Svečanost u B produkciji

Inauguracija novog predsednika SAD, koja se punih 80 godina održava 20. januara svake četvrte godine, prethodnih decenija ujedno je bila i slavljenje demokratskih tekovina: mirne predaja vlasti posle izbora i principa smenjivosti. Dok Tramp ovog 20. januara bude izgovarao zakletvu pred predsednikom Vrhovnog suda SAD Džonom Robertsom, među dobrim delom prisutnih članova Kongresa, koliko i među okupljenima duž Nacionalnog mola u Vašingtonu, biće nemali broj onih koji su uvereni u to da se nikad teža senka nije nadvila nad jednom izbornom pobedom.

RUSKI FAKTOR: Najpre, Rusi. Posle toliko meseci upornog negiranja, naposletku je i sam Tramp potvrdio ono što su govorili najpre njegovi protivnici, a potom mu je predočila i američka obaveštajna zajednica – da je Rusija imala uticaj na izbornu kampanju u SAD. Ipak, odbacio je sumnju da je to mešanje uticalo na konačni izborni rezultat. Trampu nije nimalo svejedno ni što je poražena Hilari Klinton na izborima dobila tri miliona glasova više od njega.

Ako nisu Rusi bili na tapetu, Tramp se u protekla dva meseca suočavao s delom javnosti koja ga ne prihvata zbog onoga što je izgovarao tokom kampanje i zbog vrednosti koje simbolizuje. Ne pamti se, naime, u modernoj istoriji toliko uloženog napora u kampanju da se utiče na opredeljenje elektora pri verifikaciji izbornih rezultata. Kada je pre devet godina Barak Obama osvojio svoj prvi mandat, deo Amerikanaca nezadovoljan takvim ishodom seo je za kompjuter i potpisivao peticije o otcepljenju saveznih država, ili su se pridružili raznoraznim patriotskim naoružanim organizacijama s ciljem da budu spremni da „brane Ameriku“. Nikome, ipak, nije palo na pamet da vrši pritisak na elektore i menja iskazanu volju naroda. To se nije dogodilo ni 2000. godine kada su sudije Vrhovnog suda faktički odredile pobednika izbora, Džordža Buša mlađeg, koji je na svom kontu imao pola miliona glasova manje nego Al Gor i jedva pet elektorskih glasova više.

Na ovaj, dosad verovatno najburniji period od izbora do inauguracije, Tramp gleda kao na konstantne pokušaje da mu se okrnji legitimitet, svejedno da li dolazi od političkih rivala, stranačkih kolega ili, kako on tvrdi, obaveštajaca. Ta dva meseca, obično mirna i zanimljiva samo novinarima koji još nisu spustili nivo adrenalina od izborne kampanje, sam Tramp je pretvorio u negaciju svog apela iz pobedničkog govora 9. novembra.

BOJKOT SELEBRITIJA: Deklarisani neprijatelji iz kampanje nastavili su to da budu i nakon izbora, ali je u protekla dva meseca na tu listu dodao i neke nove. Sa svima njima najviše se obračunavao preko Tvitera, u njegovom slučaju posebne verzije „dnevničkih beleški“, u kojima beleži sve ono što želi da dođe u javnost. Tu istu javnost, stoga, manje intrigira to što Tramp neko vreme u Beloj kući neće živeti s Prvom damom, od toga što će u Belu kuću uneti svoj telefon i Tviter nalog.

Poslednji u nizu meta našao se član Predstavničkog doma Džon Luis, saborac Marina Lutera Kinga i živa ikona pokreta za građanska prava iz šezdesetih godina prošlog veka. Nakon što je Luis najavio da neće prisustvovati inauguraciji pošto Trampa ne smatra legitimno izabranim predsednikom, novi predsednik SAD izbacio je seriju tvitova u kojima proziva Luisa za loše stanje u njegovoj izbornoj jedinici. Epilog – više od 40 članova Kongresa iz redova Demokratske partije najavilo je, u znak protesta zbog Trampovog odnosa prema Luisu, svoj izostanak sa inauguracije. Pre osam godina, tokom prve inauguracije Baraka Obame, sa svečanosti je izostalo 17 članova Kongresa iz Republikanske partije.

