Suočavamo se sa fašizmom

Poplava lažnih vesti i dezinformacija. Skupi spin-doktori koji oblikuju javno mnjenje. Zarobljene države i zarobljeni mediji. Kvalitetno novinarstvo koje jedva uspeva da održi glavu iznad vode. Sveprisutna (samo)cenzura. Tako danas izgleda medijski pejzaž u mnogim državama.

Sa Anjom Šifrin, predavačicom međunarodnih i javnih poslova i kodirektorkom Programa za tehnološke politike i inovacije na Univerzitetu Kolumbija, razgovaramo o zaštiti kvalitetnih i istinitih informacija, informacionom haosu, dešavanjima na američkim univerzitetima pod Trampom, ali i različitim oblicima otpora, angažovanju novinara i samocenzuri, razlozima zbog kojih mnogi profesori i kongresmeni u SAD ćute, a trebalo bi da progovore, te posledicama po univerzitete svega što im se dešava.

Ana Šifrin je boravila u Srbiji gde je održala predavanje na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju na temu “Zarobljavanje i sloboda medija u eri Trampa”, i prisustvovala dodeli nagrade “Miladin Životić” njenom mužu, američkom ekonomisti i nobelovcu Džozefu Štiglicu. Anja Šifrin je doktorirala na temu onlajn dezinformacija i strategija borbe protiv njih.

“U svojoj doktorskoj disertaciji pošla sam od takozvanih rešenja na strani potražnje (demand–side solutions), koncepta koji je jedno vreme bio veoma popularan u Sjedinjenim Državama”, kaže za “Vreme” Anja Šifrin. “Osnovna pretpostavka je da je odgovornost pre svega na pojedincu: ako vidiš lažan tvit, nemoj ga deliti. Zagovornici tog pristupa veruju u medijsku pismenost, obrazovanje, fakt-čeking i u ideju da novinari treba da grade odnos poverenja sa svojom publikom. Međutim, tokom rada na disertaciji postalo mi je jasno da ovakvo rešenje u velikoj meri odgovara platformama – jer im omogućava da izbegnu regulaciju. Kao i u mnogim drugim oblastima u američkom društvu, odgovornost se individualizuje do krajnjih granica: ako dobiješ rak, problem nije zbog hemikalija i zagađenog okruženja, već u tome što si pušio; ako se ugojiš, krivica nije u ultraprerađenoj hrani već u tome što si pojeo kolač. Sve je tvoja greška. Zato sam se dalje okrenula spektru rešenja na strani ponude (supply–side solutions). Ona imaju “mekšu” verziju – u kojoj se od kompanija zahteva veća odgovornost, procena rizika, jasni mehanizmi za proveru sadržaja i strateško planiranje – ali i “tvrđu” varijantu, kakvu vidimo u državama poput Kine ili Singapura, gde je glavno suzbijanje.

Drugi deo rešenja na strani ponude, čime se danas najviše bavim, jeste proizvodnja dobrog sadržaja. U početku se to odnosilo na Jutjub i pokušaje da se nađu pouzdani influenseri ili promovišu određeni tipovi videa. Međutim, ključ svega ostaje kvalitetno novinarstvo. Bez njega nema dugoročnog opstanka društva. Danas je u Sjedinjenim Državama postalo nepopularno govoriti o dezinformacijama na internetu. Republikanci napadaju one koji o tome govore optužujući ih za pokušaj cenzure. Kao i tridesetih godina prošlog veka, ti ljudi se nalaze pod istragama. U tom kontekstu, čak i sama tvrdnja da vas brinu lažne vesti i dezinformacije postaje izrazito politički čin – čin zbog kog možete biti nadzirani, pa čak i kažnjeni.

“VREME”: Kako onda zaštititi kvalitetne informacije? Šta konkretno činiti?

