Za famozni zid na granici s Meksikom još ni novac nije obezbeđen, a kamoli da je prva cigla u njega ugrađena. Obamaker je i dalje na snazi. S američkih ratnih brodova raketirana je Sirija, a iz aviona je na Avganistan izbačena najjača bomba nakon onih atomskih, bačenih na Japan 1945. godine. U svojih prvih sto dana u Beloj kući Tramp je, pored još mnogo toga, odstupio od kritičke retorike iz kampanje i kada je reč o odnosu prema NATO-u, pa i od uverenja da Kina manipuliše vrednošću svoje valute kako bi napakostila trgovinskim partnerima.
U američkoj javnosti rasprostranjeno je uverenje da se ne radi toliko o promeni stava, čak ni o etabliranju novih strategija, koliko je reč o pokušaju da se pažnja javnosti skrene sa pitanja problematičnih za Trampa, poput moguće umešanosti Rusije u njegovu izbornu pobedu, o čemu istragu vode kongresni komiteti i obaveštajna zajednica. Koliko ga boli što u prvih sto dana nije dobio na popularnosti, još više ga tišti što je u tom periodu, zbog pisanja medija, izgubio vernog saradnika i savetnika za nacionalnu bezbednost Majkla Flina, opet zbog Rusije.
KRATKOTRAJNA NAKLONOST MEDIJA: Mediji su od 20. januara uspeli da dobiju etiketu „neprijatelja naroda“ čime je Tramp zapravo želeo da unapred diskvalifikuje njihovu opsednutost upitnim vezama Trampovih saradnika sa Rusijom. Iz takvog odnosa Tramp je naučio da blagonaklonost medija može da stekne ili kad održi uravnotežen govor nabijen patriotizmom, kao u obraćanju Kongresu u februaru, ili kad naredi da se kao odmazda za korišćenje hemijskog oružja na civilima lansiraju rakete „tomahavk“ na sirijske vojne kapacitete. U oba slučaja kratkotrajno je uživao u ocenama da se poneo predsednički.
I pre nego što su mediji počeli da mu s pravom dodeljuju druge epitete, naročito one skopčane s nepotizmom zbog toga što je među svoje najbliže saradnike u Beloj kući uvrstio zeta Džareda i ćerku Ivanku, Tramp je, u širem nastojanju da promeni ne samo fizionomiju predsedničkog mandata, već i etos Vašingtona pa i same Amerike, odlučio da prekine tradiciju i ne ode na gala večeru koju organizuju izveštači iz Bele kuće. Umesto toga, istog dana kada se navršilo sto dana njegovog mandata, održao je govor pred svojim pristalicama u gradu Herisburgu, u Pensilvaniji.
Čak su i konzervativni mediji u SAD morali da primete da je taj miting sve vreme prizivao flešbekove sa Trampovih prošlogodišnjih predizbornih skupova, i da je sam Tramp tom prilikom više delovao kao predsednički kandidat nego kao 45. američki predsednik. On je za sve krivio medije i demokrate, a publika je, kao i nekoliko meseci ranije, klicala iste, povremeno uvredljive parole na račun oponenata svih fela.
Nisu to samo holivudski glumci, liberalni aktivisti i mega donatori, novinari, mediji i političari trenutno opozicione Demokratske partije, već su u tom košu očito i građani kojima Tramp od januara, ali ni pre toga, nije dao dovoljno povoda da ga ocene pozitivno. Na kraju prvih sto dana, Tramp uživa najnižu podršku javnosti (42 odsto prema Galupu), nižu od ostalih predsednika u poslednjih 70 godina. Bazu te rekordno jadne podrške čine upravo Trampovi najlojalniji birači, kojima očito medijska mašinerija ne uspeva da eliminiše simpatije, pa ni entuzijazam prema predsedniku SAD i onome što je obećao da će učiniti za njih.
ALTERNATIVNA STVARNOST: Od kada je stupio na dužnost, međutim, nije učinio gotovo ništa. Među tridesetak zakona na koje je stavio potpis nema nijednog epohalnog, štaviše, malo manje od polovine čine zakoni kojim se derogiraju propisi Obamine administracije koji nisu ni stupili na snagu. Sve što je u takvoj situaciji Bela kuća mogla da učini jeste da na milione adresa, pa i na adresu novinara „Vremena“, uputi blago bizarno saopštenje pod nazivom „Sto dana istorijskih postignuća“, u kojem se, čak pogrešno, Tramp navodi kao predsednik s najviše potpisa na izvršna naređenja, odnosno zakona u poslednjih nekoliko decenija.
U „alternativnoj stvarnosti“ Tramp je u prvih sto dana izrazito uspešan predsednik i on je takav uspeh proglasio upravo pred svojom bazom. U dubini duše je znao, međutim, da u pravoj stvarnosti nije tako: iako je sam običaj da se podvlači crta nakon prvih sto predsedničkih dana javno nazvao budalaštinom, njegovi saradnici intenzivno su operisali na nekoliko frontova u nastojanju da, baš u sedmici koja prethodi prvom markeru rada novog predsednika, Kongres iz drugog pokušaja izglasa novi zakon o zdravstvenoj zaštiti. Nisu ga izglasali, jer ni ovog puta nije bio obezbeđen potreban broj glasova.
