Tramp u potrazi za Nobelom

Sledećeg meseca, 20. januara, biće tačno godinu dana od kada je Donald Tramp započeo drugi mandat na mestu predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Na prvi pogled čini se da ništa više u američkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, a ni međunarodnim odnosima, nije kao što je bilo pre. Naime, i u pogledu procesa i u pogledu ishoda američke spoljne politike, može se reći da je Tramp uspeo (barem za sada) u nameri da ceo sistem preoblikuje po svojoj meri. Jer ako su u prvom mandatu i postojale neke prepreke da tako nešto uradi, sada to nije bio slučaj usled nefunkcionisanja sistema podele vlasti kao posledice dominacije republikanaca i Trampovih lojalista u egzekutivi, legislativi i Vrhovnom sudu, ali i nesposobnosti Demokratske stranke da se oporavi od šoka prošlogodišnjeg izbornog poraza.

Što se tiče procesa američke spoljne i bezbednosne politike, razmere razgradnje onoga što Tramp i njegove pristalice zovu “duboka država”, a što se inače normalno naziva “američka administracija”, bez presedana su. Kad je u pitanju spoljna i bezbednosna politika najdrastičniji je primer Saveta za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Američkih Država, koji ne samo da nema ličnost koja se stara o njegovom funkcionisanju (od odlaska Majkla Volca sa mesta savetnika za nacionalnu bezbednost u toj ulozi je kao vršilac dužnosti državni sekretar Marko Rubio, koji i bez toga ima previše obaveza), nego je broj ljudi koji rade u kancelariji Saveta drastično smanjen u lojalističkim čistkama nepodobnih kadrova. To za posledicu ima znatno manji broj strateških opcija koje kancelarija može da ponudi predsedniku i ključnim ljudima administracije, kao i nedovoljnu mogućnost koordinacije, što je u sistemima širokim poput američkog, sistemima u kojima je važno čuti različita mišljenja, jako veliki problem, pogotovo dugoročno posmatrano.

Kad su u pitanju ishodi, jasno je bilo još od samog starta da Trampa zapravo zanima samo ono što donosi neposrednu korist samoj Americi, i to onu koja se može konkretno i što lakše kvantifikovati. Da je to tako, svedoče njegove reči iz uvoda “Strategije nacionalne bezbednosti” (ključnog spoljnopolitičkog dokumenta svake administracije), od 5. decembra ove godine, gde 45. i 47. američki predsednik kaže da “u svemu što radimo, mi Ameriku stavljamo na prvo mesto”. Drugim rečima, Amerika u Trampovoj izvedbi nema vremena za čekanje da iz svojih ulaganja izvuče profit u budućnosti, već to želi “sad i odmah”. Prošli su dani kad je Amerika kao “predvodnik slobodnog sveta” radila za druge i obezbeđivala tzv. “opšta dobra čovečanstva” – a za to vreme, kako to misle predsednik Tramp i ključni ljudi oko njega – drugi su nesmetano uvećavali svoju moć, najčešće na račun Sjedinjenih Država. Sada se u svemu gleda neposredna korist, i u takvoj transakcionoj spoljnoj i bezbednosnoj politici blede razlike između saveznika i takmaca, tako da im je značaj u američkim očima gotovo izjednačen. U Trampovom odnosu prema saveznicima kao da važi ona čuvena i često navođena izreka Henrija Kisindžera da je “biti američki neprijatelj opasno, ali da je biti američki prijatelj fatalno”.