ANJA ŠIFRIN: Videli smo da je Trampova administracija ukinula značajan deo finansijske pomoći inostranstvu, što je dovelo do ogromnih problema za neprofitne medije širom sveta. Mnogi su ugašeni. U Sjedinjenim Državama na udaru su i institucije poput Korporacije za javno emitovanje i PBS-a. Donatori su uplašeni i povlače se. Zbog toga se energija sve više preusmerava ka lokalnim vestima. Nakon 2020. i ubistva Džordža Flojda, došlo je do snažnog zaokreta ka podršci lokalnim medijima, posebno onima u vlasništvu crnaca, autohtonih i drugih marginalizovanih grupa. Tu danas postoji velika energija i jedan od razloga njihovog opstanka jeste upravo volonterski rad, spremnost mnogih ljudi da rade besplatno.

Postoji i određeno lokalno finansiranje. U SAD deluju grupe poput American Journalism Project, koje pokušavaju da prikupe sredstva od lokalnih filantropa. Rodni Benson je sa saradnicima upravo završio desetogodišnje istraživanje u kojem je upoređivao Švedsku, Francusku i Sjedinjene Države, odnosno različite medijske modele u te tri zemlje. On tvrdi da su američki donatori gotovo potpuno fokusirani na “uticaj” i da je to ozbiljan problem. Kada si opsednut uticajem, obraćaš se ljudima koji ga već imaju ili mogu da ga proizvedu, što u praksi znači da se obraćaš elitama. Druga stvar na koju Benson ukazuje jeste da američki donatori snažno insistiraju na tome da mediji postanu “održivi”. A to, vrlo često, znači da se obraćaju bogatim ljudima. Javni servisi stalno govore “gledaoci poput vas”, ali se zapravo misli na gledaoce koji mogu da plate. Zato on smatra da je evropski model javnih emitera, koji imaju kapacitet da dopru do ogromnog broja ljudi, mnogo više usmeren na taj pristup svima i zato su oni toliko bitni.

Ali šta onda sa državama u kojima su i javni servisi pod jakim političkim uticajem vlasti?

Razumem da su u zemljama poput Srbije i javni servisi zarobljeni, odnosno pod kontrolom vlasti. Ali ako postoji snažan javni servis, poput Bi-Bi-Sija, australijskog javnog servisa ili Dojče vele-a, najpre morate njih da odbranite pre nego što se upustite u borbu za male medije. Mali mediji su odlični, ali oni sami neće spasti demokratiju. Previše su usmereni na uske, fragmentisane publike. Razlog zbog kojeg se naša društva danas nalaze u stanju informacionog kolapsa jeste to što svi veruju u različite verzije stvarnosti, svako dobija svoj komadić vesti.

Nejtan Heler je o tome pisao pre koju godinu: problem više nije u jednom izolovanom komadu dezinformacije, već u tome što su se svuda pojavile bizarne ideje koje počinju da žive sopstvenim životom. Dovoljno je da ih “posadite”, one se dalje same šire i više niko ne zna šta je istina. Mali, lokalni mediji su dragoceni, ali oni sami taj problem ne mogu da reše.

Pominjete da bez kvalitetnih medija društvo ne može da funkcioniše, ali režimima koji počivaju na spinu i dezinformacijama takvo stanje zapravo odgovara jer im olakšava vladanje. Koji bi onda bio mogući put – sa čim se pokušalo i gde je bilo makar nekog uspeha?

Kao što sam rekla, u Sjedinjenim Državama svi se sada okreću malim, lokalnim rešenjima, jer federalnog finansiranja jednostavno neće biti. Isprobava se gotovo sve. Mnogo sam pisala o australijskom Kodeksu za pregovaranje između medija i platformi (News Media Bargaining Code), o ideji da se tehnološke kompanije nateraju da plaćaju za vesti ili makar za njihov deo. To smo pokušali na federalnom nivou i nismo uspeli, a zatim i na nivou saveznih država – u Kaliforniji, Sijetlu, državi Vašington – i tamo je doživelo potpuni neuspeh. Razgovaralo se i u državi Vašington i u gradu Vašingtonu o uvođenju vaučera: ako neka redakcija zaposli novinara, mogla bi da dobije poreski kredit. Ali to ne funkcioniše ako medij uopšte ne ostvaruje prihod. Postojala je i ideja o plasiranju državnih oglasa u medijima, čemu sam se oštro protivila jer svi vrlo dobro znamo kuda takva praksa vodi.

