Svi vole sladoled

Za „Vreme“ iz Bona

Na zvaničnoj paleti, magenta, kao jedna od nijansi pink boje, nosi oznaku RAL-4010. Bio je januar 2015. kada su nemački Liberali (FDP) odlučili da svojim partijskim bojama – drečavoj žutoj i plavoj – dodaju i magentu. Na tu ideju marketinških magova pristao je tada novi šef stranke Kristijan Lindner (42), čiji su imidž podočnjaci i brada od tri dana. Magenta je, tako su se nadali, trebalo da Liberale u danima agonije, dok su bili vanparlamentarna opozicija, učini toplijim.

Teško je reći koliko je inženjering sa bojom pomogao, a koliko to što je Lindner zategao stranku, podmladio je i zauzeo tvrđi odnos prema dolasku više od milion izbeglica, nego što bi se od jednog liberala moglo očekivati. Danas, dva izborna ciklusa kasnije, FDP je popravila skor na 11,5 odsto, a Lindner, koji je podočnjacima i bradi od tri dana dodao zadovoljni smešak, drži ključeve za formiranje vladajuće koalicije.

Zapravo, drži ih zajedno sa rukovodstvom Zelenih, stranke sa kojom ima malo šta zajedničko. Osim načelno liberalnog stava o društvenim pitanjima – recimo homoseksualnom braku – ove dve stranke ništa ne veže. Glavne teme izborne kampanje bile su zelena reforma ekonomije i društva, povećanje poreza za bogate, zaduživanje i javne investicije, povećanje minimalne cene rada, ograničenje rasta kirija… i za šta god da se uhvatite, Zeleni kažu „da“, a Liberali „ne“.

Sada će morati da sednu za sto i opipaju gde se nalaze crvene linije onih preko puta. Jer, bogovi izborne matematike su hteli da karte u nedelju (26. septembar) padnu tako da Zeleni i Liberali u duetu budu jezičak na vagi. Kojem će se privoleti tasu? Levom, u kojem slučaju bi koaliciju predvodile Socijaldemokrate, a kancelar bio Olaf Šolc? Ili desnom, što bi ostavilo Demohrišćane na čelu vlade sa kancelarom Arminom Lašetom?

foto: ap photo

ŠOLCOV EFEKAT

Rezultati izbora bi se u jednoj rečenici mogli opisati ovako: Nemci su glasali za promene, ali po mogućnost što manje. Omiljena kancelarka im ide u penziju pa je valjalo odabrati nešto najsličnije njoj.

Oličenje toga je Olaf Šolc koji je u odlazećoj vladi bio na funkciji ministra finansija i vicekancelara. Čovek popularniji od svoje stranke biračima je delovao daleko pouzdanije od takmaca Armina Lašeta i Analene Berbok. Udarna pera nemačke štampe pišu o „Šolcovom efektu“ – SPD je čudesno preokrenula trend i dobila izbore zahvaljujući svom kandidatu, introvertnom i heroinski staloženom čoveku koji se ne libi da spoji prste u gest koji neodoljivo podseća na kancelarku.

izvor: www.spiegel.de

Preliminarni rezultati – a konačni se neće bitno razlikovati – pokazuju da je SPD dobila 25,7 odsto glasova. Demohrišćani su sa 24,1 prošli najgore u svojoj istoriji. Redom idu Zeleni (14,8), Liberali (11,5), Alternativa za Nemačku (10,3), Levica (4,9) i Izborni savez južnog Šlezviga – to je stranka danske manjine koja se prvi put oprobala na saveznom nivou i, oslobođena cenzusa, uzela jedno željeno mesto (vidi grafiku).

Na Levicu je prvi put primenjeno pravilo iz izbornog zakona koje je do dugo u izbornu noć očito bilo enigma i ponekom novinaru. Cenzus jeste pet odsto, ali ne važi ako stranka osvoji direktne poslaničke mandate u barem tri od 299 izbornih okruga. Tako su totalni fijasko Levice sprečili stari kadrovi koji su uspeli da dobiju izbore u dva okruga u istočnom Berlinu i jedan u Lajpcigu – taman koliko treba.

