Uspon građanina Kana

Zamislite ovakav scenario u režiji Denija Bojla (Trejnspoting, Milioner iz blata): dvojica rivala takmiče se za iznenada upražnjeno mesto gradonačelnika Londona. Obojica su u ranim četrdesetim, arhetipski zgodni: jedan je plavokos i plavook, iz prebogate mešane hrišćansko-jevrejske porodice, itonski đak, „konzervativac sa dušom“ i pobornik očuvanja životne sredine; drugi je tamnoput, laburista, sin šofera i šnajderke, musliman odrastao i školovan u siromašnom predgrađu, advokat i borac za ljudska prava. Trka je neizvesna sve dok prvi kandidat u očajanju ne napravi ugovor sa đavolom, zaigra na kartu islamofobije i krene da proziva protivnika da je povezan sa džihadistima; javnost se neočekivano okreće protiv bogatog momka, čak ga i rođaci osuđuju, stranka ga se odriče; siromašni momak ubedljivo dobija i u pratnji supruge i dve ćerke obraća razdraganoj masi: „Hoću da svi dobiju priliku koju je ovaj veličanstveni grad pružio meni. Biću gradonačelnik svih Londonaca.“ Svetla se pale, teče odjavna špica, publika izlazi suznih očiju.

Ovo se, naravno, nije desilo na filmu, nego u stvarnom životu: Sadik Kan je prošle nedelje sa 59 prema 41 odsto glasova pobedio „zlatnog dečka“ Zaka Goldsmita i tako postao prvi musliman na čelu osmomilionske britanske prestonice. Što je najinteresantnije, pakistansko poreklo i islamska vera uopšte nisu bili tema u kampanji sve dok Goldsmit nije optužio Kana da je povezan sa teroristima. Kampanja se uglavnom vrtela oko naduvanih cena nekretnina, zbog kojih su obični ljudi prisiljeni da se masovno iseljavaju iz Londona, dok ruski i arapski milijarderi kupuju čitave kvartove. Kan je obećao da će strane investitore naterati da investiraju i u socijalne stanove, kao i da će zamrznuti cene preskupog gradskog prevoza, i to mu je donelo izvesnu prednost. Goldsmit je, možda pod uticajem uspeha Donalda Trampa u američkoj kampanji, odigrao na versku kartu i to mu se olupalo o glavu.

IGRA OKO VEROISPOVESTI: Goldsmitove optužbe zasnivale su se na okolnosti da su neki od imigranata koje je Kan zastupao na sudu u vreme kada je bio aktivista zaista imali radikalne stavove, kao i da se jednom pojavio na partijskom skupu na kojem su kao gosti učestvovali i predstavnici Hamasa, palestinskog pokreta koji se nalazi na listi terorističkih organizacija. Mada svog rivala nije direktno optužio da je terorista, Goldsmit je dozvolio da uz autorski tekst o Kanovim opasnim vezama koji je napisao za engleske novine kao ilustracija izađe fotografija uništenog autobusa iz 2007. kad se London našao na meti džihadista. Ovo je izazvalo žestok kontraefekat i nateralo čak i neke članove Goldsmitove porodice (zet mu je Pakistanac i takođe se preziva Kan) da se ograde od takvih insinuacija, a pobunili su se i delovi Konzervativne stranke. Torijevci su se poslednjih godina trudili da privuku muslimanski deo biračkog tela (oko četiri odsto) od kojih mnogi imaju patrijarhalne stavove i ideološki su bliži njima nego laburistima. „Goldsmit je u suštini hteo da kaže da su ljudi sa konzervativnim verskim ubeđenjima opasni i time izazvao ozbiljnu štetu stranci“, upozorio je istaknuti konzervativac Endru Bof. I tako je Goldsmit, miljenik premijera Dejvida Kamerona i donedavno jedan od nekolicine kandidata za budućeg vođu konzervativaca, naprasno okončao političku karijeru i sada mu je preostalo samo da se vrati ranijem poslu i uređuje ekološki časopis čiji je vlasnik njegov otac.

Sam Kan je tokom kampanje, kao i u prethodnoj političkoj karijeri (bio je državni sekretar za saobraćaj u prethodnoj laburističkoj vladi), elegantno nosio svoj višestruki identitet. „Nema potrebe da pokazujete prstom i vičete da sam musliman – to piše u mojim lecima“, poručio je Goldsmitu. Za sebe kaže da je „istovremeno Londonac, Evropljanin, Britanac, Englez, islamske veroispovesti, azijskog porekla, pakistanskih korena, muž i otac“. Redovno ide u džamiju, ne pije alkohol, a kad je primljen u advokatsku komoru, zakleo se na primerku Kur’ana umesto na Bibliji. Sa druge strane, odavno je na meti ekstremnih britanskih muslimana koji smatraju da vernici ne smeju da učestvuju u političkom životu izvan šerijatskog sistema, a pojedini britanski imami su mu, nakon što je glasao za legalizaciju istopolnih brakova, prilepili fatvu, zbog koje mu je država dodelila policijsku pratnju.

