Pre nekoliko dana na Jutjubu se pojavio snimak na kome vođa jedne od pobunjeničkih grupa u Siriji, po imenu Abu Šakar, reže srce mrtvog muškarca i potom počinje da ga jede. Pre toga, on kaže: „Kunem se da ćemo pojesti vaša srca i jetru, vi Bašarovi psi“.
Abu Šakaru se javna pažnja osladila, pa je kasnije različitim medijima davao izjave opisujući druge zločine u kojima je učestvovao, poput sečenja testerom jednog pripadnika Šabihe, provladine sirijske milicije, i navodeći da je sve to činio u znak osvete zbog zlodela Asadovih snaga. Rekao je i da šalje poruku svetu: „Ako krvoproliće u Siriji ne prestane, svaki Sirijac će postati Abu Šakar“.
Snimak je obišao pomenuti svet i izazvao šok i zgražavanje, no čini se da je u tom šoku dosta licemerja. Hjuman rajts voč (HRW) odavno tvrdi da zločine čine obe strane. Mučnih snimaka egzekucija i radovanja nad mrtvim telima u Siriji koji kruže virtuelnim svetom, a mahom ih postavljaju pobunjenici, bilo je mnogo u prethodne dve godine. Abu Šakarov morbidni čin jeste najbrutalniji, ali nije cinično reći da ništa manje nisu šokantni svakodnevni prizori delova ljudskih tela rasuti po ulicama posle eksplozija automobila bombi koje podmeću različite radikalne muslimanske grupe, kojih je među pobunjenicima protiv Asada mnogo. Samo što je svet izgleda na takve slike oguglao.
OKUPLJANJE „BORACA ZA PRAVU VERU„: Vesti o takvim nedelima se brzo zatrpavaju informacijama o zločinima koje čine Asadove snage. Snimak sirijskog kanibala još je bio vreo kada se pojavila informacija da je HRW pronašao dokumenta i sprave za mučenje u prostorijama bezbednosnih službi u sirijskom gradu Raki, potom vest BBC-ja da je sirijska vojska u gradu Sarakebu upotrebila hemijsko oružje, zatim tvrdnja sirijske opozicione Opservatorije za ljudska prava da su prethodnih dana u napadu sirijske vojske na grad Kusejr učestvovali i mnogobrojni pripadnici libanskog Hezbolaha.
Američka administracija jeste označila jednu od pobunjeničkih grupa, Brigadu al Nusra, kao terorističku organizaciju povezanu sa Al Kaidom, ali se opšti utisak o ratu u Siriji kao borbi zla, oličenog u Bašaru el Asadu i njegovim snagama, i dobra, koje predstavljaju Asadovi protivnici, od početka sukoba provlači kroz sve izjave zvaničnika zemalja koje priželjkuju Asadov pad. Kao da se za vreme posle Asada ostavlja pitanje šta raditi sa radikalnim grupama, ali nije prvi put da se tako nešto dešava.
Sirija je od samog početka sukoba postala stecište „boraca za pravu veru“, o čemu svedoče brojni novinari, humanitarni radnici, lekari koji su imali priliku da sirijski rat vide izbliza. Ti borci dolaze preko porozne granice sa Irakom, organizovano preko Turske, Jordana, Libana. Dolaze da se bore protiv „neverničkog Asadovog režima“, ali i protiv šiita i hrišćana, i svih muslimana koji se ne uklapaju u drakonsku verziju islama koju slede, a koja se najčešće poklapa sa viđenjem sveta saudijskih vahabita (salafista). Iz različitih su zemalja, od Indonezije do Zapadne Evrope. Umrlice poginulih „na Alahovom putu u Siriji“ pojavljuju se sve češće i na Balkanu, na Kosovu, u Sandžaku, Bosni. Bosanska Federalna televizija prenosi vest da su na sirijsko ratište otišla 52 državljanina BiH, gotovo svi iz redova salafista, i da su tamo uglavnom pristupili Brigadi el Nusra.
MEĐUNARODNA ISKUSTVA: Najiskusniji džihadisti su sveti rat počeli odavno, osamdesetih godina prošlog veka u Avganistanu, boreći se rame uz rame sa domaćim mudžahedinima protiv vojske Sovjetskog Saveza i „domaćih izdajnika“, uz zdušnu pomoć SAD, Pakistana, Saudijske Arabije. Dolazili su iz mnogih zemalja, a u Avganistanu je prva borbena iskustva, pod patronatom instruktora CIA, sticao i tada nepoznati verski zanesenjak Osama bin Laden, koji je zbog svetog rata napustio prebogatu porodičnu kuću.
Kičma SSSR-a jeste slomljena u Avganistanu, koji je sovjetska vojska napustila 1989. godine, da bi potom domaći gospodari rata, vođe mudžahedinskih grupa, u međusobnom razračunavanju razorili ono što je od zemlje ostalo. Da uvek može biti gore, pokazalo se kada su vlast u gotovo celoj državi 1996. preuzeli talibani. Njihov pokret stvoren je po medresama (verskim školama) na granici Pakistana i Avganistana. Stvorila ih je pakistanska tajna služba ISI, uz prećutnu podršku SAD. Kada su talibani 1996. zauzeli Kabul i na glavnom trgu obesili bivšeg predsednika i štićenika SSSR-a Mohamada Nadžibulaha, američki zvaničnici lakonski su prokomentarisali da se radi o unutrašnjim stvarima jedne suverene zemlje. Fanatični talibanski islam bio je najbliži saudijskom vahabizmu, pa su vladu talibana priznali samo Pakistan, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati.
