Trampa, na veliko

Sukob između Slovenije i Hrvatske oko razgraničenja na moru (podela jurisdikcija u Piranskom zalivu), deobe državne teritorije na nekoliko nedefinisanih kota na kopnu i vlasništva nad nuklearnom elektranom u Krškom (NEK) trajao je više od decenije. Ovih dana ulazi u završnu fazu – političari dve države objavili su da je postignut dogovor, za pregovaračkim stolom. Moderatori su bili predsednici vlada Janez Drnovšek i Ivica Račan.

Znalo se da su u poslednje vreme učestali „konspirativni susreti“ blizu slovenačko-hrvatske granice, najčešće u zamku Mokrice, nedaleko od Brežica, jednom u Rijeci… Postignutii kompromis nimalo ne miriše na barut i generale, koji su se u proteklom periodu sporadično javljali; naprotiv, „dil“ je isključivo politički, a u ključnim trenucima pregovora odstranjeni su svi koji bi mogli da smetaju. Tako je hrvatska vlada na čelu Državne komisije o granicama smenila kočopernog predsednika i umesto dr Hrvoja Kačića postavila Olju Kresović-Rogulju, iz Ministarstva inostranih poslova. Neutralisan je i za kavgu uvek raspoloženi slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrije Rupel; on je u ključnim trenucima pregovora poslan na službeno putovanje u Španiju.

AKO NEĆE BREG: Da je dogovor gotova stvar dokazuje činjenica da su slovenačka i hrvatska strana već parafirale sporazum o granici i sporazum o nuklearnoj elektrani u Krškom. Dogovor kojim su službena Ljubljana i Zagreb podelili nekada jedinstveno, federalno more (u severnom delu Jadrana) sasvim je jednostavan. Slovenija dobija 80,2 odsto površine Piranskog zaliva, dok ostatak pripada Hrvatskoj. Najosetljivije pitanje – pristup Slovenije otvorenom moru (što je bio ključan zahtev Ljubljane) – rešeno je lukavstvom. Slovenija je posle dugogodišnjih muka „dobila“ 3,6 kilometara širok i oko deset kilometara dug pojas, koji je već stekao nadimak „dimnjak“.

Prolaz u obliku čunka spaja slovenačko teritorijalno more sa međunarodnim vodama Jadrana, pri čemu će status mora u tom delu Tršćanskog zaliva biti definisan diplomatskim notama. Njima će se Slovenija i Hrvatska odreći prava da taj deo Jadrana proglase za svoje teritorijalno more, a more unutar rečenog prolaza dobija status međunarodnih voda. U to, sada otvoreno more, moći će da uđu i nesmetano love ribari iz obe države, što je proteklih godina bila neuralgična tačka zbog brojnih presretanja od strane pomorskih patrola policija, a bilo je i hapšenja i oduzimanja brodica „zbog povreda državnog suvereniteta“.

Cela operacija je okrenula naglavce sve dosadašnje planove za rešenje graničnih problema – umesto da se „proširi“ slovenačko teritorijalno more prema međunarodnim vodama, sada međunarodne vode Jadrana „dosežu“ do slovenačkog teritorijalnog mora! To je elegantna i najbolja ponuda koju je Slovenija ikada dobila od hrvatske strane. Hrvatska je do sada nudila samo „nesmetan prolaz“ brodova kroz svoje teritorijalno more. Loša strana takvog rešenja bila je što bi zadržala pravo da zaustavlja brodove u „svom“ moru, pa čak i zabrani prolaz lađi, iako je ona na putu ka Sloveniji. Drugim rečima, nesmetan prolaz značio je da Hrvatska može da „pročešlja“ sve što plovi ka Sloveniji. Tadašnji šef hrvatskog pregovaračkog tima dr Kačić nije krio kako bi to izgledalo u praksi i, između ostalog, naveo da Hrvatska verovatno „ne bi dozvolila prolaz jugoslovenskih brodova„. Instalacija „dimnjaka“, međutim, omogućava Sloveniji da u svoje luke prima koga želi, bez nadzora Hrvatske, koja više nema pravo da zaustavlja brodove pod stranim zastavama, niti da istražuje šta prevoze (npr. vojnu opremu i slično).

Ostalo je nerešeno samo pitanje kome pripada morsko dno. Dve države su se usaglasile da (za sada) neće dozvoljavati korišćenje tog dela morskog dna od strane trećih država. Sve ovo urađeno je uz važan uslov – Hrvatska se na moru i dalje direktno graniči s Italijom. Zato je manji deo mora u Tršćanskom zalivu (s druge strane slovenačkog „dimnjaka“, prema italijanskom moru) ostao u rukama Hrvatske.