Izostanak zakonodavaca sa tribine na zapadnoj strani Kapitol Hila verovatno neće biti toliko upadljiv koliko izostanak, na ovakvim događajima neizbežnih, muzičkih i filmskih superstarova. Od Trampovih tvrdnji kako će pojedinci sa A liste zvezda moliti za kartu za mesto na inauguraciji, pa i za samo učešće, sledili su sve sami otkazi, dok se za nabavljanje karte među holivudskim selebritijima nije primećivala posebna jagma. Ništa toliko očigledno ne upućuje na jasan stav izvođača koliko činjenica da je poslednji u nizu otkaza stigao od benda koji svira obrade Brusa Springstina. Članovi tog benda uradili su to iz poštovanja prema Springstinu i njegovim simpatijama prema Demokratskoj partiji. Umesto Arete Freklin s prve Obamine inauguracije ili Bijonse koja je pevala himnu na drugoj inauguraciji, te velikog broja svetskih zvezda koje su nastupale na koncertima koji prate inauguraciju, mediji posprdno navode da Tramp od očekivane A liste zvezda – nije dobio u potpunosti ni B listu, jer na njoj, recimo, čak neće biti ni springstinovskog Bi strit benda.

Holivudske zvezde, od kojih je veliki broj veoma poznatih u kampanji podržao Hilari Klinton, oduvek su bile predmet Trampovog tihog prezira, ali je do otvorenog neprijateljstva došlo nakon nedavnog govora glumice Meril Strip na dodeli Zlatnog globusa: I bez pominjanja njegovog imena bilo je jasno na koga se odnosila osuda zbog ismevanja novinara s hendikepom. Tramp joj je – na Tviteru, gde bi drugde – uzvratio da je precenjena glumica, a njenu kritiku protumačio je teškim podnošenjem poraza kandidatkinje za koju je najotvorenije agitovala.

RAT SA SVIMA: Od starih „neprijatelja“ mediji su i dalje u vrhu liste. Objavljivanje informacije u medijima o postojanju dokumenta, čak i publikovanje samog dokumenta koji insinuira da Rusija drži Trampa u šaci, pokazala je da se Tramp, čak ni kao izabrani predsednik, nije ratosiljao navike o najgrubljem etiketiranju svojih meta. Veoma upitna odluka portala Bazfid da publikuje čitav dokument koji je sačinio bivši britanski kontraobaveštajac, Trampa i medije vratila je u stanje u kome novi predsednik svaki gaf medija koristi kao dokaz o tome da od početka rade protiv njega. Nakon 20. januara mediji će morati da se pregrupišu i da smisle strategiju kako da se u eri postistine, u kojoj se Tramp oseća kao kralj, vrate izvornom cilju – otkrivanju istine i njenoj odbrani.

Zvanični ulazak Donalda Trampa u Belu kuću svet, s pravom, prati s dozom strepnje i nelagode. Još u vreme tranzicije vlasti Tramp je dokazao da nije kadar da tenziju podiže samo svojim izjavama već i konkretnom akcijom. Razgovor sa tajvanskom predsednicom podrio je, tako, američku spoljnopolitičku doktrinu koja priznaje „jedinstvenu Kinu“. Nedavno su potvrđeni medijski navodi o razgovoru budućeg savetnika za nacionalnu bezbednost Majka Flina sa ruskim ambasadorom u Vašingtonu i to u danu u kom je Barak Obama objavio novi paket sankcija prema pojedincima i organizacijama iz Rusije – zbog učešća u hakovanju američkih političara i institucija.

Trampova pobeda prošlog novembra bila je dovoljna da osokoli populiste širom sveta, a nedavno im je uputio i otvorenu podršku. U zajedničkom intervjuu za nemački „Bild“ i britanski „Tajms“ Tramp je pohvalio odluku Britanije da napusti Evropsku uniju, te je izneo procenu da će tim putem krenuti i druge članice. „Održavanje EU na okupu neće biti baš tako jednostavno kao što ljudi misle“, ocenio je 45. američki predsednik. Te razgovore s novinarima Tramp je iskoristio za tvrdnju kako EU radi samo za Nemačku, dok je nemačku kancelarku Angelu Merkel optužio da je napravila katastrofalnu grešku kad je dozvolila ulazak u Nemačku velikom broju izbeglica i time ugrozila stabilnost Evrope. Apostrofirajući u intervjuu nemački BMW, Tramp je zapravo svima koji nameravaju da proizvodnju premeštaju iz SAD u Meksiko ponovio pretnju da će se suočiti s porezom od 35 odsto.

Najava usvajanja ekonomskih zakonskih paketa kod ekonomskih stručnjaka izaziva pozitivne reakcije te se Americi predviđa privredni rast. No, Tramp nakon 20. januara tek treba da počne da radi s Kongresom i svojim republikancima koji ga kontrolišu i tek treba da se uveri u krucijalnu stvar – da li su zakonodavci poverovali u njegova obećanja poput glasača u novembru.