Kada je Osama bin Laden, kome je u međuvremenu glavni neprijatelj postala Amerika, u Avganistanu pronašao utočište, talibani su konačno postali „loši momci“ i za SAD, ali zli duhovi su već bili pušteni iz boce. Pripadnici Al Kaide su 11. septembra 2001. napali avionima Kule bliznakinje u Njujorku i Pentagon, a snage NATO-a su u znak odmazde izvršile invaziju Avganistana.
U sledećoj deceniji, veterani svetih ratova i njihovi novi sledbenici sabrali su se u Avganistanu i Iraku. Posle rušenja Sadama Huseina i okupacije od strane zapadne koalicije 2003. godine, Irak je postao, i do danas ostao, raj za fanatike svih vrsta i pakao za sve ostale. Sektaški i nacionalni sukobi, rat protiv stranih okupatora i svih za koje se sumnja da s njima sarađuju, odneo je stotine hiljada života, a kraj krvoprolića se ne nazire.
Na čudan način su se interesi džihadista i zapadnog sveta predvođenog Amerikom, naizgled zakletih neprijatelja, poklopili ponovo u Libiji. Pobuna protiv Gadafija planula je prvo na istoku zemlje, koji je uvek bio jezgro tvrdokornih islamista. CIA je svojevremeno objavila podatak da je Libija bila država koja je, u odnosu na ukupan broj stanovnika, imala najveći broj ljudi koji su ratovali na strani Al Kaide u Avganistanu i Iraku. U vreme Gadafija najureni iz zemlje ili po zatvorima, mnogi od njih su se početkom ustanka vratili u Libiju i u prvim redovima učestvovali u ratu protiv režima. Oružje nisu odložili ni kada je Gadafi srušen sa vlasti i ubijen. Posle niza bizarnih incidenata radikalnih islamista, u kojima su stradale ženske skulpture po drevnim rimskim gradovima na mediteranskoj obali, džamije i grobovi sufija, muslimanskih mistika, koje salafisti ne priznaju, došlo je do najtežeg incidenta. U Bengaziju je 11. septembra 2012. ubijen američki ambasador Kristofer Stivens i još trojica službenika ambasade ove zemlje. Najveća svetska sila, i pored početnog mahanja batinom, nije reagovala. Radikalne islamske grupe zapretile su libijskim zvaničnim vlastima, čija moć ne dopire dalje od vrata skupštine u Tripoliju, da će na svaki pokušaj strane intervencije zemlju pretvoriti u pakao. U svakom slučaju, mnogi libijski islamisti i njihovi saborci iz drugih zemalja preselili su se u Siriju, da ratuju protiv Asada.
PRETNJE I POSLEDICE: Dok se za jun najavljuje pokušaj Moskve i Vašingtona da organizuju u Ženevi međunarodnu mirovnu konferenciju o Siriji, šef britanske diplomatije Vilijam Hejg kaže da Asad mora da shvati da nijedna opcija vezana za naoružavanje pobunjenika nije isključena. Naoružavanje opozicije traži i Francuska, kao i Turska. Američki predsednik Barak Obama još uvek se zvanično nećka, mada se slaže sa svojim kolegama da Asad mora otići.
Što se oružja za pobunjenike tiče, javna je tajna da ga od početka sukoba šalju Saudijska Arabija i Katar, kao što su činili i u Libiji. Trebalo bi biti veoma naivan pa poverovati da se to ne dešava pod američkim blagoslovom, kada se zna da su pomenute zemlje najverniji saveznici Amerike na Bliskom istoku. Uostalom, takva vrsta partnerstva između Saudijaca i Amerike je uigrana, još od pomenutih ratova u Avganistanu.
Međutim, sve su glasniji i pozivi da Amerika i druge zemlje otvoreno intervenišu u Siriji, naročito poslednjih dana, od kada je Asadova vojska izvojevala nekoliko značajnih pobeda. Na šta će zemlja ličiti posle toga, zagovornici intervencije ne pominju. „Njujork tajms“ piše da „naoružane grupe u Siriji rade na svojim ciljevima i time stvaraju zasebne naoružane feude“. „Sve više izgleda da je Sirija toliko razbijena, da nijedna pojedinačna vlast neće moći da je uskoro sastavi“, navodi se u ovom listu, uz ocenu da se povećavaju brutalnosti i sektaška priroda nasilja. „Malo je verovatno da će se mnogobrojne etničke i verske grupe koje su Siriju dugo nazivale domom, vratiti u Siriju i živeti jedne uz druge“, piše takođe „Njujork tajms“.
U komadu američkog dramskog pisca Tonija Kušnera Kabul, kod kuće, čija radnja se dešava u Avganistanu 1998. godine, u jednoj sceni Avganistanka, bivša bibliotekarka, priča zapadnjaku zabasalom u ovu zemlju o užasima koje je donela talibanska vlast. Počinje da govori mirnim glasom, da bi na kraju gotovo urlala: „Dobri su vam talibani, podržavate ih?! Pa zašto ih onda ne vodite kući?! A i ne morate, već su oni tamo!“ Zbog ove rečenice je Kušner posle 11. septembra 2001. bio napadan u javnosti, čak i uz tvrdnje da je na neki način znao da se priprema napad na Ameriku.
Kušner je, naravno, samo dobro poznavao situaciju u Avganistanu, a možda ga je vodio i zdrav razum, koji kaže da se podrška svakoj vrsti ekstremizma obije o glavu, ranije ili kasnije. Nije svaki pobunjenik u Siriji Abu Šakar, niti će to postati, kako on tvrdi. Abu Šakar je deo večite priče zločinaca svih vrsta koje vodi želja za ubijanjem i sadizmom, a osveta im je samo izgovor. Problem je u tome što zločinci i ekstremisti uvek dođu po svoje, u svojoj kući ili na nekom drugom mestu, a onda je kasno za kajanje.
