Dok budete pročitali ovaj tekst do kraja, širom sveta biće obrezane bar 24 devojčice. To će im uraditi neko bez lekarske diplome, usred šatora ili kuće, kuhinjskim nožem, parčetom stakla ili naoštrenim kamenom i tim potezom će ih osuditi na patnje za ceo život. One koje budu imale više sreće suočiće se sa dugotrajnim krvarenjem, infekcijom ili (kasnije) menstrualnim bolovima. Ostale će patiti sa hroničnim infekcijama, bolovima tokom seksualnog odnosa, imaće veće šanse za infekciju HIV-om i za neplodnost. Ili će umreti.
Uprkos svim nuspojavama, za zajednice u kojima žive ostaće „čiste“, a tim krugovima je to očigledno bitnije od njihovog zdravlja.
Teško je reći koliko je žena do sada prošlo kroz te muke. Podatke je teško sakupiti iz jasnih razloga. Ipak, podaci kojima raspolaže Svetska zdravstvena organizacija kažu da danas sa posledicama obrezivanja genitalnih organa u svetu živi između 100 i 140 miliona žena.
SEČENJE, TURPIJANJE, SPALJIVANJE: Za razliku od obrezivanja dečaka i muškaraca, obrezivanje žena je daleko agresivniji proces i otud ga SZO s pravom i definiše kao žensko genitalno sakaćenje (Female Genital Mutilation, skraćeno FGM). Varijacije na temu su razne. Najčešći oblici su suna (koja podrazumeva odstranjivanje kožice klitorisa ili/i vrha klitorisa) i klitoridektomija, odnosno izrezivanje i uklanjanje celog klitorisa, kao i odstranjivanje malih stidnih usana. Daleko ekstremniji oblik je „faraonsko obrezivanje“ (infibulacija), koje podrazumeva rezanje klitorisa i velikih i malih stidnih usana, a potom zašivanje oštećene strane vulve. Na taj način rana zarasta tako da za sobom ostavi samo maleni otvor za oticanje mokraće i menstrualne krvi. Kada dođe vreme za prvu bračnu noć, muž ima tu čast da je razreže nožem, kako bi praktično demonstrirao svoje neprikosnoveno pravo, zbog čega je nesrećnica i prošla kroz tolike patnje. Četvrti, i najekstremniji oblik predstavlja sakaćenje klitorisa spaljivanjem, turpijanjem vagine i sličnim zahvatima.
Da li je gore proći kroz ovo iživljavanje sa četiri, četrnaest ili 24 godine, nevažno je. Suština je ista: žensko telo se fizički zloupotrebljava i unakažava u ime tradicije i kulturnih običaja.
U zajednicama u kojima se obavlja klitoridektomija, obično se obavlja i obrezivanje muškaraca. Oba rituala su deo religiozne i etničke tradicije i znače obaveznu stepenicu ka prelasku u svet odraslih. Tradicionalna praksa obrezivanja žena obavljala se zbog zaštite njihove nevinosti i smanjenja njihove seksualne želje, u cilju zaštite časti porodice, klana ili plemena. Osim predavanja o časti, neke zajednice se služe i bapskim pričama da klitoris koji se ne iseče može toliko da poraste da povredi bebu prilikom porođaja. Sve u svemu, ritual obrezivanja devojčica i žena je uslov za udaju, a u tim zajednicama muške dominacije, bez udaje je gotovo nemoguće zamisliti život.
KUKAVIČLUK I „POLITIČKA KOREKTNOST„: Zanimljivo je da većina stanovnika Zapada na sakaćenje ženskih genitalija gleda pomirljivo, vezujući ga za tradiciju i kulturu određenih zajednica. To je najbolje pokazalo mini-istraživanje tridesetdvogodišnje Lejle Husein, koja je i sama žrtva genitalnog sakaćenja. Lejla je u oktobru prošle godine napravila anketu među stanovnicima Northemptona u Velikoj Britaniji. Nije ih pitala šta mislite o genitalnom sakaćenju, već im se predstavljala kao neko ko skuplja potpise za peticiju podrške ovom ritualu. Svoj potpis je odbila da stavi samo jedna osoba.