KOME OTPAD I ZRAČENJE: Nije malo iznenađenje da je u istom paketu pronađen kompromis i za vlasništvo nad nuklearnom elektranom u Krškom. Bilo je mnogo problema u prošlosti, mnogo prekih i protivrečnih poteza koji su svi odreda završili na sudu, bez izgleda na brz kraj, iako se Slovenija pre nekoliko godina obavezala u sporazumima sa Austrijom da će kontroverznu nuklearku likvidirati najkasnije do 2007. godine. Najnoviji dogovor između Hrvatske i Slovenije ne uzima u obzir želje austrijske politike i javnosti; naprotiv, na užas ekologa, udahnut je novi život u isparivače izraubovane nuklearke. Usvojen je sistem „pola-pola“, što znači da su obe države ravnopravne vlasnice NEK-a. Od Hrvatske se očekuje da posle potpisivanja sporazuma odustane od tužbi zbog neisporučene struje (u vrednosti od oko 200 miliona nemačkih maraka). Slovenija sa svoje strane pamti zaostala potraživanja prema Hrvatskoj iz perioda (do 1998. godine) kada se smatrala jedinom naslednicom NEK-a posle raspada SFRJ, što bi se „prebilo“ sumom koja proizilazi iz obima struje neisporučene Hrvatskoj, a koja je korišćena u slovenačkoj potrošačkoj mreži u periodu do 1. jula 2002. godine.

Dakle, Slovenija ovim aktom vraća Hrvatskoj ne samo status ulagača, nego i punopravnog gazde. Ubuduće bi sve odluke trebalo usvajati saglasno, kao pre jednostranih slovenačkih uredbi koje su „razvlastile“ Hrvatsku. Predviđa se da predsednik poslovnog odbora NEK-a bude Hrvat, dok bi predsednik uprave (koji ima odlučujući glas po pitanju bezbednosti) trebalo da bude Slovenac.

Spor oko vlasništva nad nuklearkom u Krškom traje od osamostaljenja 1991. godine. Slovenija je pokušala da nadmudri Hrvatsku tako što je posle prvih propalih pregovora samovoljno izmenila zakon o NEK-u. Novi propis je zakinuo Hrvatsku kao ravnopravnog partnera i priznao joj samo status ulagača, ali ne i osnivača. Posle toga nuklearka je bez saglasnosti Hrvatske remontovana i obnovljena. Dužnosnici iz Zagreba su na slovenački manevar odgovorili ekonomskim sankcijama – plaćali su, doduše, struju nabavljenu iz NEK-a, ali po ceni koju su sami odredili i koja je bila više nego simbolična, tvrdila je Ljubljana. Stoga je avgusta 1998. godine Hrvatskoj ukinuta struja – isključenjem dalekovoda koji vode prema jugu… Najnoviji sporazum Drnovšek-Račan briše prošle dugove i međusobna potraživanja.

Ipak, dobre vesti nisu zadovoljile sve, a pre svega rukovodstvo NEK-a. Jer, ono smatra da predstojeća finansijska konstrukcija predstavlja veliki ustupak Slovenije Hrvatskoj. Lepo je da se Hrvatska vraća u upravu NEK-a kao ravnopravan partner što se tiče eksploatacije struje, ali jednakost iščezava kad je u pitanju „najvažniji nusprodukt“ te proizvodnje – nuklearni otpad. Atomsko đubre ostaje u Sloveniji, dileme nema. Hrvatski zvaničnici su i ranije tvrdili da im „na pamet ne pada“ da podrže isplatu tzv. hrvatskog dela za razgradnju nuklearke, pa da onda „našim parama raspolažu u Sloveniji„. Slovenija po tom pitanju ima radikalno drugačiji stav, posebno što godinama kuburi sa nagomilanim nuklearnim otpadom, bezuspešno pokušavajući da nađe lokaciju za skladištenje buradi. Zato je Hrvatskoj još pre deset godina zamereno da sebično želi jeftinu struju, dok sve probleme oko nuklearnog otpada i drugih „nekomfornih“ i rizičnih produkata proizvodnje „nuklearne energije“ prepušta slovenačkom partneru.

