Tektonska promena po Merkelinoj skali

„Vremena u kojima smo mogli da se u potpunosti pouzdamo jedni u druge delom su prošla… Mi Evropljani moramo zaista uzeti svoju sudbinu u svoje ruke…“, izjavila je nemačka kancelarka Angela Merkel pošto je ukrstila koplja s američkim predsednikom Donaldom Trampom u Vašingtonu nakon njegove inauguracije, a potom 27. i 28. maja tokom NATO samita u Briselu i samita Grupe sedam u Taormini na Siciliji.

Dejvid Fram, autor teksta koji je pod naslovom „Trampov put je bio katastrofa za evropsko-američke odnose“ objavljen 28. maja u američkom tradicionalno umerenom magazinu „Atlantik“, pretpostavlja da je Angela Merkel svojim oštrim stavom prema Trampovoj Americi možda nastojala da pod predizbornim šatorom CSU u Minhenu, pod kojim se jednog sparnog majskog dana uz pivo okupilo 2500 ljudi, izmami aplauze bavarskih glasača u lederhoznama.

(Lederhosen, kožne kratke pantalone, tradicionalni bavarski narodni odevni predmet koji i ovde, ako ga pomenu uz pivo, budi asocijacije veoma različite od Oktoberfesta.)

Konkurentska Socijaldemokratska partija Martina Šulca, koja inače istupa protiv trke u naoružavanju, nedavno je kao popuštanje militarizmu i Trampu opisivala obećanje koje je Merkelova u prvom susretu dala američkom predsedniku, da će Nemačka do 2024. nastojati da poveća vojne rashode na traženih dva odsto BDP-a.

Kao da nije čuo to obećanje, Tramp je na samitu NATO-a naglasio da nije fer prema američkim poreskim obveznicima to što 23 od 28 članica ne ispunjavaju svoje finansijske obaveze prema vojnom savezu. Nemački listovi su to opisali kao ponižavanje kancelarke, koja je kolutala očima dok ga je slušala.

SENKA DEFICITA: Tramp je Nemačku posebno opisao u tviter stilu, kao „lošu, vrlo lošu“, jer prodaje milione automobila u SAD, što je za SAD „loše“ i što će se promeniti (Very bad for U.S. This will change.). Isto to je rekao i Kini i Meksiku i Kanadi. Očito je da je u osnovi tog spora nešto jače od prekršaja etikecije – senka američkog ukupnog spoljnog duga od 8,1 biliona dolara i pre svega američki trgovinski deficit sa EU od 165 milijardi dolara 2016.

Nemački udeo u američkom spoljnotrgovinskom deficitu je značajan. Prema američkom Cenzus birou, deficit SAD u trgovinskoj razmeni s Nemačkom je 2016. iznosio 64,8 milijardi dolara, 2015. godine 74,8 milijardi dolara, isto koliko je bilo i 2014.

Da je veliki nemački izvozni suficit nepodnošljiv, govorio je u kampanji i novoizabrani francuski predsednik Emanuel Makron, koji je sada viđen kao potencijalni glavni evropski saveznik Nemačke, mada britanski „Gardijan“, na primer, primećuje da je taj štićenik Rotšildovih bio optimističniji od Merkelove kada su u pitanju odnosi sa Trampom, za koga veli da se u nekim stvarima slaže s njim, a u nekima ne.

U jednom intervjuu nemački ministar finansija Volfgang Šojble u odgovoru na tu vrstu kritika kaže da ne postoje politički koreni viška u nemačkom trgovinskom bilansu, već da je to proizvod visokog nivoa konkurentnosti nemačke privrede. Dodaje, ipak, da je to i rezultat činjenice da je Nemačka deo monetarne unije, a da se predsednik Evropske centralne banke odlučio za politiku niskih kamata, za šta dobija mnoga međunarodna priznanja, pa i MMF-a, koji takođe prigovara Nemcima zbog velikog suficita. Šojble konstatuje da je nusprodukt politike niskih kamata i to da je kurs evra pao, što je nemačke proizvode na svetskom tržištu učinilo jeftinijim i još atraktivnijim.