Kampanja nije bila stvarna, ali potpisi svakako jesu. Kao glavnog krivca za ovakve rezultate Lejla je proglasila političku korektnost kao deo globalne kulture, odnosno strah kod ljudi da će ako se usprotive biti ocenjeni kao rasisti.
Po njenom mišljenju, upravo „politički ispravni“ stavovi ometaju borbu protiv genitalnog obrezivanja devojčica u Africi. „To nije kultura, to je nasilje. Prestanite da koristite reč ‘kultura’. To se dešava deci. Mi smo ljudska bića, ne mogu da gledam kako se deca seku, ne zanima me kojoj kulturi pripadate“, poručila je Lejla, čiju sudbinu prema podacima UNICEF-a u narednoj deceniji može da doživi 30 miliona devojčica, od toga 24.000 njih u Velikoj Britaniji.
Upravo je London bio mesto dešavanja prvog Girl Summita, održanog prošlog utorka sa ciljem da mobiliše međunarodne i napore svake zemlje ponaosob da se za života ove generacije devojčica zaustavi genitalno sakaćenje i primoravanje devojčica na brakove.
Samitu su prisustvovale 52 zemlje, uključujući i Bangladeš koji može da se „pohvali“ najvećom stopom brakova u kojima su neveste devojčice koje su tek na pragu puberteta (vidi okvir).
Na skupu su razmatrani budući koraci, ali bile su saopštene i ohrabrujuće vesti. Jedna od njih je da stopa genitalnog sakaćenja i brakova sa devojčicama polako ali sigurno opada. Zasluga za ovakav pomak se pre svega mora priznati brojnim nevladinim organizacijama koje rade na terenu. Do pre deceniju svako ko bi iz te sredine digao glas protiv bio bi optužen za izdaju, a danas se o ovim temama može govoriti, pogotovo u urbanim područjima. Zahvaljujući obrazovanju, zabrani obrezivanja žena zakonom i delovanju grupa za zdravstvenu politiku i ljudska prava, danas se glasnije priča o nuspojavama obrezivanja, a radi se i na tome da se zajednice ohrabre za druge, neinvazivne metode za inicijaciju devojčica u svet odraslih. Uprkos svemu, SZO procenjuje da je svake godine čak dva miliona devojčica u opasnosti da budu podvrgnute ovoj metodi.
Prošle godine UNICEF je objavio kompilaciju podataka o afričkim i zemljama Bliskog istoka, koristeći rezultate više od 70 nacionalnih istraživanja, urađenih u periodu od 20 godina u 29 država gde je ta praksa uobičajena. Prema tim podacima, u osam zemalja skoro sve devojčice su obrezane. U Somaliji je učestalost ove prakse čak 98 odsto, Gvineji 96, u Džibutiju 93, a u Egiptu, uprkos delimično izgrađenom zapadnjačkom imidžu, 91 procenat. U Eritreji i Maliju je 89, a u Sudanu i Sijera Leoneu 88 odsto obrezanih. U nekim zemljama ovaj zahvat je ušao u zdravstveni sistem. Tako u Egiptu najviše procedura obave profesionalci koji redukuju verovatnoću infekcije, bola i krvarenja, ali istovremeno čine ovu proceduru legitimnom uprkos odlukama UN. Utešno je ipak da se broj devojčica koje su obrezane smanjuje postepeno. UN I UNICEF tvrde da je čak 8000 zajednica u Africi pristalo da se pozdravi od te prakse.
