Sveti grad Mesolongi

Za „Vreme“ iz Soluna

Mesolongi je gradić u Zapadnoj Grčkoj, sa samo 13.000 stanovnika, okružen planinama, močvarama i plitkim morskim jezercima. Bez turizma i solane, ovaj grad bi bio potpuno beznačajan da nema tužnu privilegiju što se našao u centru grčkog ustanka protiv otomanske imperije, koji je započeo pre tačno 200 godina (1821). Dva veka kasnije, Grčka uprkos pandemiji slavi godišnjicu revolucije uz vojne parade i manifestacije, u kojoj Mesolongi ima svoje počasno mesto.

Taj provincijski gradić je 1937. godine prozvan „svetim gradom“ po odluci Društva naroda, prethodnika Ujedinjenih nacija. Ovaj naziv nije imao religiozni karakter, nego mu je dodeljen u čast herojskih podviga njegovih stanovnika, njihovog dugogodišnjeg otpora i žrtvovanja za slobodu. Bio je to prvi grad u svetu koji je dobio taj počasni naziv. Drugi je bio Alamo u Teksasu, koji je nazvan svetim na insistiranje Amerikanaca.

SLOBODNI OKUPIRANI

Mesolongi je od početka grčkog ustanka bio slobodan grad, ali Turci nisu odustajali, okupirali su ga mnogobrojnom vojskom dva puta – 1822. i 1825-26. godine. Ipak nije pao. Tome je pomogao i njegov složeni sistem utvrđenja, to što je poput ostrva okružen rovovima i plitkim lagunama, ali i stanovnici koji su se tvrdoglavo i uporno odupirali. Godinama su ostali „slobodni okupirani“ (Ελεύθεροι Πολιορκημένοι), kao što kaže naslov pesme Dionisija Solomosa, pisca grčke nacionalne himne.

Slaba tačka Mesolongija je bio broj njegovih stanovnika. Pre ustanka 1821. gradić ih je imao svega 3500 i mogao je da se prehrani ribom. Posle početka revolucije, u njega su stigle izbeglice iz mnogih sela koja su stradala u turskoj odmazdi. Došle su i hiljade boraca iz raznih delova Grčke, ali i stotine evropskih helenofila, da kao dobrovoljci učestvuju i pomognu u borbi za oslobođenje od otomanske tiranije. Među njima je bio i lord Bajron. U gradu su tada štampane i novine jedinstvene u pobunjenoj Grčkoj, pod nazivom „Grčka hronika“. Izdavao ih je švajcarski helenofil Johan Jakob Mejer, koji se trajno nastanio u Mesolongiju, oženio Grkinjom i postao pravoslavac.

Za vreme druge okupacije od strane tursko-egipatskih trupa, početkom 1826. godine, unutar malog grada bilo je nagurano oko 10.500 ljudi. Osmanlije su neprestano napadale i sa kopna i sa mora, ali su nailazili na odlučan otpor i bili su prisiljeni da se povuku uz velike gubitke. Sultan je bio ljut što mali Mesolongi ne pada i davao je novčanu nagradu vojnicima za svakog mrtvog ili osakaćenog stanovnika grada. Nemilosrdni Mehmed-paša Resit, zapovednik turskih trupa, shvatio je da Mesolongi neće pasti ukoliko doslovno ne umre od gladi. Naredio je da se u lagunama oko grada izgrade velike drvene brane, kako kroz njih ne bi prolazila riba. Za nekoliko nedelja hrane je ponestalo i opkoljeni su bili primorani da jedu konje, galebove, pa čak i miševe. Čak je i kanibalizam nad ubijenima nekima prolazio kroz glavu. Ali ne i predaja Turcima.

Tada su se odlučili na herojski egzodus, koji je ušao u istoriju kao „egzodus iz Mesolongija“. Desio se u noći 10. aprila 1826. godine, nedelju dana pred Uskrs, ali su ih izdajice prodale i Turci su ih sačekali. Od 3500 opkoljenih koji su te noći pokušali proboj, samo njih 1300 je na kraju uspelo da prođe tursku vojsku i stigne do susednih planina, uključujući stotinu žena i dece. Od onih koji su ostali u gradu, oko 3000 je zaklano, a 2000 se samospalilo. Samo u vili Hristosa Kapsalisa, koja je ujedno bila i magacin baruta, oko 400 ljudi su sami sebe digli u vazduh. Eksplozija se čula preko puta, u Patri na Peloponezu. Oko hiljadu Mesolonginaca, uglavnom žena i dece, zarobljeno je i prodato na pijacama robova. U evropskim helenofilskim gradovima prikupljana su sredstva za otkup njihove slobode, i uspeli su da oslobode njih nekoliko stotina. Većini su, međutim, nedostajale uši i nosevi. Turski vojnici su ih sekli i usoljene slali buradima u Carigrad, jer je sultan za taj dokaz o sakaćenju bogato plaćao.