Šojble se, inače, drži devize da ako se želi da Evropa jača, onda svaka zemlja prvo mora da obezbedi da sama postane jača. (Univerzalni jezik kriza složenih zajednica? „Dosta s formulom Slaba Srbija, jaka Jugoslavija“, glasila je floskula s početka kulminacije krize u SFRJ.)

Kancelarka Angela Merkel je rekla Trampu da SAD ne treba da se žale zbog trgovinskog deficita s Nemačkom zato što je ona veliki investitor u SAD koji obezbeđuje na hiljade radnih mesta.

Majkl Ivanovič, profesor ekonomije na Poslovnoj školi Kolumbija, nezavisni analitičar koji je ranije radio za OECD u Parizu i za Federalne rezerve u Njujorku, u tekstu objavljenom na sajtu CBS njuz, zamera pak što s američke strane nije bilo odgovora na tu tvrdnju, što eksperti nisu predočili američkom predsedniku da treba da kaže da su te investicije finansirane novcem koji su Amerikanci dali kupujući nemačku robu, da nemačke kompanije tako dobijaju mogućnost da „ubijaju“ preostala radna mesta u američkoj proizvodnji – za šta su proizvođači automobila u Detroitu jedan od rečitih primera. „Da, mi smo im sami dali konopac“, piše Ivanovič.

U SAD posluje više od 3000 nemačkih kompanija (BMV od 1992), sa skoro 670.000 zaposlenih. Od 1989. nemačke investicije u SAD su uvećane oko sedam puta, a američke direktne investicije u Nemačkoj su tek utrostručene. Posle Francuske, SAD su postale najveće izvozno tržište za Nemačku. SAD su nemački glavni trgovinski partner izvan EU. S druge strane, preko 2700 američkih kompanija u Nemačkoj obezbeđuje oko 800.000 radnih mesta.

GLOBALIZAM ILI PROTEKCIONIZAM: Preuzimajući dužnost kancelarke u novembru 2005. godine, Angela Merkel je najavljivala spoljnu politiku zasnovanu na revitalizovanom transatlantskom partnerstvu, a tokom nemačkog šestomesečnog predsedavanja Evropskom unijom u 2007. godini pokrenula je transatlantsku ekonomsku inicijativu radi uklanjanja trgovinskih prepreka.

Tramp je pak u trenutku stupanja na dužnost to transatlantsko trgovinsko partnerstvo (kao i ugovore NAFTA i Transpacifičko partnerstvo) opisivao kao štetno za Ameriku i suprotno američkom shvatanju fer trgovine.

Nemački pogled na američku koncepciju fer trgovine mora da je takođe ljutit: mesec dana pre susreta s Trampom Angela Merkel je posetila Saudijsku Arabiju, gde joj je rečeno da će Rijad prestati da kupuje nemačko naoružanje, a Saudijska Arabija je za Nemačku veliko tržište od oko deset milijardi evra. Posle toga u Rijad je došao Tramp i, uz igru sabljama, gologlavu Melaniju koja se tome smeje i pretnje Iranu, sa Saudijcima sklopio poslove vredne oko 350 milijardi dolara u narednih deset godina, među kojima kupovinu američkog oružja za 110 milijardi.

Tramp se suprotstavio i prihvatanju Pariskog sporazuma iz 2015. o klimatskim promenama i opisuje ga kao ograničavajući faktor koji sprečava ekonomski rast u SAD i pogoršava položaj rudnika uglja i metalske industrije u zarđalom pojasu u srednjoj Americi. Angela Merkel, koja je forsirala taj sporazum, a koji je podržalo šest članica G7 i oko 200 zemalja, razgovore s Trampom o klimatskom sporazumu je nazvala „veoma nezadovoljavajućim“.