Sunovrat Levice, koja je pre četiri godine imala dvostruko više glasova poremetio je koalicione računice. Posvađani među sobom i podeljeni na hipsterske levičare, koji bi da se bave rodno senzitivnim jezikom umesto radnim mestima i penzijama, i one iz stare škole, die Linke su lišili Nemačku mogućnosti da dobije crveno-crveno-zelenu Vladu. Programska preklapanja između tri leve stranke su ogromna, a nema sumnje da bi zarad koalicije Levica odustala i od egzotičnog zahteva da se rasformira NATO.

Na snazi je i dalje zavet svih ostalih stranaka da nema saradnje sa desničarskom Alternativom za Nemačku (AfD). Oni su udarili u plafon popularnosti i krenuli u lagani pad – osim na istoku zemlje, gde ih bira preko petine birača. Izjedeni iznutra svađom umerenog i radikalnog krila – ovo potonje izvesno pobeđuje – desničari nisu uspeli da profitiraju na suprotstavljanju „korona-diktaturi“ kao što su to učinili na „borbi protiv naseljavanja migranata“ pre četiri godine.

Isključena je i još jedna Velika koalicija koja se od milošte zove GroKo, a koja je vladala zemljom u tri od četiri mandata kancelarke Merkel. Ta koalicija, nekada viđena kao izuzetak kad baš drukčije ne može, koštala je obe tradicionalne stranke velikog pada podrške u biračkom telu.

GLAD ZA VLAŠĆU

foto: ap photo

Tako se vraćamo Liberalima i Zelenima kao ključarima buduće koalicije. Već u nedelju u 20:15, kada se na javnom servisu u takozvanoj „slonovskoj rundi“ okupljaju prvaci stranaka koje su ušle u Bundestag, šef Liberala Kristijan Lindner prvi je namignuo Analeni Berbok. Rekao je da, kako god se okrene, tri četvrtine građana nisu glasale za stranku budućeg kancelara. „Uputno je da najpre jedna sa drugom razgovaraju stranke koje su vodile izbornu kampanju protiv statusa kvo, dakle Zeleni i Liberali“, dodao je Lindner. Zeleni su na to pristali pa će Nemačka prvi put svedočiti pregovorima na koje ne poziva najjača stranka, nego će dve manje prvo da se dogovaraju između sebe.

Kopredsednik Zelenih Robert Habek nije krio da su te dve stranke dijametralno suprotne po mnogim pitanjima. Berbok je, upitana koji su uopšte zajednički imenitelji sa Liberalima, u šali odgovorila: „Kristijan Lindner i ja smo sličnih godina. Robert Habek i Kristijan Lindner su obojica muškarci. A verovatno svo troje volimo sladoled.“

foto: ap photo

Nije da nema još nekih zajedničkih tačaka. Obe stranke godinama jadikuju jer je Nemačka po digitalizaciji i rasprostranjenosti brzog interneta na začelju Evrope. Obe bi htele oštriji gard prema Rusiji i Kini. Za obe je glasala pre svega omladina. Među onima koji su prvi put imali pravo glasa četvrtina je birala Zelene, četvrtina Liberale.

Iznad svega zelene i žute veže glad za vlašću, za šansom da utiču na prilike u Nemačkoj i šire. Liberali su bili deo drugog od četiri kabineta Angele Merkel, ali su od tada preživeli teške trenutke. Zelenih nije bilo u Saveznoj vladi još od vremena Jozefa Fišera i socijaldemokratskog kancelara Gerharda Šredera kojeg je Merkel počistila 2005. godine.

Kod Zelenih vlada mešavina atmosfere svadbe i sahrane. Jesu udvostručili rezultat, ali su do pre nekoliko meseci u anketama bili vodeća snaga i sve prokockali. Analena Berbok, uhvaćena tokom kampanje u friziranju zvanične biografije i sitnim plagijatima u knjizi, priznala je svoje greške. Priča se da će njen partner u vrhu stranke Habek u budućoj vladi biti vicekancelar. Može biti da se Zeleni kaju što njega nisu odabrali za kandidata – prema anketama imao je bolju prođu van urbanog miljea koji ionako glasa za Zelene.