U stvari, Kan je najveći problem u kampanji imao sa sopstvenom strankom, u kojoj trenutno dominira tvrdo leva struja pod vođstvom Džeremija Korbina, dok novi gradonačelnik Londona od početka karijere pripada umerenoj, socijaldemokratskoj frakciji laburista. Ken Livingston, bivši gradonačelnik i pripadnik Korbinove struje, usred je kampanje i verovatno ne slučajno, na svom Tviter nalogu postavio je tvrdnju da se „Hitler zalagao za stvaranje Izraela dok nije poludeo i pobio šest miliona Jevreja“, što je univerzalno ocenjeno kao antisemitska gadost. Istovremeno, Livingstonov tvit je podstakao optužbe da laburisti tolerišu i podstiču antisemitizam kako bi se dodvorili muslimanskim glasačima. Kan je, međutim, i ovu zamku uspeo da izbegne tako što je prvi osudio Livingstona, a prvi službeni čin nakon što je izabran za gradonačelnika mu je bilo otvaranje komemoracije holokausta.

PODELJENI LABURISTI: Kanova izborna pobeda je, paradoksalno, oslabila Korbina i pored vrlo dobrog rezultata koji je stranka ostvarila na britanskim lokalnim izborima. Uprkos procenama da su im ekstremni desničari iz Ukipa oteli tradicionalno biračko telo, laburisti su, osim Londona, osvojili vlast i u Bristolu, nekadašnjem centru trgovine robovima, gde je prvi put u istoriji za gradonačelnika izabran kandidat afričkog porekla, kao i u mnoštvu dugih engleskih gradova sa pretežno radničkim stanovništvom. Sem toga, zadržali su značajnu prednost u Velsu, mada su, sasvim očekivano, poraženi u Škotskoj, gde su primat odneli nacionalisti.

Ovo je, međutim, mala uteha za Korbina, koji predsedava duboko podeljenom strankom, jer pobednici jesu laburisti, ali uglavnom ne pripadaju njegovoj struji. Uprkos svim običajima, on se nije ni pojavio na Kanovoj inauguraciji, a zauzvrat je odmah dobio šamar od novog gradonačelnika, koji je svega nekoliko sati nakon objavljivanja izbornih rezultata optužio vođu stranke da zastupa odviše leve stavove. „Nikada nećemo osvojiti vlast na opštim izborima ako od stranke ne napravimo veliki šator u koji ćemo privući sve, a ne samo naše aktiviste… Da smo računali samo na laburiste, nikada ne bismo dobili London“, rekao je on.

Ovo otkriva da frakcijska borba među laburistima nije završena nakon što je Korbin prošle godine preuzeo stranku, a Kan bi u toj borbi mogao da igra odlučujuću ulogu. Iako je London najveći grad u EU i treći po veličini u Evropi (iza Moskve i Istanbula), za razliku od tih gradova, gradonačelnik ima relativno slabu izvršnu vlast. On, na primer, nema nikakve nadležnosti nad londonskim Sitijem, srcem svetskog finansijskog tržišta, a glavnu reč u mnogim drugim delovima grada vode lokalni saveti, dok za infrastrukturne projekte mora da obezbedi podršku Vlade. Mesto je, međutim, savršena odskočna daska za najviše političke funkcije, jer obezbeđuje veliku vidljivost i lako osvojive političke poene. To dokazuje i slučaj Kanovog prethodnika, konzervativca Borisa Džonsona, koji je napustio funkciju gradonačelnika kako bi se stavio na čelo pobornika izlaska Britanije iz EU i pokušao da preotme stranku od premijera Dejvida Kamerona. Korbina bi za nekoliko godina mogla da zadesi ista sudbina, s tim što Kan već sada ima veće šanse da postane novi šef laburista nego što bi Džonson, koga mnogi vide kao britansku kopiju Donalda Trampa, mogao da prođe kao Kameronov naslednik.

Kad smo kod Trampa, i on je neizbežno ušao u ovu priču, zahvaljujući ranijem obećanju da će zabraniti muslimanima ulazak u Sjedinjene Američke Države. „Moraću da odem u Ameriku u posetu gradonačelnicima Njujorka i Čikaga pre kraja godine, jer ako Tramp pobedi, neće me pustiti da uđem“, rekao je Kan u intervjuu za američki „Tajm“. Tramp je smesta odgovorio da je spreman da u Kanovom slučaju napravi izuzetak, na šta mu je novi gradonačelnik Londona, koristeći tipično britansku frazu, odgovorio da „nije impresioniran ponudom“.

Bilo kako bilo, Londonci su uspeli da dokažu da su u vreme rastuće ksenofobije i straha od terorizma spremni da odbace predrasude i izaberu osobu koja odskače od stereotipa. Odgovor na sledeće logično pitanje – da li je Britanija spremna za prvog muslimanskog premijera – stići će već za nekoliko godina, na opštim izborima 2020.

foto: ap