Amerikanci pišu da nemačko-američki jaz koincidira sa izlaskom Velike Britanije iz EU, koji će u velikoj meri oslabiti moć Londona u odnosu na Berlin: pošto će Britanija morati da pregovara o pristupu tržištu EU, a njene zahteve će imati prilike da odbija Nemačka, čija kancelarka, prema „Gardijanu“, stavlja do znanja da se više ne može računati na Britance i Amerikance kao saveznike.

Američki listovi predviđaju i da će u tim izmenjenim okolnostima Nemačka biti izloženija pritisku Rusije, koju kao agresivnu grozničavo opisuje dominantni deo američkog političkog liberalnog establišmenta (koji je do usijanja rusofobno ratoboran i uznemiren zbog znakova da Amerika gubi renome neprikosnovenog svetskog policajca).

STALJINOVA PONUDA: Dejvid Fram, urednik u pomenutom magazinu „Atlantik“, objavio je preko Tvitera lični stav da je nakon 1945. najvažniji strateški cilj SSSR-a, a potom i Rusije, u Evropi bio da se poremete odnosi Nemačke i SAD – a da je to Tramp sada isporučio.

U tekstu u reviji „Atlantik“ on podseća da su 10. marta 1952, sedam godina nakon Drugog svetskog rata, a u vreme Korejskog rata (1950–1953), vlade SAD, Velike Britanije, Francuske i novoosnovane Savezne Republike Nemačke zapanjila nota Kremlja u kojoj se nudi da SSSR povuče trupe iz tadašnje okupacione sovjetske zone, da se Nemačka ujedini na osnovu ustava koji bi garantovao slobodu izbora socijalnog sistema, vraćanje političkih prava svim Nemcima, osim onima koji su osuđeni za ratne zločine, pa i obnavljanje nemačke vojske, avijacije i mornarice do određenih limita dovoljnih za odbranu.

U Staljinovoj noti bio je jedan uslov – da se povuku i savezničke trupe iz Zapadne Nemačke i da ujedinjenoj Nemačkoj bude zabranjeno da se pridruži NATO-u.

Kako piše „Atlatnik“, istoričari su dugo raspravljali da li je to bila stvarna ponuda ili cinična Staljinova smicalica (zaključili su da je smicalica). Nemački kancelar Konrad Adenauer je odbio „Staljinovu notu“ i 1955. Zapadnu Nemačku uveo u NATO i potom u Evropsku zajednicu.

Kada se Sovjetski Savez 1991. raspao, Nemačka se od Mozela do Odre ujedinila pod uslovima zapadne alijanse, piše Fram, podsećajući da je tada diplomatija američkog predsednika Džordža Buša starijeg prešla preko primedbi Moskve, i ne samo Moskve. „Toliko volim Nemačku da sam zahvalan što postoje dve“, napisao je svojevremeno francuski književnik Fransoa Morijak. Za mnoge u Londonu i Parizu, za Margaret Tačer i za Fransoa Miterana, to nije bila samo šala.

Mnogo toga u sadašnjoj evropskoj arhitekturi – uključujući i evro – proizašlo je, smatraju oni, iz francuskih zahteva da se osigura da evropsko ujedinjenje vodi ka evropskoj Nemačkoj, a ne ka nemačkoj Evropi.

Ono što ne govori urednik „Atlantika“, govore Rusi, koji se smatraju ugroženima zbog ignorisanja obećanja iz 1989. da se NATO neće širiti na Istok – čak ni u bivšu Istočnu Nemačku, ovog puta na sajtu „Raša tudej“ iz pera bivšeg američkog diplomate i senatskog savetnika Džima Džatrasa, koji konstatuje da NATO postoji iz istih razloga iz kojih je osnovan – da osigura da Amerika ostane u Evropi, da drži Ruse van, a Nemce „dole“, da je NATO mehanizam za geopolitičku i bezbednosnu kontrolu kontinenta i da ima jedan jedini raison d’etre – konfrontaciju s Rusijom.