foto: g. stamkos / za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«

MESOLONGI JE RAZBIO „SVETI SAVEZ“

Egzodus i katastrofa Mesolongija šokirali su ne samo grčke revolucionare, već i evropske dvorove i vlade, ali i evropske građane koji su o tome saznali iz novina. Tragični događaji grčke revolucije (1821–1827), poput masakra na Hiosu (1822), uništavanja Psare (1824), tragedije u Mesolongiju (1826), pojačali su filhelenski pokret u Evropi. Još 1823. godine britanski ministar spoljnih poslova Džordž Kening prepoznao je grčke ustanike kao „ratničku naciju koja se bori za svoju nezavisnost“. Helenofili su uticali na svoje vlasti da sa zanimanjem prate „grčko pitanje“. Čak se i Meternih, austrijski ministar i vođa reakcionarne Svete alijanse (Austrija, Rusija, Pruska, Engleska i Francuska), koji je imao za cilj reakciju careva protiv liberalnih tendencija u Evropi posle Francuske revolucije 1789. godine, našao u veoma teškom položaju. Posle krvavog egzodusa iz Mesolongija, Meternih je iznenada primio veliki sanduk pisama iz svih zemalja sa nemačkog govornog područja. U njima su i obični i istaknuti građani snažno protestovali zbog neutralnosti koju je pokazao prema sultanu i osmanlijskom masakru nad hrišćanskim Grcima, a posebno zbog njegovog nereagovanja na mesolongijsku tragediju. Ali, kada mu je sultan poslao pismo tražeći od Beča da interveniše u korist integriteta Otomanskog carstva i protiv grčkih ustanika, Meternih je to ljubazno odbio, uzvrativši da ne može ništa da učini jer se „u međuvremenu desio Mesolongi“.

Uskoro će velike sile Evrope vojno intervenisati u korist Grčke i pomoći joj u borbi za nezavisnost. Bitkom kod Navarina (1827), anglo-francusko-ruska flota je rasformirala tursko-egipatsku, i misijom francuskog generala Mezona na Peloponezu (1828) Turci su proterani iz južne Grčke. Rusko-turski rat (1828), poraz Turaka i Jedrenski sporazum (1829) doveli su, između ostalog, i do priznanja autonomije Srbije i nezavisnosti Grčke od Otomanskog carstva, što je konačno ratifikovano Londonskim ugovorom (1830). Bez Mesolongija i filhelenskog pokreta to ne bi bilo moguće.

za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«

HELENOFIL LORD BAJRON

Ključnu ulogu u rastu helenofilskog pokreta u Evropi, koji je bio presudan za pozitivan ishod grčke revolucije, odigrali su lik i delo britanskog lorda Bajrona. Bajron je bio „otac evropskog romantizma“, pokreta koji je s jedne strane težio preporodu klasične antike, a s druge se borio protiv tiranije i za slobodu naroda. Pobunjena Grčka, pošto su tadašnji grčki revolucionari želeli da sruše otomansku tiraniju i uspostave demokratiju (republiku), imala je obe težnje i stoga je od početka osvojila srca evropskih romantičara i liberala. Džordž Gordon Bajron (rođen 22. januara 1788), kasnije poznat kao lord Bajron, bio je jedan od najvećih „influensera“ svoga doba.

Posle smrti svoga ujaka, Džordž je nasledio veliko bogatstvo, kao i titulu lorda, dok je od malih nogu učio latinski i grčki. Njegov život je bio kontroverzan, ispunjen strastima poput kockanja i ljubavnih skandala. U jesen 1809. godine Bajron je prvi put posetio Grčku. U Delfima je na nebu primetio 12 orlova, što je smatrao znakom poslatim od 12 grčkih bogova, i da sam Apolon pozdravlja njegovo hodočašće! Posetio je od Turaka okupiranu Atinu i tada napisao čuvenu pesmu Maid of Athens (Devojko atinska). Postao je vatreni obožavalac antičke grčke kulture, istorije, umetnosti i književnosti.