A KUD SELA: Slovenija je u dosadašnjim pregovorima tražila da se ovo pitanje reši najkasnije do 2007. godine, pošto je zatrpana burićima sa znakom „opasnost, radijacija“. Utoliko dogovor Račan-Drnovšek izgleda kao lepo slovo na papiru, posebno posle izjave direktora slovenačke uprave za nuklearnu bezbednost Miroslava Gregoriča da će biti „loše“ ako se trajno rešenje za NEK bude tražilo tek oko 2020. godine. A ako se zna da je prema detaljima parafiranog sporazuma (koji javnosti još nije otkriven u celini) krajnji rok za rešenje problema NEK-a 2025. godina, onda je izvesno da će Slovenija do guše biti u nuklearnom smeću. Na pitanje novinara kakve su garancije hrvatske strane da će učestvovati u traženju lokacije za nuklearni otpad, jedan od ministara u slovenačkoj vladi šturo je odgovorio da će „dogovor iz Rijeke“ imati status „međudržavnog ugovora“. Deo komentatora smatra da se time Slovenija odrekla „samopomoći“ oko skladištenja nuklearnog otpada. Drugi upozoravaju da je izvesno da će ceh platiti prvenstveno Slovenija, ukoliko sada nema odgovora na pitanje ko će platiti enormne troškove skladištenja ili „izvoza“ nuklearnog odpada u treće zemlje (pominje se Rusija). A neki novi vid „prebijanja“ teško da će biti moguć između Ljubljane i Zagreba u trenutku kada NEK bude zatvoren, 2025. godine. Tada više nema šansi za neko novo, ultimativno „otklapanje“ dalekovoda prema Zagrebu.

Jasno da je premijer Janez Drnovšek posle prvih kritika u domaćim medijima požurio da ugasi požar kod kuće. Bez obzira na napore, ostala je sumnja u vrednost „istorijskog sporazuma“. Deo slovenačkih kolumnista sasekao je sporazum „jer ne rešava probleme na duži rok“, plus što „ostavlja utisak da je odluka o je prekidu dobavljanja struje Hrvatskoj iz 1998. godine bila greška“. To priznaje i predsednik vlade uz ogradu da „ne zna šta bi se desilo“ da Ljubljana nije povukla takav potez. Konačno, zadovoljen je i slovenački nuklearni lobi, pošto sporazum sa Hrvatskom znači i međunarodnu garancju za očuvanje radnih mesta i lepih finansijskih nagrada, bar za još četvrt veka. Što se tiče vlasnika stanova i kuća u Krškom, kojima će zbog straha od havarije i zračenja još decenijama padati vrednost nekretnina – oni nisu dobili ništa.

Na kraju, postavlja se pitanje otkud takva nagodba, najednom? Jednostavno – Hrvatska, jednako kao i Slovenija, želi što pre u evropske integracije. Kako bi se pokazale kao zreli pregovarači, obe se upinju da Evropi ostave utisak da sa sobom ne nose nikakve nove sukobe, ništa od balasta iz prošlosti. Zato je Zagreb popustio oko granice na moru, nudeći rešenje koje Slovenija najverovatnije ne bi uspela da isposluje uprkos pretnji arbitražom. I Slovenija je progutala ponešto oko nuklearke Krško, koja joj je godinama teg oko vrata. S druge strane, u Hrvatskoj je u poslednje vreme rastao strah da bi Slovenija mogla da joj pravi grdne neprilike uvođenjem šengenske granice, kada postane članica EU-a… Uzajamna ravnoteža straha izbalansirana je trampom – malo mora, za četiri sela i nešto struje.

Ipak, pre nego što sporazumi stupe na snagu, treba očekivati proceduralne zaplete. Jer, u ovaj „paket rešenja“ ušla su i četiri zaseoka u Istri, koji su formalno smatrani delom slovenačkog katastra, a sad su prepušteni Hrvatskoj. Nije samo deo slovenačke javnosti ljut – nezadovoljna je i hrvatska desnica. Hrvatski sabor će o sporazumu raspravljati tek krajem avgusta. Posebna tema će biti sudbina i status spornih naselja za koje se predviđaju određene olakšice. U jednom od njih živi Joško Joras, do sada građanin Slovenije i Hrvatske, koji je raznim marifetlucima (demonstrativnim isticanjem slovenačke zastave, odbijanjem da plati carinu Hrvatskoj za veš- mašinu kupljenu u Sloveniji i sl.) mesecima uveseljavao javnost s obe strane međe. Saznavši da od sada zvanično živi u Hrvatskoj, Joras je izjavio da je to „izdaja“ i da je „dobro da ga nije strefio infarkt„. Njegov slučaj najbolje svedoči koliko loš potez pojedinca ponekad utiče na državne poslove. Da se Joras umesto u Narodnjačku partiju Slovenije učlanio u Drnovšekovu LDS, onda bi granica između Slovenije i Hrvatske, nema sumnje, tekla drugačije.