Dejvid Fram piše da Sovjeti nisu odustali od ideje o neutralnoj Nemačkoj i da su tokom hladnog rata pokušavali da odvoje Nemačku od ostatka zapadnog sveta, te da su blizu tome bili u ranim osamdesetim kada su milioni Nemaca protestovali na ulicama protiv raspoređivanja nuklearnog oružja NATO-a u Nemačkoj, a podsetnik na taj dramatični trenutak je popularna pesmica „99 balona“ (koje bojevim glavama gađaju generali) koju je 1983. pevala u Nemačkoj tada popularna Nena.

U Evropi je u doba kulminacije hladnog rata bilo stacionirano oko 450.000 američkih vojnika raspoređenih na oko 1200 lokacija, da bi se njihov broj 1993. godine smanjio na 213.000, kasnije na 112.000, do današnjih oko 67.000, a od toga je u Nemačkoj, koja je sama smanjila svoj vojni personal sa 205.000 na 185.000, locirano oko 35.000 američkih vojnika koji se rotiraju po smenama. U poslednjim godinama pojačano je američko vojno prisustvo u baltičkim zemljama i na istoku Evrope, a njihov obim će zavisiti od bezbednosnih procena i budžeta, čija visina zavisi od procene i od ubedljivosti dramatizacije tipa „Rusi dolaze“.

VERNOST I SUMNJA: Nakon što se Adenauerova Nemačka opredelila za liberalizam kod kuće i za atlantizam u spoljnoj politici, liberalizam u Nemačkoj u pitanje dovodi „tanka“ manjina, a kad je reč o atlantizmu, izgleda da sumnje i kolebanja tinjaju negde duboko ispod površine svečanih zaklinjanja u večito savezništvo bivših neprijatelja (okupatora-oslobodilaca i okupiranih).

Pomenuti urednik „Atlantika“ Dejvid Fram piše, na primer, kako je ne tako davno na samitu NATO-a u Talinu neki polupijani nemački vazduhoplovni general u razgovoru s njim insistirao: „Mi nikada nećemo biti familija. Amerikanci, Australijanci, Novozelanđani. Vi ste familija. Mi to nikada nećemo biti.“ Piše da se taj osećaj reflektovao i na strateške odluke kada su se Nemci kolebali da se pridruže sistemu za razmenu obaveštajnih informacija između Australije, Kanade, Novog Zelanda, Velike Britanije i SAD, zvanom „Pet očiju“.

Izgleda da je unutar nemačkih političkih krugova pored javne podrške sili koja dolazi iznenada i rešava sve rasla i kritičnost prema remetilačkoj međunarodnoj ulozi SAD, prema konceptu globalne borbe protiv terorizma, rekonstrukciji i stabilizaciji u Avganistanu, na Bliskom istoku, Africi i na Balkanu. Nemačko-američke razlike su se ticale i Bliskog istoka, gde Nemačka ima jake ekonomske interese; i Kine, s kojom Nemačka pokušava da ostvari dobit od projekta kineskog predsednika Si Đinpinga zvanog „Novi put svile“ ili „Jedan pojas, jedan put“; a svakako i Rusije.

Tokom ratova u kojima se raspala Jugoslavija devedesetih, prema nekim američkim hroničarima, Nemačka, koja se tada ujedinjavala, opirala se da prihvati rizik u američkim pokušajima da se za rešenje tog konflikta mobilišu Evropljani i igrala neku svoju, teško bi se reklo, čistu ulogu. Ipak, zdušno je učestvovala u bombardovanju SR Jugoslavije 1999.

Nakon napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku i Pentagon u Vašingtonu 11. septembra 2001, Amerika i Nemačka su blisko sarađivale u borbi protiv međunarodnog terorizma, pa je Nemačka učestvovala u vojnoj operaciji SAD „Trajna sloboda“, pokrenutoj početkom oktobra 2001. protiv talibanskog režima i protiv uporišta Al Kaide u Avganistanu.

