Trn u »revoluciji ruža«

Koncerti, umetnički performansi i molitve bili su glavna zbivanja prošlog vikenda na centralnom trgu Rustaveli i ispred parlamenta u Tbilisiju. Na prostoru bivšeg SSSR postoji već potpuno razrađena tehnologija javnih okupljanja i demonstracija kroz koje se ispituje političko raspoloženje građana. Ujedinjena opozicija uspela je tokom vikenda da na ulice glavnog grada Gruzije izvede oko 80.000 građana, što je znak da društvo traži promene. „U poslednje vreme od vlasti se čuju samo uvrede“, rekao je u izjavi medijima poznati gruzijski filmski režiser Rezo Esadze, „a mi smo isti ti ljudi koji su samo pre četiri godine, za vreme ‘revolucije ruža’, hrabro koračali uz Sakašvilija.“

OD DEMOKRATIJE DO DIKTATURE: Ujedinjena opozicija Gruzije je na početku protesta tražila raspisivanje izbora u skladu sa ustavom u aprilu 2008. (a ne kako su vlasti planirale za kraj sledeće godine), izmenu izbornog zakona i slobodu za političke zatvorenike. Vlasti u Tbilisiju odbile su sve zahteve opozicije, smatrajući ih ucenom. S obzirom na to da se gruzijski predsednik Mihail Sakašvili oglasio tek u nedelju i preko medija osudio proteste, Ujedinjena opozicja je vlasti ispostavila još jedan ključan zahtev – ostavku predsednika Sakašvilija.

Opoziciju nije omelo kišno i hladno vreme. Kako tvrde gruzijski nezavisni mediji, snage bezbednosti zaustavljale su i vraćale kolone pristalica opozicije koje su iz unutrašnjosti zemlje išle prema Tbilisiju. Događaji od prošlog vikenda u Gruziji veoma su podsećali na jesen 2003. godne kada su pristalice Mihaila Sakašvilija počele demonstracije protiv proruski orijentisanog predsednika Eduarda Ševaranadzea, a demonstracije su rezultirale mirnim prevratom, takozvanom „revolucijom ruža“ – tada je novoimenovani predsednik Sakašvili u prvom obraćanju naciji nosio ružu koja je u bivšim komunističkim republikama postala simbol nenasilne borbe protiv autoritarizma.

Slika Gruzije, kao primera kako se nenasilnim putem, posredstvom takozvanih šarenih revolucija na prostoru bivšeg SSSR, vodi politička borba sa autoritarnim režimima, pomalo je bledela, a priču o miru i blagostanju zamenili su svakodnevni izveštaji o oružanim provokacijama i sukobima u separatističkim krajevima Gruzije (Abhaziji i Južnoj Osetiji). Mihail Sakašvili obećao je da će uspostaviti teritorijalnu celovitost zemlje, ali za četiri godine predsedničkog mandata to mu nije uspelo.

DVA PARA ČARAPA: Demonstranti koji su za vreme najnovijih protesta u Tbilisiju davali izjave za zapadne i istočne medije, najviše su se žalili na loše socijalno stanje u zemlji, male penzije i korupciju. Akcija opozicije pod nazivom „Gruzija bez Sakašvilija“ podrazumevala je razne performanse, na primer nošenje vešala sa ružom i fotografijom gruzijskog predsednika, čime su demonstranti na pomalo morbidan način pokazali postrevolucionarno raspoloženje. U ponedeljak su demonstranti ispred zgrade ministarstva, držeći se rukama, napravili takozvani hodnik srama kroz koji su gruzijski političari, zbog mase ljudi, jedino mogli da prođu na posao.

Iako su vlasti u Tbilisiju demonstrante nazivali „podanicima Moskve“, na protestima su se mogli videti transparenti „Sakašvili i Putin – dva para čarapa“. Ruske novine „Komersant“ pišu da su transparenti sa natpisima protiv Sakašvilija i Putina specijalno pripremljeni, kako bi opozicija izrazila svoj navodno prozapadni stav, koji je predsednik Gruzije pokušavao da kompromituje.