U Mađarskoj postoji sistem po kojem na poreskoj prijavi možeš da zaokružiš kome ide deo novca. Skandinavske zemlje imaju čitav niz pravila i nekada su pokušavale da podrže drugi po veličini medij na svakom tržištu, kako bi uvek postojala pluralnost. Sada su, zbog “novinskih pustinja”, zabrinuti da barem jedan medij opstane na svakom tržištu. Dakle, postoji mnogo malih, lokalnih mera koje se mogu preduzeti. Ali ono što morate da shvatite jeste da ništa nije savršeno: šta god da uradite, neki loši momci će dobiti deo tog novca. Moramo biti pragmatični, jer savršeno rešenje jednostavno ne postoji. Idem na silne konferencije i svi pričaju o tome kako treba da se izgradi sopstvena tehnologija i da se pobegne od velikih tehnoloških kompanija, ali to ne rešava veliki demokratski problem – kako da se ponovo izgradi javno poverenje. Svi mi činimo šta možemo, svako u svom kutku.

Napisali ste dve knjige o istraživačkom novinarstvu – Global Muckraking i African Muckraking, gde ste se, između ostalog, bavili i odnosom aktivizma (advocating) i novinarstva. U zemljama gde je nepravda rasprostranjena, a novinari često rade posao koji bi trebalo da rade tužioci ili policija, koja je tu uloga novinara? Da li bi trebalo i da li mogu da ostanu objektivni posmatrači? Kako bi ta granica trebalo da bude definisana?

U 19. veku je postojalo veliko preplitanje zastupanja i novinarstva. U mnogim sredinama to se gotovo nije ni moglo razlikovati. Imali ste jednog čoveka koji vidi da se dešava nešto strašno – recimo zlostavljanje na nekoj plantaži ili koloniji – i onda on pokrene bilten i počne da piše o tome. To je bio 19. vek. Istoričari novinarstva, poput Majkla Šadsona, reći će vam da je era objektivnosti bila veoma kratka. U suštini, od dvadesetih do recimo sedamdesetih godina 20. veka, ili čak kraća. Postoji više razloga zbog čega je nastala, ali jedan od njih je bio taj što se shvatilo da je kredibilitet tržišna prednost. Tada su mediji bili, neću reći pristrasni, ali u vlasništvu političkih partija, vlada, raznih agencija. Pa ako si mogao da kažeš: “Ja ne pripadam nikome” i ako si mogao da dobiješ oglase, ljudi su želeli da te čitaju.

Mislim da je taj ekstremni ideal objektivnosti trajao kratko. Takođe smatram da su ljudi koji su se bavili aktivizmom, poput mnogih novinara iz 19. veka, izveštavali tačno i verodostojno. Danas mnogo sjajnog istraživačkog novinarstva dolazi od organizacija poput ICIJ-a (Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara), OCCRP-a (Projekat za prijavljivanje organizovanog kriminala i korupcije). One su veoma temeljne.

Bilo je, recimo, mnogo rasprava u “Njujork tajmsu” kada je Tramp prvi put izabran da li treba da ga nazivamo lažovom. Ja mislim – da, treba. I tu se ne radi o aktivizmu, već o činjenicama. Iskreno, u SAD mene mnogo više brine kapitulacija. Ne vidim da su vlasnici medija previše radikalni. Naprotiv, preplašeni su i kapituliraju. Pogledajte šta radi “Vašington post”. Dali su novac Trampu za renoviranje balske sale, a zatim objavili uvodnik o tome kako je divno što imamo novu balsku salu ne pominjući da su je zapravo oni platili. “Los Anđeles tajms” odbija da podrži predsedničkog kandidata. Kapitulacija se događa i u političkim satiričnim emisijama. Za mene je tu pravi problem.