U izvesnom smislu, Donald Tramp kao da ima dve ličnosti u sebi, jednu “goluba” i mirotvorca, koja je okončala sukob u Gazi i uporno pokušava da okonča rat u Ukrajini, i onu drugu agresivniju, “jastrebovsku”, koja je vidljiva u njegovoj politici prema zapadnoj hemisferi, pogotovo Venecueli.

foto: ap photo

“MOJE IME JE TRAMP… MIROTVORAC TRAMP”

Od svih stvari koje Tramp voli, izgleda da mu najviše prija da bude hvaljen i poštovan od svih, konačno prihvaćen i priznat, ne kao neka “zvezda rijalitija” i slučajni predsednik koji će brzo biti zaboravljen u dubinama istorije već kao čovek sa ozbiljnim legatom koji će promeniti i Ameriku i svet. Njegovo nastojanje da dobije Nobelovu nagradu za mir treba posmatrati upravo u tom svetlu. Narativ kako je on kao “predsednik mira” zaustavio osam sukoba (Kambodže i Tajlanda, Kosova i Srbije, Demokratske Republike Kongo i Ruande, Pakistana i Indije, Izraela i Irana, Egipta i Etiopije, Jermenije i Azerbejdžana i, naravno, rat u Gazi) i služi upravo tome da opravda eventualno dobijanje nagrade, koju je, da stvari po njega budu još gore, njegov “arhiprotivnik” Barak Obama dobio gotovo na početku prvog mandata.

Ipak, u celom ovom “čudnom nizu” (jer nijednom nismo dobili suvislo i detaljno objašnjenje šta se pod tim zaustavljanjem ratova tačno podrazumeva), nedostaje jedna važna karika, a to je okončanje najkrvavijeg međudržavnog sukoba u svetu danas – rata u Ukrajini. Iako je tokom predizborne kampanje 2024. godine obećavao da će ovaj sukob “rešiti za 24 časa”, to se, naravno, nije desilo, uprkos naporima koje je činio tokom skoro jedanaest meseci drugog predsedničkog mandata. Zaboravio je, naime, u tim svojim traganjima za što bržim rešenjem sukoba koji traje skoro četiri godine, da rat, kad jednom krene, ima svoju logiku i da se nastavlja, nekad po inerciji, a nekad po volji ključnih aktera u sukobu. Uostalom, istorija je svedok da je ratove mnogo lakše započeti nego ih zaustaviti.

Ipak, mora se priznati da je njegova zasluga to što je shvatio da se bez Rusije ne može doći do stabilnog i održivog mira i što je otvorio taj kanal komunikacije koji je gotovo bio zamro tokom administracije Džozefa Bajdena. Tramp je naime, instinktivno, na neki način u ruzveltovsko-kisindžerovskom maniru, razumeo da stabilnost međunarodnog poretka (koja ne podrazumeva totalni mir već odsustvo sukoba među najmoćnijim akterima) zavisi od toga da li su sve najmoćnije sile uključene u njegovo funkcionisanje i da li se osećaju kao deo tog poretka. Kao pristalica realpolitike (barem u poslednjoj instanci), Tramp je bliži tome da posmatra stvari onakvim kakve one jesu a ne normativno, onakvim kakve bi trebalo da budu. Putin je tu gde jeste i bez obzira na to što je autoritarni lider i što je Međunarodni krivični sud izdao nalog za njegovo hapšenje zbog optužbi za ratne zločine ruske vojske u Ukrajini, mora se pregovarati sa njim jer, sviđalo se to nekome ili ne, on drži kritičnu količinu moći u ovom ratu. Ukrajina je napadnuta jer je Putin tako hteo i rat će prestati u situaciji za koju on proceni da može da je sopstvenom stanovništvu, ali i svetu, predstavi kao svoju pobedu. Ukratko, rat će se završiti kad on to bude želeo ili bude morao da uradi. Tramp je upravo iz tih razloga, verujući više “pregovorima oči u oči” i svojim nadnaravnkim sposobnostima ubeđivanja nego uobičajenom diplomatskom procesu, i dogovorio samit na Aljasci 15. avgusta ove godine sa predsednikom Ruske Federacije, koji se na kraju, uprkos velikim očekivanjima, završio bez nekih značajnih rezultata.