Deset opozicionih partija Gruzije polovinom oktobra ove godine potpisalo je manifest o ujedinjavanju, nakon što je (27. septembra 2007) bio uhapšen i uz zalog uslovno pušten na slobodu bivši gruzijski ministar odbrane i nekada blizak saradnik gruzijskog predsednika Iraklij Okruašvili. Na strani opozicije našao se još jedan od Sakašvilijevih bivših saradnika, eks-ministar Georgij Haindrava. Ono što opozicionari zameraju režimu Sakašvilija jeste to što deluje uz pomoć represije i to što je protiv sebe okrenuo znatan deo političara.

Opozicija je ipak svesna da među njima još uvek nema ličnosti koja bi mogla da parira harizmatičnom Sakašviliju i zbog toga traže od vlasti da se promeni upravljanje državom, odnosno predsedničko-parlamentarni u parlamentarno-predsednički sistem, čime bi se ograničila ovlašćenja predsednika.

Vlasti u Tbilisiju ipak su vodile pregovore sa opozicijom i predložile im da se izbori odlože do jeseni zbog samita NATO-a u Bukureštu koji će biti održan na proleće 2008. i na kome Tbilisi očekuje pomak u integrisanju u taj transatlantski savez.

SVETAC, DON KIHOT ILI AVANTURISTA: „Kada smo pre četiri godine izabrali Sakašvilija za predsednika, ja sam ga smatrao Svetim Georgijem“, izjavio je jedan demonstrant koji je došao iz provincije samo da bi izrazio nezadovoljstvo u vezi sa svog „bivšim idolom“. Predsednik Sakašvili nazvao je ulične demonstracije lošom imitacijom „revolucije ruža“ i prokomentarisao da iza organizatora protesta stoji Rusija. „Oligarsi iz Rusije koordinišu opoziciju u Gruziji kako bi destabilizovali političku situaciju u zemlji za potrebe dolazeće predizborne kampanje u Rusiji“, rekao je u obraćanju naciji Sakašvili.

Osim optužbi koje je predsednik Gruzije uputio opoziciji na pomalo uvredljiv način, o nezadovoljstvu zbog načina na koji Sakašvili upravlja državom svedoči i izlazak na demonstracije značajnog broja predstavnika, uslovno rečeno, srednje klase i intelektualaca.

Pomoćnik državnog sekretara Sjedinjenih Američkih Država Danijel Frid, koji je u vreme protesta boravio u Gruziji, komentarisao je da su demonstracije u Tbilisiju test zrelosti demokratije u toj zemlji. „Vlasti su demokratski zrele kad mogu da uvaže drugačije stavove“, reko je Frid medijima.

Za razliku od ostalih postsovjetskih lidera, Sakašvili neustrašivo vodi politiku protiv energetske ekspanzije Rusije u regionu, sarađujući sa Azerbejdžanom i Turskom. Preko teritorije Gruzije vode zapadni naftovodi i gasovodi prema izvorima u Kaspijskom moru. Gruzija odlučno sprovodi reforme potrebne za ulazak u NATO.

Iako poslednjih godina statistike pokazuju znatan porast stranih investicija u zemlji i privredni rast od šest odsto, paradoks socijalno-ekonomskih reformi u Gruziji je u tome što su promene uočljive samo u Tbilisiju, dok provinciju razara siromaštvo.

Dopisnik BBC-ja Metju Kolins prenosi da većina Gruzijaca podržava prozapadnu politiku Mihaila Sakašvilija, ali mu zamera na pomalo autoritarnom načinu upravljanja državom i zapostavljanju socijalne sfere, koja je u društvima u tranziciji inače veoma osetljivo pitanje.

