Tačer – sin, puč i nafta

Kada je Mark Tačer u toku predizborne kampanje 1987. upitao na koji način bi mogao da pomogne svojoj mami, ledi Margaret Tačer, savetnik tadašnje britanske premijerke mu je odgovorio – „napusti zemlju“. Sjedinjene Države, gde je Mark Tačer u to vreme živeo, očigledno nisu bile dovoljno daleko da bi se sprečila hajka engleske štampe na „nesposobnog maminog sina“ koji je do dan-danas, zahvaljujući vezama gvozdene ledi, zaradio oko sto miliona evra. Iako je ledi Tačer u više navrata tvrdila da je njen sin u stanju da „Eskimima proda sneg, a Arapima pesak“, ona je verovatno i jedina koja veruje u njegove poslovne sposobnosti. Činjenica je, međutim, da se Mark Tačer u ulozi posrednika dovoljno često našao u pravom trenutku na pravom mestu i za to bio nagrađen visokim provizijama. Bilo kako bilo, on se iz Amerike seli na drugi kraj sveta, u Južnoafričku Republiku, gde je prošle nedelje za jedan od svojih poslova umesto provizije zaradio hapšenje zbog sumnje da je finansirao pokušaj svrgavanja vlade Ekvatorijalne Gvineje. „Za malo toga Britanci mogu biti zahvalni Marku Tačeru, ako se izuzmu njegove smešne poslovne eskapade“, piše nedeljnik „Gardijan“, „ali nam je makar umešanost sina bivše premijerke u puč početkom ove godine skrenula pažnju na zaboravljeni deo sveta.“

Za najnoviju afričku aferu nije odgovoran samo Mark Tačer već, navodno, i američka, britanska i španska vlada, CIA i MI6. To ne čudi s obzirom da su u pitanju bogata nalazišta nafte Ekvatorijalne Gvineje, a smena sadašnje vlade pomogla bi svima da osiguraju, odnosno poboljšaju svoje pozicije u ovoj zemlji. Isto kao i pre godinu dana, kada je pokušaj puča u Republici Sao Tome i Principe bio još jednom razlog Sjedinjenim Državama da se umešaju u konflikt i unutrašnju politiku jedne nezavisne države. Tri meseca nakon toga, američke naftne kompanije kupuju lincencu za naftne izvore u Gvinejskom zalivu i objavljuju program pomoći lokalnoj policiji Sao Tome i Principe, kao i nameru da izgrade vojnu bazu – scenario manje-više sličan onom u Sudanu i Nigeriji.

Iako su Sjedinjene Države posle Saudijske Arabije najveći svetski proizvođač nafte, od polovine devedesetih domaću naftu potroše automobili na američkim drumovima. Ostalu količinu tj. 55 odsto od ukupnih potreba Sjedinjene Države uvoze prvenstveno iz Kanade, Venecuele i sa Bliskog istoka. Otkako je u borbi protiv terorizma sve krenulo kako ne treba, a iz Iraka u zamenu za demokratiju, umesto tri miliona koliko je iznosila dnevna proizvodnja krajem 1999, stiže samo još 1,4 barela (barel=159 litara), Amerika je prinuđena da svoje potrebe za sirovom naftom podmiruje alternativnim izvorima u Africi. Iz istog razloga ona pažljivije pregovara s predsednikom Venecuele Hugom Čavezom iako su do sada Sjedinjene Države podržavale njegove protivnike, finansirajući više bezuspešnih državnih udara opozicije. Pobedu Čaveza na referendumu polovinom avgusta Vašington je prihvatio bez pogovora – između ostalog i zbog Čavezovog obećanja da će nastaviti kontinuiranu isporuku nafte.