Odnosi između Nemačke i SAD postali su zategnuti u periodu 2002–2003, kada je tadašnji socijaldemokratski kancelar Gerhard Šreder odbio da podrži invaziju predsednika Džordža Buša na Irak, čije katastrofalne posledice traju i danas. To protivljenje vojnoj akciji bilo je, kažu, motivisano i nemačkim ekonomskim i strateškim interesima na Bliskom istoku.

Kao odgovor na to protivljenje tadašnji američki državni sekretar Donald Ramsfeld je podsticao tenziju između, kako je govorio, „stare Evrope“, koja je pod nemačkim uticajem, i „nove Evrope“, istočnoevropskih država koje inkliniraju ka SAD, odnosno logici američke „duboke države“, što se vidi i sada kada one intenzivnije nego „stara Evropa“ šire strepnju od (sve manje mogućeg) sporazuma Trampa s Putinom.

Izgleda da su Nemci 2008. masovno podržavali Baraka Obamu kao demokratskog predsedničkog kandidata, ali nemačko-američki odnosi u vreme njegovog mandata pali su na niži nivo nego u vreme Buša mlađeg. Razlozi su bili više ekonomski nego špijunski. Kancelarka Merkel je ignorisala Obamin apel da vladinim merama i poreskim olakšicama stimuliše rast nemačke proizvodnje posle evro-krize od 2008. do 2010.

Otkrića Edvarda Snoudena da su SAD prisluškivale i lični telefon kancelarke Merkel pogoršali su odnose, pa je u junu 2014. Nemačka proterala iz Berlina jednog američkog višeg obaveštajnog oficira, što je bio presedan. U tadašnjim anketama je 60 odsto Nemaca opisivalo Snoudena kao heroja.

Oni koji pedantnije prate nemačku političku hroniku, međutim, smatraju da je to bila bura u čaši vode, da su odnosi brzo izglađeni i da Barak Obama i sada, kao bivši predsednik, direktno podržava Angelu Merkel u predizbornoj kampanji.

Neki zapadni hroničari su najnoviju „razmenu ljubaznosti“ između nemačke kancelarke i američkog predsednika opisivali kao vododelnicu; neki kao procep između Nemačke i Amerike; neki kao znak da se okončava transatlantska alijansa, koja je obezbeđivala osnovu za posleratnu stabilnost; a neki kao scenario koji su SAD nastojale da izbegnu još od kraja Drugog svetskog rata. „Njujork tajms“ opisuje ishod kao seizmičku promenu u transatlantskim odnosima.

Procenat Nemaca koji su izjavljivali da imaju poverenje u SAD pao je sa 76 odsto, neposredno posle Obaminog izbora 2008, na 35 odsto 2014. godine. Novija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je poverenje Nemaca u SAD pod Trampom palo na još znatno niži nivo, samo malo viši od nivoa poverenja Nemaca u medijski ocrnjivanog ruskog predsednika Vladimira Putina.

Posleratna vizija o bezbednoj i liberalnoj Nemačkoj u tesnom prijateljstvu sa SAD i Velikom Britanijom, sada se možda dovodi u pitanje, mada obično ne bude onako kako novine pišu, kao i uvek uz euforiju i dramatizacije, što je suština medija.

U igri nisu samo politički maniri već veliki interesi, a stav nemačke kancelarke možda odražava i neku jaču tenziju krize unipolarnog sveta (pax americana) koja tinja ispod površine. Mada je transatlantska alijansa dominirala od kraja hladnog rata, mada je trgovina unutar nje u poslednjim decenijama povećana, očito je da se sada ispoljavaju neke značajne razlike unutar tog savezništva i da će u novim okolnostima i Nemačka, kao i drugi veliki igrači, verovatno tražiti neka alternativna rešenja na istoku, zapadu, severu i jugu.