Bez obzira na sve kontradiktornosti vezane za neustrašivost bivšeg američkog studenta Mihaila Sakašvilija, američka štampa piše da „Bela kuća nije zadovoljna Mihailom Sakašvilijem“, iako ga je podržavala od početka „revolucije ruža“, te da je administracija SAD ipak spremna da ga (zbog navodno isuviše avanturističke politike prema Rusiji) „pusti niz vodu“ u korist podrške „novim snagama iz redova opozicije“.

O tome da su, osim tradicionalnih političkih rivala na liniji Zapad–Istok, u gruzijsku krizu umešani i interesi sada već međunarodnih oligarha, svedoče informacije o finansiranju najnovijih protesta u Tbilisiju od osoba koje imaju veze sa finansiranjem „šarenih revolucija“ na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, poput Borisa Berezovskog. Njegov poslovni prijatelj, poznati gruzijski biznismen Badri Patarkacišvili koji je pod pritiskom napustio Tbilisi i boravi u Velikoj Britaniji, finansira delatnost opozicije, a nedavno je Patarkacišvili ustupio prava na korišćenje svog tv-kanala Imedi u Gruziji američkom medijskom magnatu Rupertu Mardoku i preko njega se oglašava opozicija.

ISKUŠAVANJE ZAPADA I ISTOKA: Demonstracije u Gruziji nisu nova pojava u toj severnokavkaskoj republici. Gruzija je bila jedna od inicijalnih kapisli raspada SSSR, država gde su počeli oružani sukobi na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza (Abhazija, Južna Osetija, Adžarija). Ona je uz sve poteškoće separatističkih republika i stalnih političkih sukoba sa Rusijom, prema tvrdnjama zapadnih analitičara, zajedno sa Ukrajinom, jedina postsovjetska republika u kojoj može da se inicira i opstane zapadni model liberalne demokratije.

Prema izjavama američkih političara, Gruzija od svih bivših sovjetskih republika ima najviše šansi za ulazak u NATO, a uz Hrvatsku i Makedoniju primila je najveću finansijsku pomoć za podršku reformama oružanih snaga i snaga bezbednosti. Gruzija je veliki izazov za Zapad, jer od pitanja njene integracije u NATO zavisi dalja transformacija severnoatlantske alijanse koja je već iskoračila iza granica svojih principa. Pre svega, u slučaju Gruzije NATO pravi presedan time što planira da integriše jednu teritorijalno destabilizovanu državu, protiv čijeg članstva javno istupa Rusija. Severnoatlantska alijansa prošle je godine usmerila svoje političke ciljeve prema očuvanju „energetske bezbednosti“ Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, te je razumljivo što je Gruzija važna kao geopolitička osa koja spaja crnomorski basen bogat naftom i gasom sa kaspijskim. Za NATO je veliki izazov da li će, posle gotovo 60 godina istorije, postati nešto više od regionalne alijanse sa severa Atlantika, dok se u Aziji stvaraju novi mega ekonomsko-vojni savezi, poput Šangajske organizacije za saradnju, u kojoj su lideri Rusija i Kina, ili Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti, čiji su članovi uglavnom bivše sovjetske republike.

S druge strane, Gruzija je izazov i za savremenu Rusiju. Autoritet predsednika Putina bio je više puta poljuljan upravo u Gruziji. Sakašvili je više puta direktno optuživao Rusiju, Putina i ruske tajne službe za destabilizaciju Gruzije. Napeta situacija u nepriznatim republikama (Abhaziji i Južnoj Osetiji) i stalne optužbe na račun ruskih mirotvoraca šteti međunarodnom imidžu Rusije. Problem savremene super sile Rusije je „kako rešiti izazove nemirne Gruzije, a ne ‘razmazati je po podu’ pred međunarodnom zajednicom“. Najverovatnije će se ovo pitanje aktuelizovati za vreme i u korist predizborne kampanje na parlamentarnim i predsedničkim izborima u Rusiji, planiranim za decembar 2007, odnosno mart 2008. Iz tih razloga se i u Rusiji i na Kavkazu pripremaju za dugu i „vrelu“ zimu.