U Londonu je 1812. godine objavio veliku poemu Child Harold (Dete Harold), koja je trijumfalno prihvaćena: „Jednog jutra sam se probudio i shvatio da sam postao slavan.“ Već prvog dana je prodato 10.000 primeraka. Njegova dela su prevedena na mnoge jezike, stekao je ogromnu popularnost i veliki broj sledbenika. Njegov rad je uzbudio, nadahnuo, probudio strasti, ali i neslaganja širom Evrope. Njegova poezija je bila autobiografska i u njoj se pojavljuje čovek Bajron, koji je slobodan, eksplozivan, revolucionaran, jedak, neorganizovan, razigran, zaljubljiv, velikodušan i nežan.

Poznat po svojim stavovima protiv tiranskih režima, član engleskog Helenofilskog komiteta od 1823. godine, želeo je da lično podrži borbu grčkih revolucionara. Posle bezbrojnih peripetija konačno je stigao u opkoljeni Mesolongi 5. januara 1824. godine, gde su ga Grci dočekali kao spasioca. Ali zdravlje mu je već bilo urušeno, i 19. aprila iste godine je, sa 36 godina, umro od malarije. „Umro je veliki čovek!“, oplakivali su ga Grci. Sahranjen je u Mesolongiju i proglašen nacionalnim herojem.

Posle njegove smrti u Evropi je izbio talas „bajronizma“ i helenofilstva, a Gete je njegovu poeziju smatrao „kosmičkim jevanđeljem, koje oslobađa čoveka od tereta zemlje“. Činjenica da je lord Bajron umro kao romantični helenofil u opkoljenom Mesolongiju bila je katalizator kako za tok grčke revolucije tako i za revolucionarne i demokratske pokrete koji će uslediti u Evropi.

BAŠTA HEROJA

Šetajući vrtom heroja u Mesolongiju i posmatrajući spomenike evropskih dobrovoljaca koji su se borili i izginuli tokom grčke revolucije, imate osećaj da je to bio panevropski pokret solidarnosti sa tom revolucijom, kao i rezultat romantizma i helenofilstva. Tu su spomenici ruskim i američkim dobrovoljcima, Britancima i Francuzima, Šveđanima i Poljacima, Nemcima i Italijanima, čak i Švajcarcima. Šveđani su dopremili svoj granit da izgrade spomenik, Italijani su u Mesolongi iz Rima dopremili antički rimski stub…

Paradoksalno je da su dobrovoljci koji su dali život u borbi za grčku nezavisnost većinom bili Nemci i Italijani, ljudi iz država sa čijim režimima se Grčka našla u protivničkim lagerima u 20. veku. Ne samo zahvaljujući lordu Bajronu nego i nemačkoj inteligenciji s početka 19. veka, došlo je do renesanse klasične grčke kulture. U to vreme, glavni cilj nemačke vlasti bilo je suprotstavljanje francuskoj ideološkoj i političkoj nadmoći. A pošto je Francuska svoju superiornost zasnivala na identifikaciji sa antičkim Rimom, „nemački duh“ je, svesno ili podsvesno, projektovao kulturu antičke Grčke pretendujući na ulogu njenog čuvara i inkarnatora. Napokon, grčki antički kosmos sa „galaksijom“ demokratskih gradova-država odgovarao je političkoj stvarnosti usitnjene Nemačke početkom 19. veka. Nemačka je koketirala sa idejom da je ona bila antička Grčka svoga doba.

foto: g. stamkos / za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«

SRPSKI I GRČKI REVOLUCIONARI

U Bašti heroja, međutim, nema spomenika hiljadama balkanskih dobrovoljaca (Srba, Albanaca, Crnogoraca, Rumuna i Bugara), koji su se borili protiv otomanske tiranije i poginuli u Grčkoj revoluciji zajedno sa Grcima, verujući da to čine za vlastito dobro. Možda za njih nema spomenika jer su ih Grci tada smatrali „svojima“, zbog zajedničke religije? Svi su pripadali „Rum Miletu“, pravoslavnim narodima Istočnog rimskog carstva pod osmanlijskom kapom, u vreme kada je verski identitet bio superiorniji od nacionalnog. Uprkos tome, njihov doprinos se polako zaboravio zahvaljujući nacionalizmima koji su krenuli da se šire na Balkanu sredinom 19. veka. Naročito je doprinos Srba, koji su se pre Grka dva puta digli protiv Turaka (1804. i 1812), bio veoma važan u Grčkoj revoluciji 1821. godine.