Stručnjaci smatraju da će se uvoz nafte u Sjedinjene Države do 2025. zbog povećanje potražnje i istovremeno smanjene domaće proizvodnje povećati sa sadašnjih 55,7 na 71 odsto. Ista sudbina predviđa se i Zapadnoj Evropi. Uvoz nafte u Kinu, čija ekonomska moć svake godine poraste za devet-deset odsto povećaće se sa 31,5 odsto na 73,2 tj. za više od 40 odsto, što bi eventualno u budućnosti moglo biti uzrok za veće ekonomske sukobe među zemljama uvoznicima nafte.

Još 1993. godine Kina ne samo da je imala dovoljno nafte da podmiri sve potrebe domaćeg tržište već je jedan deo i izvozila. Otkako svaki drugi fotoaparat, svaki treći klima-uređaj i 25 odsto mašina za veš koji se prodaju u svetu na sebi imaju oznaku made in China, otkako se zbog privredne ekspanzije svakodnevno poboljšava životni standard 1,3 milijarde Kineza, koji umesto tradicionalnih bicikala sve više voze automobile, potražnja za sirovinama je sve veća. Prema procenama Cambrige Energy Research Associates, 40 odsto porasta svetske potražnje sirove nafte ide na račun Kine. Većina svetskih prizvođača automobila otvorilo je svoje filijale u Kini, čije je tržište vozila prošle godine zabeležilo porast od 70 odsto. Sudbina Kine zavisi od nafte, jer samo dovoljne količine mogu obezbediti dalji porast industrije a time bi se otvorila nova radna mesta i sprečili socijalni nemiri.

Glavni izvoznik nafte u Kinu su Saudijska Arabija i Iran, ali je Kina sa većinom zemalja u zalivu sklopila ugovor o zajedničkoj ekonomskoj i tehničkoj saradnji. Arapskoj strani, koja je zainteresovana i za ugovor o slobodnoj trgovini sa Kinom, odgovaraju ekonomski prosperitet ove zemlje i bolja saradnja kako bi se smanjila zavisnost od američkog tržišta. Istovremeno, Kina se trudi da obezbedi što veću količinu nafte iz Rusije. Do kraja ove godine ruska vlada trebalo bi da odluči da li će novi naftovod iz Irkutska ići do kineskog grada Dačin ili u luku u japanskom moru.

Aktuelna politička situacija u Iraku, povećanje potražnje i smanjena proizvodnja razlozi su što su cene nafte u poslednjih nekoliko meseci dostigle nivo iz 1973. i 1979. Tada su skoku cena prethodili četvrti izraelsko-arapski rat, politika embarga i promena režima u Iranu, zbog čega su povećanje vrednosti barela i nestašica nafte bili očekivani. Da će američka laka nafta polovinom avgusta dostići cenu od 49,40 dolara, a vrsta brent iz Severnog mora 43,85, ipak je malo ko mogao da predvidi.

Proizvođači zemalja izvoznica nafte OPEK pokušavaju da umire uvoznike nafte, obećavajući povećanje isporuke za dodatnih milion barela dnevno. Postavlja se pitanje iz kojih izvora će doći nafta. Pouzdane rezerve za sada se nalaze samo u Saudijskoj Arabiji koja svakog trenutka može postati meta terorističkih napada. Osim toga, novih velikih nalazišta nafte nema – jedino veće naftno polje u poslednjih trideset godina pronađeno je u Kazahstanu. Razvijanje velikih nalazišta je sve skuplje i predstavlja investiciju za čiju je amortizaciju potrebno 10 godina, odnosno rizik koji većina prizvođača zbog relativno niskih cena nafte krajem devedesetih nije htela niti mogla da priušti.

Pri potrošnji nafte na sadašnjem nivou, danas poznate rezerve bile bi dovoljne za naredne 43 godine. I onda je više neće biti. Ovakvi proračuni su više špekulacija, jer se naftne rezerve uz pomoć savremene tehnologije uvek mogu povećati. Ipak, one neće trajati beskonačno. Korišćenje novih prirodnih resursa za dobijanje energije biće u svakom slučaju neminovna promena, koja bi u odnosu na naftu bila ako ne jeftinija, onda humanija.