Jeste li iznenađeni tolikom kapitulacijom, ne samo medija, već i dela univerziteta?

Svi u Americi su potpuno šokirani. Ljudi me stalno pitaju: “Da li bi ikada pomislila da će Kolumbija ovako postupiti?”. A ja kažem – ne, nikada ne bih pomislila da će jedan od najboljih univerziteta u zemlji da se ponaša ovako. Sve te godine Sjedinjene Države su išle po svetu i držale lekcije drugima o demokratiji. A sada… pogledajte nas.

Džo (Štiglic) i ja smo veoma glasni. Jedan od razloga je to što Džo smatra da sa stalnim zaposlenjem dolaze i obaveze, to nije samo zaštita. Mnogo naših kolega nema stalno zaposlenje. Nemam ga ni ja, radim po petogodišnjim ugovorima. Mnogo naših međunarodnih kolega je previše uplašeno. A Džo i ja neprestano govorimo, što je veoma iscrpljujuće. Tokom ove godine naučili smo mnogo toga. Jedna od stvari koje nismo ranije shvatili je da imamo sopstvenu petu kolonu ljudi koji su želeli da sarađuju sa Trampovom administracijom. Sigurna sam da i vi imate tu petu kolonu u Srbiji.

Imamo. A zašto oni žele da sarađuju sa Trampovom administracijom i koje su posledice onoga što se sada dešava na američkim univerzitetima?

Prvo, na Kolumbiji su neki ljudi izrazito proizraelski orijentisani. Smatraju da je Kolumbija duboko antisemitska i izuzetno opasna za jevrejske studente i da to mora da se “sredi”. Za njih je ovo prilika da urade ono što bi ionako želeli. Ne mislim da nije bilo problema, bilo ih je na nivou pojedinačnih slučajeva, ali situacija nije bila toliko loša. Drugo, čak i da jeste, nikada ne treba da sarađujete sa vlašću na taj način, već da probleme rešavate “unutar kuće”. Treće, ovo može izazvati strašan kontraefekat, što već vidim kod studenata.

Postoji sada veliki fond državnog novca za studente koji su “pretrpeli štetu”. Kada jednom kažete: dajemo novac jednima, a drugima ne, to je izuzetno opasno. Moj otac je pobegao od nacista. Moji baka i deka su pobegli od nacista. Uvek sam strašno uplašena od takvih reakcija i obrazaca. Za mene je izuzetno opasno kada kažete – potrebni su nam posebni izraelski profesori ili posebno finansiranje za jevrejske studente. Dakle, prvi sloj problema je ta “peta kolona” koju nisam ranije razumela. Takođe nisam shvatala koliko su mnogi članovi našeg Upravnog odbora konzervativni, niti kako funkcioniše naša Kancelarija pravnog saveta. U studentskim novinama smo danas (13. decembra) imali tekst o tome kako su ovog semestra otkazana tri palestinska događaja. Sigurna sam kako su mislili da rade ispravnu stvar. Jako se plaše nasilja i pitanja bezbednosti. Sve je zaključano, sve je pod kontrolom.

Druga stvar je priča o tome kako su univerziteti užasni. Ja sebe doživljavam kao onu finu ženu koja predaje mladim ljudima – donosim im sendviče, pomažem da nađu posao, čitam i uređujem njihove tekstove, a ne neku poludelu, woke osobu. Pre neki dan sam sedela na večeri u Njujorku pored čoveka koji mi je rekao da je Kolumbija gora od Trećeg rajha. Rekla sam mu da se ne slažem. A on mi je odgovorio: “Znaš li ti ko su bili kapoi?” Bila sam u fazonu – o čemu pričaš? Više od 20 godina sam tu i nemoj mi držati predavanja o mestu na kojem radim.