Veliki značaj u grčkoj borbi za nezavisnost od Turaka imala je Filiki Eterija (u slobodnom prevodu to bi značilo „prijateljsko društvo“), međunarodna tajna organizacija po ugledu na francuske masonske lože, osnovana sa idejom da se narodi Balkana zajednički bore protiv Turaka. Filiki Eterija je osnovana 1814. godine u Odesi, u Rusiji, od strane tri grčka trgovca, Nikolaosa Kufasa, Atanasiosa Cakalofa i Emanuila Ksantosa. Osnovali su je sa ciljem da podignu dobro organizovan i koordinisan ustanak protiv Turaka, ne samo grčkog naroda nego i ostalih istovernih, tj. pravoslavnih naroda na Balkanu, koji su se već vekovima nalazili pod turskim jarmom.

Grčki izvori kažu: „Vodeći ljudi iz Filiki Eterije bili su u kontaktu kako sa Karađorđem tako i sa Milošem Obrenovićem. Pokušaj mobilizacije Srbije dogodio se i pre preuzimanja komande od strane princa Ipsilantisa (1820). Bila je to godina 1817. Grčki glavni junak bio je Leventis, član ove organizacije. Sa srpske strane, ‘strašni’ Karageorgis Petrović, vođa srpske revolucije 1804. godine, koji je živeo u izgnanstvu u Besarabiji (ruska teritorija). Eterija je pomogla finansijski sa 50.000 groša da Karađorđe iz Moldavije i Vlaške 1817. pređe u Srbiju. Karađorđe se tom prilikom zakleo da će se do smrti zajednički sa Grcima boriti za oslobođenje od Turaka.“

Kao što je poznato, kada je Karađorđe stigao u Srbiju, Miloš Obrenović je naredio da ga ubiju, a Grci, iako ogorčeni što su izgubili velikog saborca i prijatelja, nastavili su diplomatsku saradnju sa Milošem Obrenovićem u zajedničkoj borbi protiv Turaka. Isti istorijski izvor kaže da su mnogi Srbi bili inicirani u Filiki Eteriji i učestvovali u borbi protiv Turaka na strani Grka, verujući da se svi zajedno bore za vlastito dobro.

Rečita je i priča o Hajduk Veljku i Jorgakisu Olimpiosu. Jorgakis je takođe bio član Filiki Eterije, a početkom 18. veka pobegao je iz sela Livadi kod Elasone, ispod Olimpa, jer je pobio neke Turke. Bežeći je stigao u Negotin gde je upoznao Hajduk Veljka, jer su obojica govorili vlaški – Jorgakis je bio grčki Vlah, a Veljko srpski. Sprijateljili su se i pobratimili krvlju, na „klasičan“ način, tako što su napravili posekotine na rukama i pomešali krv. Olimpios je inicirao Veljka u Filiki Eteriju, i zakleli su se na večitu zajedničku borbu protiv Turaka.

Hajduk Veljko je rekao Jorgakisu da ako pogine, on oženi njegovu ženu Stanu, da ne ostane sama i „na ulici“. Tako je i bilo. Veljko je poginuo, a Olimpios je odveo Stanu u Atinu. Imali su troje dece, dva sina su im poginula u borbi protiv Turaka, jedan u Srbiji, a jedan u Rusiji. Čučuk Stana je živela sa ćerkom Slobodankom (Elefterija), a umrla je i sahranjena u Atini.

Iako su se dve nacionalne revolucije dogodile otprilike u isto vreme, nisu na isti način prihvaćene od evropskih sila. Zapad je u borbi Srba uvek video „ruski prst“, panslavizam i jačanje slovensko-pravoslavne kulture na Balkanu. Ukratko, Srbija nije uživala veliku naklonost među međunarodnim akterima, niti intelektualaca niti evropskog javnog mnjenja.

Nasuprot tome, Grčka je od samog početka imala naklonost, snažnu političku i ekonomsku podršku Zapada. Filhelenski pokret, vođen romantikom i entuzijazmom za renesansu antičke Grčku, ali i izborom članova evropskih dinastija za grčki presto, doprineo je da mala Grčka dobije značajnu podršku Zapada i posebno Engleske, koja je to videla i kao potencijalnu barijeru prodoru Rusije na Mediteran. Ovaj događaj, koji je doveo do pristupanja Grčke bloku Zapadnih pomorskih snaga, uticao je na razvoj događaja u zemlji u naredna dva veka. I dok je Srbija bila izolovana devedesetih godina prošlog veka i prema njoj se Zapad krajnje neprijateljski poneo, Grčka je tokom nedavne dužničke krize (2010–2015) dobila ne samo ogromne kredite sa Zapada, već i talas solidarnosti od progresivnih, liberalnih i demokratskih građana zapadnih zemalja. Poređenja su neizbežna…