ZAKON PROTIV TRADICIJE: No, devojčice (i žene) se ne obrezuju samo na afričkom kontinentu. Mnogo ovakvih zahvata obavi se i u Evropskoj uniji. Razlog je jasan – EU ima veliki priliv imigranata upravo iz afričkih zemalja koji sa sobom donose i svoje običaje. Države članice sa najvećim brojem ženskih azilanata-žrtava obrezivanja su Švedska, Francuska, Italija, Velika Britanija, Belgija, Holandija i Nemačka. Britanski zakonodavci izjavili su početkom meseca da je prevalenca FGM u toj zemlji „nacionalni skandal“, upozoravajući da je 170.000 žena prošlo tu proceduru a da je 65.000 devojčica pod velikim rizikom da im se to dogodi. Britanija je, inače, jedna od evropskih zemalja koja je obrezivanje ženskih genitalija prepoznala posebnim zakonskim aktima 2003. i 2005. godine. Pre samo nekoliko dana na aerodromu Hitrou uhapšeni su čovek i žena pod sumnjom da su planirali FGM nad 11-godišnjom devojčicom sa kojom su doleteli iz Ugande. Ovaj slučaj samo pokazuje da je britanski premijer Dejvid Kameron bio ozbiljan kada je na Girl Summitu izjavio da će svi roditelji bez razlike biti procesuirani ukoliko ne preveniraju genitalno sakaćenje svojih ćerki. Premijer je poručio i lekarima i nastavnicima da će od sada imati obavezu da prijave svaki slučaj za koji budu imali osnovane sumnje da bi devojčica mogla da bude podvrgnuta obrezivanju ili poslata na put u inostranstvo kako bi se maloletna udala. U suprotnom će snositi posledice.
Oštru politiku prema onima koji praktikuju obrezivanje devojčica ima i Francuska. U toj zemlji roditelji koji dozvole da se njihovom detetu izvrši takva operacija mogu da budu osuđeni na kaznu zatvora između 10 i 30 godina, a mogu biti i prognani iz zemlje.
Koliko god, međutim, zakoni bili valjano pisani, u ovom slučaju reč jeste o tradiciji i devojčice mogu spasiti samo emancipacija i promene u kulturi. Na konferenciji u Londonu prošlog utorka govorila je i najpoznatija Pakistanka Malala Jusafrai, aktivistkinja za pravo devojčica na školovanje kojoj su pre dve godine talibani pucali u glavu zato što je prkosila njihovoj zabrani školovanja ženske dece. „Devojčica zaslužuje da je poštuju jednako kao i dečaka“, rekla je Malala. „Dečak ima pravo da živi svoj život onako kako on želi. To bi trebalo da važi i za devojčice. Trebalo bi da imamo pravo da menjamo tradiciju i mi bi trebalo da budemo te koje će inicirati promene. Zato tražimo da više ne bude FGM i dečijih brakova. Ne treba da sledimo tradiciju koja ide protiv ljudskih prava. Mi smo ljudska bića i mi gradimo tradiciju“, rekla je Malala. U tom poduhvatu menjanja tradicije svakako bi im značile pomoć i podrška majki i baka. Ironično ili ne, tek najveći procenat genitalnog sakaćenja devojčica obavljaju upravo – žene.
Prošle godine svet je ostao šokiran vešću da je jedna osmogodišnja devojčica iz Jemena umrla od unutrašnjeg krvarenja prve bračne noći sa svojim 40-godišnjim mužem. Siromašne porodice u Jemenu udaju svoje maloletne ćerke zbog novca, a iz sličnih pobuda to čine i u mnogim drugim zemljama. Odmah iza Bangladeša, po broju maloletnih nevesta, je Niger, zatim Čad, Gvineja, Mali, Burkina Faso, Južni Sudan i Malavi. Više od 700 miliona žena na svetu je stupilo u brak dok su bile devojčice. U poslednjih 30 godina broj devojčica koje stupaju u brak pre 15. godine smanjen je za tri puta. Broj devojčica koje stupaju u brak pre 18. takođe je u opadanju, ali ne u dovoljnoj meri da se kaže da su dostignuti željeni ciljevi. Procena je da će, ako se ne ulože veći napori međunarodnih institucija i samih država, do 2030. godine čak 570 miliona devojčica biti udato, a da će do 2050. ta sudbina snaći njih 450 miliona.
