Svi zadovoljni…

Teško je naći sličan primer za ono što se prošle nedelje dogodilo na lokalnim i regionalnim izborima u Španiji. Po logici, na izborima neko mora da pobedi, a neko da izgubi, ali ovoga puta u Španiji nije bilo ni prezadovoljnih pobednika ni razočaranih gubitnika, pa su na kraju svi bili manje-više zadovoljni. Svako je izborne rezultate „čitao“ na svoj način i iz svog gula. U suštini, izborna utakmica je završena „nerešeno“ tako da naredni parlamentrni izbori, u proleće 2004, ostaju velika nepoznanica.

Činjenice su sledeće: Socijalisti (PSOE) bili su partija koja je dobila najviše glasova (7.972.995 ili 34,71 odsto), ali „narodnjaci“ iz PP-a (Partido popular) uzvraćaju da su njihova 7.772.934 glasa (33,84 odsto) donela 23.286 lokalnih odbornika prema 22.915 socijalista. Iz PSOE odmah uzvraćaju da imaju pet miliona stanovnika više pod svojom upravom (18 miliona prema 13 miliona), iz PP-a podsećaju da su zadržali vlast u osam provincija, dok socijalisti kontrolišu šest…. Na interpretaciju od pet miliona ljudi više pod upravom socijalista stiže odgovor da 43,7 odsto regionalne uprave kontrolištu narodnjaci, dok socijalistima pripada 38,1 odsto. Zanimljiva situacija dogodila se u Madridu. U prestonici, koja je uvek pitanje prestiža i svojevrstan barometar za stanje u zemlji, trijumfovao je Alberto Ruiz Galjardon (na čijoj je listi, na trećem mestu, bila gospođa Ana Botelja, supruga premijera Asnara), narodnjaci će imati apsolutnu većinu, ali su izgubili u Provinciji Madrid, gde će ih smeniti više nego sigurna postizborna koalicija socijalista i Ujedinjene levice…

Sve je, dakle, pitanje interpretacije. Nesporno je da su socijalisti dobili nešto više glasova, takođe je tačno da je ovoga puta za njih glasalo 676.511 ljudi više nego pre četiri godine, ali ni narodnjaci nisu nezadovoljni svojim povećanjem od preko pola miliona novih glasača (583.739). Svojevrstan „arbitar“ na izborima trebalo je da bude iračka kriza, ali se ispostavilo da izrazito proamerička Asnarova opcija nije bila velik hendikep za njegovu partiju niti je socijalistima donela očekivanu prednost. Hose Luis Zapatero, lider PSOE i budući kandidat za predsednika protiv još nepoznatog rivala iz PP-a (Asnarov naslednik još nije izabran), insistira na činjenici da su „pobedili prvi put od 1993“, ali izbegava da komentariše težak poraz u Madridu gde je Trinidad Himenez, njegov lični izbor, doživela gotovo debakl. U PSOE su skloni da oko 1000 lokalnih poslanika više nego pre četiri godine tumače kao „promenu tendencije“, u Narodnoj partiji (PP) svojih 1000 odbornika manje ni slučajno ne uzimaju kao relevantan dokaz da se nešto bitno promenilo.

Izbori su doneli i nekoliko kurioziteta. Na listi PP-a za provinciju Kastilja-La Manča kandidat je bio Adolfo Suarez Iljana, sin prvog španskog premijera postfrankove ere. Prošao je prilično neslavno jer ga je socijalista Hose Bono, koji već 24 godine „vlada“ provincijom, zbrisao kao od šale, uostalom kao i petoricu njegovih prethodnika.

U Baskiji je zabeleženo 153.497 nevažećih listića što je bila posledica apela zabranjene Batasune da se izbori bojkotuju. Taj „rezultat“ bio je povod da Arbnaldo Otegi, lider zabranjene partije koja je bila političko pokriće ETA, proglasi Batasunu „drugom političkom snagom zemlje“ misleći pri tom, naravno, na Baskiju. Najviše glasova dobio je PNV, Baskijska nacionalna partija, ali delikatna situacija u Baskiji može dovesti do „neprirodne koalicije“ između PP-a i PSOE kojima je zajednički interes „očuvanje španske države“ i pred tim ciljem padaju sve njihove razlike.

U Barseloni tamošnji socijalisti ostaju prva partija, ali su izgubili pet poslanika što svakako nije dobar znak uoči regionalnih izbora na jesen (u Kataloniji se ne održavaju istovremeno lokalni i regionalni izbori). Konvergencija i Unija (KiU), koja sa „nepobedivim“ Đordijem Pužolom vlada Katalonijom od uspostavljanja autonomije 1978, računa da bi uz neke paktove sa Republikanskom levicom (ERC) koja je dobila 12,73 odsto glasova i Inicijativom za Kataloniju – Zeleni (ICV) koja je sakupila 10,44 odsto glasova bilo moguće smeniti sa vlasti socijaliste u nekim opštinama. Obe velike partije su u padu, KiU je dobio izbore u 440 opština prema 525 pre četiri godine dok su katalonski socijalisti (PSC) sa 119 pali na 109.