Razočaran tvrdoglavošću i nepopustljivošću obe strane (naročito one ruske) na jedno vreme se povukao iz pregovora, ali su onda s jeseni, naročito posle uspešnih mirovnih pregovora u Gazi, pregovori dobili novi zamajac, posebno kada se Stivu Vitkofu, glavnom pregovaraču, pridružio predsednikov zet, Džared Kušner, jedan od ljudi od njegovog najvećeg poverenja. Vodeći ove pregovore na dva koloseka, taktikom “štapa i šargarepe”, s jedne strane kažnjavajući Rusiju i uvodeći joj sve oštrije sankcije, a s druge pregovarajući i nudeći Rusiji povratak u međunarodni (pre svega ekonomski) sistem, ali i teritorijalne dobitke, Tramp na sve načine pokušava da Putinu stavi do znanja da mu je stalo do mira “sada i odmah”. Nenamerno takvim potezom polugu uticaja pomera na stranu iskusnog ruskog predsednika, koji je “stara čekalica” i kome ratna sreća u poslednje vreme ubrzano ide na ruku. Činjenica da su nedavno u Moskvi Vitkof i Kušner čekali dva i po sata da ih Putin udostoji početka sastanka sama po sebi govori dovoljno o tome kuda idu stvari i kome se ovde više žuri. Strpljenje, pogotovo ono strateško, nikad nije bilo jača strana trenutnog američkog predsednika, a u ovakvim sukobima i pregovorima koji ih prate (i javnim i tajnim) pobeđuje ne samo onaj “ko ima poslednji eskudo” (Pol Kenedi), odnosno otporniju ekonomiju, “već i onaj ko ima više nerava i strpljenja” ili pak onaj koji je spreman da podnese veću žrtvu.

Posle obelodanjivanja mirovnog plana od 28 tačaka (za koji neki pretpostavljaju da ga je pisala ruska strana), a koji je bio izrazito nepovoljan za Ukrajince i podrazumevao gubljenje teritorija koje čak ni u ratu nisu izgubili, i koji su mnogi poredili sa Minhenskim sporazumom kojim je 1938. godine žrtvovana Čehoslovačka, došlo je do još nekoliko neuspešnih sastanaka sa predsednikom Zelenskim i njegovim timom. Ipak, sasvim je jasno da će ustupci koje će Kijev morati da napravi biti veoma teški za “prodaju” sopstvenom narodu, pogotovo posle svega što su prošli u ratu.

S druge strane, Trampovo stremljenje miru u Ukrajini je nesumnjivo, o čemu svedoči već pomenuta Strategija nacionalne bezbednosti, u kojoj je postizanje mira u Ukrajini Tramp postavio kao jedan od prioriteta svoje administracije. Strategija ističe da je “u suštinskom… interesu Sjedinjenih Država da pregovaraju o brzom prekidu neprijateljstava u Ukrajini, kako bi se stabilizovale evropske ekonomije, sprečila nenamerna eskalacija ili širenje rata i ponovo uspostavila strateška stabilnost sa Rusijom, kao i da bi se omogućila obnova Ukrajine posle prestanka neprijateljstava i kako bi se osigurao njen opstanak kao opstojive države”.

Ipak, želje su jedno a realnosti drugo, i ostaje da se vidi da li će Tramp uspeti da isposluje ovaj mir, odnosno ubedi sve strane u sukobu da prekinu neprijateljstva. Budući da, kako je to govorio Henri Kisindžer, stabilnost mirovnih sporazuma “zavisi od relativnog zadovoljstva i (…) relativnog nezadovoljstva svih zainteresovanih strana”, te ovde treba nastojati da se ni Ukrajina ne oseća kao najveći gubitnik a ni Rusija kao totalni pobednik i – naravno – obrnuto. Takođe, treba pronaći odgovarajuće mesto za Evropsku uniju jer i ona je podnela velike ekonomske žrtve u ovom sukobu, i uprkos silnim nesnalaženjima i razlikama među državama članicama istrajala u svojim naporima da pomogne Ukrajini. Ukratko, veoma teška priča za ostvarivanje u praksi, jer čak i kad se mirovni sporazum potpiše, ostaje problem njegovog sprovođenja. Da li će Tramp u svemu tome uspeti ostaje da se vidi, ali ako želi Nobelovu nagradu, okončanje rata u Ukrajini je prava prilika za to.

