) koji ga je manipulisao u ko zna sve koje svrhe i u ko zna čiju korist, Majkl Flin koji će ga uvaliti u to da najuri Džejmsa Koumija, direktora FBI-ja, koji nije hteo da mu učini protekciju.

MOJ ZALJUBLJENI NEPRIJATELJ I TVITOVI: Tramp je u više navrata tražio scenarija i procene kako bi se otarasio Kim Džong Una. Raspravljalo se – teoretski, doduše – i o „udaru na vođstvo“ (u prevodu – atentat). Vojska i agencije nacionalne bezbednosti lepo su mu objašnjavale da se sa Severnom Korejom nije igrati: čak i bez nuklearnog udara, oni samo konvencionalnom artiljerijom mogu da pobiju milion ljudi u Seulu za jedno popodne. To su mu konačno objasnili (mada je veliko pitanje može li se Trampu bilo šta objasniti) i Tramp je krenuo u pregovore koji su se završili razmenom ljubavnih pisama. Ovoga puta Tramp je srcedrapateljnu vest o uzajamnoj zaljubljenosti saopštio usmeno, a ne tvitom, što je čudno.

Tviter je, inače, bio i ostao noćna mora i košmar Bele kuće. Kad je Tviter saopštio da više nema samo 140 slovnih znakova, nego 280, Tramp je pobesneo: „A ja taman postao Hemingvej Tvitera!“ Saradnici i osoblje Bele kuće mesecima su smišljali neki način da Trampove tvitljotine nekako filtriraju i provere pre slanja; ćerka Ivanka imala je tu konstruktivnu ulogu, pa je postignut nekakav klimavi kompromis od koga se i danas svi plaše. Tramp je preko Tvitera smenjivao i postavljao najvažnije saradnike, vodio politiku, neprijatno iznenađivao celu administraciju i uopšte krajnje neodgovorno lupetao sve što mu padne na pamet. Ponekad se čak i izvinjavao, mada retko i neuverljivo.

PRAVNIČKI KOŠMAR: Donald Tramp se neizbežno upetljao u čitav niz pravnih procesa i uspeo čak da dobije specijalnog istražitelja protiv sebe, bivšeg direktora FBI-ja Roberta Mulera, koji je jedva dočekao da ga pritisne. Ugledni američki advokati od velikog kalibra izbegavali su ga jer im je bilo jasno da s kim imaju posla. Konačno je umoljen Džon Daud, stari i iskusni advokatski lisac. On se namučio sa Trampom kao Isus: Tramp se izmicao, okolišio, mrljavio oko svedoka, pravio ustavne probleme jer mu je objašnjeno da je na pragu procedure za opoziv (impičment, je li), a sve zbog osnovanih sumnji da se njuškao sa Rusima tokom predizborne kampanje. Tu su uloge odigrali Majkl Flin, Papadopulos, Manafort (ljudi iz predizborne kampanje), ali i sin Donald i zet Džered. Daud je pokušavao Trampu da objasni da je na ivici krivokletstva – što se kod njih ne prašta – ali je Tramp grdio medije, pretio da će ih sve izjuriti iz Bele kuće i već to.

Knjiga se završava telefonskim razgovorom kojim Džon Daud otkazuje punomoć Trampu, spušta slušalicu i kaže svojoj ženi Kerol: „Idem. On je jebeni lažov.“