DUGI NOŽEVI ZA LAŠETA

Izbor dve manje stranke između semafor i Jamajka koalicije, nazvanih prema partijskim bojama, mogao bi da se ispostavi jednostavnijim nego što izgleda. Sa jedne strane je pobednik Olaf Šolc kojeg bezmalo polovina Nemaca želi za kancelara. Sa druge nesretni Armin Lašet, čovek očigledno nesvestan da politički visi o koncu nad provalijom.

Lašet u prvom obraćanju posle izbora nije ljudski ni čestitao Socijaldemokratama. Na opšte zaprepašćenje je izjavio da Šolc nema ništa više prava od njega, Lašeta, da postane novi kancelar. Sugerišući da izbori nisu tako važni, Lašet je maltene rekao da je kancelar onaj ko u zakulisnim pregovorima uspe da skrpi većinu. U jednoj ubrzo objavljenoj anketi se pokazalo da čak 32 odsto glasača njegove stranke misli da je pogrešno što Lašet stremi kancelarskom mestu iako je izgubio izbore, dok ga u tome podržava svega 55 odsto simpatizera.

Nije se moralo čekati duže od nekoliko sati da sevnu dugi noževi, koje su Lašetovi protivnici iz stranke već neko vreme oštrili za slučaj poraza. Pokrajinska poslanica u Porajnju Elen Demut, koja se smatra nadom Demohrišćana, otvoreno je poručila Lašetu da podnese ostavku i spreči dalju štetu za stranku. Ona je Lašetovu situaciju uporedila sa „Carevim novim odelom“ – lider CDU-a je go, samo neko to treba da mu kaže.

TREĆI KANCELAR

U Minhenu, u partijskoj centrali sestrinske bavarske Hrišćansko-socijalne unije, Lašetu nisu zaboravili kako je grubijanski izgurao njihovog lidera Markusa Zedera u borbi za kancelarsku kandidaturu. Zeder je, prema svim anketama, bio triput omiljeniji u narodu, a i u demohrišćanskim odborima širom Nemačke. Lašet je, pak, kao lider veće CDU, koja dela u svim pokrajinama osim Bavarske, isposlovao da sam preuzme kandidaturu. A ako u Minhenu nešto ne vole, to je kad ih neko pobedi u gruboj igri što se smatra njihovom disciplinom.

Zeder je demonstrativno čestitao Šolcu i poručio da je „važno poštovati izborni rezultat“, što je bilo upućeno Lašetu. Dok ovaj broj Vremena ide u štampu, u medije cure glasine kako Zeder ispotiha nudi da se skuje koalicija sa Zelenima i Liberalima, ali da kancelar ne bude politički mrtvac Lašet već on, bavarski kralj Zeder. Od tog posla neće biti ništa. Jer, u ovoj kampanji jesu pukli neki tabui nemačke politike, ali da kancelar postane neko ko nije bio ni kandidovan za kancelara – to bi bilo previše.

PUKOVNIK ILI POKOJNIK

Tiši deo Demohrišćana možda ipak navija za Lašeta sve dok postoji i promil šanse da se nađe u Kancleramtu – previše političkih sudbina, nameštenja i apanaža zavisi od toga u ovoj partiji koja je navikla da vlada. Ali, najkasnije ako kancelar postane Šolc, Lašeta će najuriti sa vrha stranke. U Diseldorf, gde je još uvek zvanično premijer Severne-Rajne Vestfalije, takođe neće moći da se vrati. Ostao bi tada običan poslanik, a možda i sasvim iščezao sa političke scene.

Tako je Lašet platio ceh, laktanja i nesnalaženja u kampanji. Javnost mu nije oprostila jedno smejanje pred kamerama. Bilo je to usred smrtonosnih poplava u julu, dok je izjavu davao predsednik zemlje Frank-Valter Štajnmajer. Kamera je u uglu, iza predsednika, uhvatila Lašeta kako se cereka sa saradnicima. Možda je neko ispričao baš dobar vic, ali Lašetu danas ništa više nije smešno.