Sukob dve „stvarnosti“ ogleda se najviše u različitom prikazivanju rezultata. S jedne strane, Tramp redovno pravi spektakl od potpisivanja akata i inače ograničenog efekta, kakvi su izvršna naređenja, i sve to upisuje u kolonu ispunjenih obećanja. O svom timu govori u superlativima, obećava čudo od administracije i tome slično. U stvarnosti, njegov tim ume da pokaže totalnu nekompetentnost koja se posle vraća kao bumerang, kao u slučaju o zabrani ulaska građana iz većinski muslimanskih zemalja ili o ukidanju pomoći gradovima blagonaklonim prema ilegalnoj imigraciji. Mediji, takođe, već mesecima bruje o dvorskom ratu Trampovih savetnika, gde je ulog uticaj na samog predsednika, a istovremeno na hiljade mesta u administraciji još nije popunjeno jer se očito niko ne bavi tim pitanjem.
Iako je na ratnoj nozi s medijima, Tramp i dalje redovno daje intervjue. Povodom sto dana u Beloj kući dao ih je nekoliko, od kojih je onaj Rojtersu bio verovatno najcitiraniji. U jednom trenutku Tramp je otvorio srce priznavši da kao predsednik ima više posla nego pre kao biznismen, te da je „mislio da će sadašnji posao biti lakši“.
Za nekog ko se razmeće samouverenošću, zvuči kao loš pokušaj pronalaženja opravdanja za ne baš sjajan skor u prvim mesecima mandata. Na kraju krajeva, Tramp je upoznao svog prethodnika, ako ne pre onda na svečanosti izveštača iz Bele kuće 2011, i već tada je na Obaminom licu mogao da pročita koju količinu stresa izaziva posao predsednika SAD.
U tom intervjuu Tramp je, međutim, učinio i nešto što je šokiralo i samog novinara sa kojim je razgovarao. U delu kada je pričao o susretu s kineskim predsednikom u aprilu (od kojeg je, priznao je to ranije, posle deset minuta shvatio da Kinezi nemaju toliki uticaj na vlasti u Severnoj Koreji), iznenada je izvadio mapu SAD s izbornim rezultatima od prošle godine i počeo da se time hvali. „Izgleda dobro, zar ne?“, kazao je novinaru Rojtersa.
NERAZUMEVANJE FUNKCIONISANJA SISTEMA: Opsednutnost brojkama, bez obzira na to da li se radi o izbornim rezultatima ili posećenosti na njegovoj inauguraciji, Trampov je manir koji je postao izražen nakon 20. januara, i u tom smislu verovatno treba posmatrati i saopštenje iz Bele kuće povodom prvih sto dana. Uporni pokušaji da se minimizira činjenica da je njegova rivalka osvojila gotovo tri miliona glasova više nemaju uporište samo u sujeti, već i u nedovoljnom legitimitetu za ulazak u ozbiljne promene.
Tramp, činjenica je, u prva tri meseca nije uspeo da razume kako Kongres funkcioniše, pa čak i ovaj aktuelni u kojem njegovi republikanci imaju većinu u oba doma. To je jedan od razloga zbog čega nema značajnijeg zakonodavnog postignuća, ali i zbog čega je, recimo, morao da sačeka gotovo sto dana da bi njegov kabinet bio popunjen.
Glavnu prepreku za ostvarivanje svojih planova Tramp, čini se, vidi u ograničenim ustavnim nadležnostima. Takav zaključak provejava iz njegovog intervjua Foks njuzu. Američki analitičari veruju da bi drugačije izborne brojke dale novom predsedniku više entuzijazma za pokretanje možda i revolucioranih sistemskih promena, ali za sada se fokusirao na Kongres. Tramp se osvrnuo na tromo funkcionisanje Kongresa te je zavapio nad, kako je rekao, „arhaičnim pravilima“ koja vekovima krase tu instituciju. „Postoje pravila koja su zaista loša za državu“, kazao je on upirući prstom na institut filibastera u Senatu, odnosno mehanizam parlamentarne opstrukcije.
A te promene bi mogle da zahvate i drugu granu vlasti, sudsku. U svom prepoznatljivom maniru nekoga ko probleme misli da rešava promenom pravila ili, ako zatreba, promenom institucije, Tramp je s namigivanjem odreagovao na inicijativu da se reorganizuje apelacioni sud sa sedištem u San Francisku, na kojem su stopirane dve njemu važne odluke, da bi se na taj način smanjio njegov uticaj na veliki deo zapada SAD.
Rezultati prošlogodišnjih izbora možda se ne mogu promeniti, ali Tramp veruje da zato može da se promeni percepcija o njegovom trijumfu, verovatno zato toliko i insistira na nečemu što je okončano pre skoro pola godine. Sledeći taj princip, i u njegovih drugih sto dana na mestu predsednika SAD mogli bismo da više slušamo o tome kako on doživljava promene nego što bi tih promena bilo. A najavio je korenitu izmenu poreskog sistema, opsežna infrastrukturna ulaganja… Ukoliko se to ne bude videlo u povoljnom rejtingu predsednika, republikanci u Kongresu će verovatno početi da brinu o tome kako će se to odraziti na izbore 2018. godine. A istorija pokazuje da sa lošim rejtingom predsednika posle prve dve godine, njegova stranka obično gubi većinu u barem jednom domu Kongresa.
Ako je Tramp ovako prokockao medeni mesec s Kongresom, u kojem njegova stranka ima većinu, šta bi tek bilo kada bi većina u makar jednom domu prešla u ruke suparničke stranke. Ostvarivanje ključnih ciljeva bilo bi tada gotovo nemoguće; neka o tome slobodno pita svog prethodnika.