“KOŠULJA JE BLIŽA OD KAPUTA”: DONALD TRAMP, VENECUELA I POVRATAK MONROOVE DOKTRINE

Kad je u pitanju zapadna hemisfera, tu je situacija sasvim drugačija. Ovde je Tramp poprilično agresivan i daleko od uloge mirotvorca koju igra u Ukrajini. Iako je još u vreme predizborne kampanje imao nekoliko vrlo agresivnih izjava koje su se ticale potencijalnog pripajanja Grenlanda, Panamskog kanala pa čak i Kanade Sjedinjenim Američkim Državama, Tramp u praksi nigde nije otišao dalje nego kad je u pitanju Venecuela i sveukupno zapadna hemisfera.

Ova južnoamerička država, bogata resursima, pogotovo naftom (po najnovijim podacima “Njujork tajmsa” ima najviše dokazanih naftnih rezervi na svetu, više i od Saudijske Arabije i skoro četiri puta više od Rusije), poput svih zemalja južno od reke Rio Grande, ima “dugu i bolnu” istoriju odnosa sa svojim moćnim severnim “susedom”. Jer kad ste u blizini tako velike sile, tu važi ona poznata izreka nekadašnjeg višedecenijskog predsednika i diktatora Meksika, generala Porfirija Dijaza, “jadni Meksiko, tako daleko od Boga a tako blizu Amerike”.

Naime, još od dvadesetih godina 19. veka (tačnije, 1823), po idejama tzv. Monroove doktrine ovo je region ekskluzivnih američkih interesa. Iako u početku, kad je nastala, nije bila ni “Monroova” a ni “doktrina” (Dragan R. Simić), vremenom se, od predsednika Džejmsa K. Polka, koji je izvršio najveće teritorijalno proširenje Sjedinjenih Američkih Država u njihovoj istoriji, dovodeći ovu zemlju na obale Pacifika, i naročito Teodora Ruzveta, koji je uradio važnu dopunu ove doktrine (Roosevelt Corollary), sve ono što se dešavalo na području Latinske Amerike najdirektinije ticalo Sjedinjenih Američkih Država, koje su na tom području bile jedini i suvereni arbitar. Iako je svaka doktrina, pa i ova Monroova (koja nosi ime po petom američkom predsedniku, Džejmsu Monrou), ponekad samo slovo na papiru, one ipak imaju svoju funkciju i barem malo veze s realnošću jer jasno govore koji su to interesi na nekom području za koje je Amerika vitalno zainteresovana. Mada je Džon Keri, državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država u vreme drugog mandata predsednika Baraka Obame, proglasio kraj Monroove doktrine, čini se da je ova tema danas aktuelnija nego ikad pre u ovom veku.

Tako u Strategiji nacionalne bezbednosti SAD od prošlog petka postoji i eksplicitan podnaslov “Trampova dopuna Monroove doktrine”, koji se odnosi na zapadnu hemisferu. U njoj se, bez zadrške, frazeoloških ulepšavanja i vrlo surovo kaže sledeće: “Posle godina zanemarivanja, Sjedinjene Države će ponovo potvrditi i sprovesti Monroovu doktrinu kako bi obnovile američku prevlast na zapadnoj hemisferi i zaštitile našu otadžbinu i naš pristup ključnim geografskim područjima širom regiona. Uskratićemo takmacima van hemisfere mogućnost da pozicioniraju svoje snage ili druge preteće kapacitete ili da poseduju ili kontrolišu strateški vitalne resurse na našoj hemisferi. Ova ‘Trampova dopuna’ Monroove doktrine je zdravorazumska i snažna obnova američke moći i prioriteta, u skladu sa američkim bezbednosnim interesima.”