Dakle – posledice. Neki ljudi su već izbačeni. Za one koji su ionako želeli da “reformišu” univerzitet, ovo je savršen izgovor. Otkazi, rezovi budžeta – niko ne zna zašto, niko nije video brojke, ali ovo im daje priliku da se reše nepoželjnih. Zatim, pre smo bili birokratski tromi, sada je to užasno: niko se ne javlja na telefon, refundacije računa traju beskonačno, niko više i ne sme ništa da refundira, strah je konstantan. Svakodnevni život postaje nepodnošljiv. Niko ne želi da se oglasi. Finansijska neizvesnost je stalna da li će Tramp učiniti ovo ili ono. Univerzitet postaje mnogo neprijatnije mesto. Mislim i da će broj prijava međunarodnih studenata opasti. Ili se menja kurikulum jer su studenti preplašeni. Roditelji ih zovu i govore: “Nemoj da studiraš rodne studije. Studiraj biznis”.

Postoji i narativ upravnih odbora: društvene nauke su “nepraktične”, svi treba da studiraju inženjerstvo ili informacione tehnologije. Mi pokušavamo da pružimo neki oblik otpora – organizovali smo seriju razgovora o akademskim slobodama, radila sam sa svojim doktorandom malu studiju o samocenzuri u novinarstvu…

Koliko je samocenzura prisutna i koliko oblikuje atmosferu?

U potpunosti! Setite se onog pravila “Nemoj poslušati unapred”. Mislim da je to napisao Džejson Stenli, jedan od naučnika koji su nedavno otišli u Kanadu, autor knjige o životu pod fašizmom (“How Fascism Works”). A upravo to svi rade, slušaju unapred razmišljajući: “Ne znam gde je granica. Bolje da ćutim”.

Zašto je samocenzura toliko efikasna? Samo zbog straha?

...

Imamo mnogo ljudi koji nisu američki državljani, mnogo ljudi bez stalnog zaposlenja. Razgovarala sam s jednim desničarskim novinarom na konferenciji. Rekao mi je: “Mnogi kongresmeni i senatori mrze Donalda Trampa, misle da to što radi nije legalno i da krši Ustav”. Pitala sam ga: “Zašto onda ne govore?” A on mi je rekao: “Plaše se da neće biti ponovo izabrani”. Suočavamo se s fašizmom, a bogati senator se brine za svoj posao! Razumem to ako imaš 25 godina ili šestoro dece ili ako ne želiš da se vratiš u Kinu jer bi mogao da završiš u zatvoru. Ali za sve nas ostale, ako ne izlaziš javno i ne govoriš svaki dan, onda je to, u najmanju ruku, jadno. Naravno da nije lako. Ali mislim da svi mi koji predajemo i radimo s mladima imamo obavezu da pokažemo malo kičme.

Pomenuli ste da su vaš otac i deda pobegli od nacista. Odakle i kako?

Moj deda je bio poreklom iz Rusije, iz Bakua. Preselio se u Pariz 1917. godine i oženio se Francuskinjom. Zatim je osnovao izdavačku kuću Pléiade, koja je izuzetno prestižna u Francuskoj. Kasnije mu je bio potreban novac, pa ju je prodao Galimaru, ali je nastavio da je vodi. A onda je, posle donošenja antijevrejskih zakona, odmah dobio otkaz. Celoj porodici, baki, deki i ocu pomogao je američki novinar Varijan Fraj, čiji je zadatak bio da spasava ljude iz sveta kulture i intelektualce. Posle duge i zastrašujuće priče, ne baš užasne, ali vrlo napete, pobegli su u Marsej, dobili papire, ukrcali se na brod, brod se pokvario… Svi imaju neku priču o bekstvu.

Na kraju su završili u Njujorku. Moj deda se zvao Žak Šifrin. Postoji knjiga o njemu, a autor te knjige se zove Amos Rajhman i on je francuski kulturni ataše, sada na službi upravo u Beogradu.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.