BOŽIĆNE ŽELJE „ŠOLCOMATA“

Sa druge strane su kao tričarije izgledali finansijski skandali koji su pratili Olafa Šolca. Administracija kojom je upravljao kao gradonačelnik Hamburga, ali i kao ministar finansija, na sumnjiv način je propustila da prikupi neke poreske milijarde. Ali, kako je primetio jedan vickasti kolumnista, Nemci nisu baš razumeli te poreske pikanterije, pa se nisu ni ljutili na Šolca.

Kao kandidatu stranke koja ga nije htela za predsednika – umesto njega izabrani su izraziti levičari Saskija Esken i Norbert Valter-Borjans – Šolcu je laknulo što ne mora da pregovara sa Levicom. On je ionako preferirao Zelene i Liberale. Građanima je obećao minimalnu satnicu od 12 evra, gradnju 400.000 novih stanova godišnje, povećanje poreza za one koji masno zarađuju, stabilan nivo penzija. Promene dakle, ali ne okretanje zemlje naglavačke.

Čovek kojeg su nazvali „Šolcomat“, jer nekad deluje poput kiborga, koji je prešao put od gorljivog socijaliste u mladosti, do advokata i čoveka centra, ubeđen je da je vreme da Demohrišćani odu u opoziciju. On je podsetio Zelene i Liberale da bi valjalo pregovarati diskretno, a ne da se svakog dana po novinama brblja šta ko traži u pregovorima i gde su čije crvene linije.

Tome ga uči iskustvo sa prethodnih izbora. Tada je delovalo da će Jamajka koalicija biti skovana, ali su u medije curili čitavi radni papiri iz pregovora. Na kraju je šef Liberala Lindner prelomio da ne može da radi sa Zelenima i otišao u opoziciju. Velika koalicija je ostala jedina opcija.

Za razliku od tog natezanja koje je trajalo šest meseci, Šolc veruje da bi sada sve moglo da se odigra do Božića. Ukoliko mu pođe za rukom da do tada preuzme Vladu, sprečiće Angelu Merkel da održi svoj sedamnaesti novogodišnji govor kao ­kancelarka.

Bundestag samo raste

Novi saziv Bundestaga imaće 735 poslanika, što je rekord. U odlazećem sazivu bilo ih je 709, dok je osnovna veličina predviđena zakonom 598. Zapravo, na svetu nema većeg parlamenta od Nemačkog, ne računajući kineski Narodni kongres koji se okuplja svakih pet godina da se aplauzima složi sa sjajnim idejama rukovodstva.

Razlog što Nemci nikada ne znaju koliki će im parlament biti leži u komplikovanom izbornom sistemu. Svaki birač ima dva glasa pri čemu je drugi ključni. Njime se glasa za stranke po klasičnom proporcionalnom sistemu kao u Srbiji. Koliko ko procenata dobije, toliki udeo poslanika ima (ako pređe cenzus).

Ali, uz to je Nemačka podeljena na 299 izbornih okruga u kojima birači svojim prvim glasom mogu da odaberu direktnog predstavnika, imenom i prezimenom, po sistemu ko ima najviše glasova, ulazi u Bundestag. Tako se obezbeđuje da svi regionu budu zastupljeni.

Kako dve velike stranke imaju sve manje procente, ali su i dalje dovoljno velike da pobede u ogromnoj većini od 299 okruga, to se dešava da one imaju više direktnih mandata nego što im pripada po procentualnoj snazi. U tom slučaju ostale stranke dobijaju „izjednačujuće“ mandate kako bi se proporcija ponovo uspostavila.

Pre izbora su analitičari računali da bi Bundestag mogao da ima oko 840 poslanika, a pominjala se i fantastična brojka od hiljadu. „Imaću sedam besanih noći“, požalio se unapred potpredsednik parlamenta Volfgang Kubicki. Na njegovu sreću, ipak nije toliko strašno.

Demohrišćani se godinama opiru reformi izbornog sistema, iako je jasno da će se to pre ili kasnije dogoditi. Plenarna sala u Berlinu postaje premala i majstori stalno uglavljuju nove stolice. Deo poslanika sedi u improvizovanim kancelarijama sagrađenim kraj Rajhstaga. A budžet za rad parlamenta ide ka cifri od milijardu evra godišnje.