Dakle, uprkos tradicionalnom strateškom značaju drugih regiona sveta, posebno centralne i istočne Evrope, Persijskog zaliva i istočne Azije, čini se da će u drugoj Trampovoj administraciji zapadna hemisfera postati područje koje je od najveće moguće važnosti za Sjedinjene Američke Države. U tom smislu i ne treba da čudi što je u pomenutoj strategiji u ređanju američkih strateških prioriteta ovaj deo sveta dobio posebno važno mesto.

foto: ap photo

Kad se sve ovo sagleda, dešavanja oko Venecuele postaju mnogo jasnija. Sve je počelo još 20. januara, prvog dana Trampovog drugog mandata kada je novoinaugurisani predsednik potpisao izvršnu uredbu (njegovo omiljeno sredstvo upravljanja) kojom je predvideo da se sve kriminalne organizacije i narko karteli označe kao “strane terorističke organizacije”, između ostalog i “Tren de Aragva”, jedna od bandi iz Venecuele. Tramp je čak tvrdio da predsednik Venecuele, Nikolas Maduro sarađuje sa njima i, štaviše, da upravlja trgovinom drogom i krijumčarenjem ilegalnih migranata u Sjedinjene Države. Mesec dana kasnije sve ovo je imalo za posledicu to što je osam latinoameričkih organizacija stavljeno na listu stranih terorističkih organizacija, čime su svrstane u društvo Al Kaide ili Islamske države. Stvari su počele da poprimaju znatno ozbiljnije razmere od avgusta, kada su Sjedinjene Države počele da raspoređuju mornaricu u obimu nikad većem još od vremena Kubanske raketne krize 1962. godine (uključujući i najmoćniji nosač aviona na svetu, “Džerald Ford”) u vode oko Venecuele. Američke oružane snage su tako u prethodnih nekoliko meseci ubile veliki broj ljudi u različitim plovilima koja su po tvrdnjama američkog sekretarijata rata prevozila drogu. Naime, od prve akcije koja se desila 2. septembra pa do 8. decembra ove godine, ubijeno je najmanje 87 ljudi u 23 plovila. Posebno sporan bio je napad izveden 2. septembra, kada je po naređenju kontroverznog američkog sekretara rata, Pita Hegseta, u dodatnom napadu likvidirano dvoje preživelih, i oko toga se trenutno lome koplja u najvišim institucijama Sjedinjenih Američkih Država, posebno u Kongresu (čak i među republikancima) jer se dovodi u pitanje legalnost naredbe koja je izdata da se uradi takvo nešto.

Ipak, uprkos jasnoj nelegalnosti ovakvih američkih postupaka (kako po američkom tako i po međunarodnom pravu), stvarnost nam govori da je napad na Venecuelu sasvim moguća opcija koju ne treba isključiti iz Trampovih kalkulacija. Pre nekoliko dana nosač aviona “Džerald Ford” bio je u blizini Devičanskih ostrva, na nekih 950 kilometara od obala Venecuele, a pored njega tu je još gomila drugih vojnih plovila sa kojih, u slučaju da od predsednika Trampa stigne takva naredba, vrlo lako može da se izvrši napad na ovu suverenu zemlju.

Kad se ovome doda i informacija da je Tramp u subotu obnarodovao zatvaranje vazdušnog prostora iznad Venecuele, kao i očigledna medijska “priprema terena” u samim Sjedinjenim Američkim Državama, strahovanja o početku intervencije su opravdana. Vladajući režim u Venecueli upitan jr po mnogo kriterijuma, ali smo u prethodnim decenijama bili svedoci da su se operacije “promene režima” u velikoj meri završavale katastrofalno, i po zemlje u kojima se intervenisalo i po same Sjedinjene Države. Da li je ovo samo upozoravajuće zveckanje oružjem da bi Venecuela popustila ili će Tramp stvarno ući u rat bez plana “B”, odnosno neke izlazne strategije (pa će o tome “misliti posle”, kao i neki njegovi prethodnici), pokazaće vreme. Međutim, ako se “po jutru dan poznaje”, ovaj “predsednik mira” u Ukrajini i nekim drugim delovima svet možda može da postane “predsednik rata” u Venecueli i regionu Južne Amerike.

Autor je saradnik na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i autor knjige “Kisindžer: pouke za podanike i vladare”, Arhipelag, FPN (u pripremi).

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.