Sudar dva nacionalizma

Za „Vreme“ iz Barselone

Prvog oktobra u dvadeset časova predsednik Vlade Španije poručio je naciji da se ilegalni katalonski referendum nije ni dogodio. Tom prilikom se zahvalio policiji koja je, navodno, postupila profesionalno i shodno okolnostima. Pokroviteljski je dodao da je i nadalje spreman za dijalog, što je pod datim okolnostima delovalo groteskno.

Nekoliko sati docnije katalonski predsednik objavio je pobedu indipendista na referendumu u kome je učestvovalo više od dva miliona birača, od kojih se 90 odsto izjasnilo za odvajanje od Španije. Na osnovu tih rezultata on je izveo zaključak da su se Katalonci izjasnili i stekli pravo na nezavisnu državu.

Zapanjeno smo saslušali dvojicu predsednika, pri čemu se ovo „mi“ odnosi na ljude koji nisu zauzeli stranu i misle da do ovakve situacije nikako nije smelo da dođe.

MIMO STVARNOSTI: Činjenica je da je više od dva miliona ljudi uspelo da da svoj glas na biračkim mestima i da je nacionalna policija učinila što je mogla da silom, batinama i upotrebom gumenih metaka, koji su inače zabranjeni u Kataloniji, spreči održavanje referenduma. Scene nasilja pred biračkim mestima, najčešće školama, u međuvremenu su prikazane na svim medijima. U akcijama policije povređeno je više od 800 ljudi.

Očigledno je, dakle, da je referendum održan i isto tako je očigledno da pod uslovima pod kojima je održan – upotreba policijske sile, proglašen za ilegalan od strane Ustavnog suda Španije, sa jednom trećinom Katalonaca koji su izašli na birališta – on ne može da pruži relevantne podatke i ne može da bude osnova za proglašenje nezavisnosti Katalonije.

Neshvatljivo je do koje mere su monolitni diskursi dvojice predsednika odskakali od stvarnosti; na njih događaji u nedelju ni na koji način nisu uticali.

IZNEVERENA NADA: Pošto je centralna vlada u Madridu čvrsto rešila da spreči referendum, a katalonska da se realizuje, loš završetak je mogao da se predvidi. Samo što niko u to nije hteo da poveruje.

Dani pre referenduma su bili burni, ponekad su delovali tragikomično. Mogli smo da vidimo lov policije na sakrivene urne i glasačke listiće, zaplenu dokumenata pokrajinske vlade, hapšenja njenih članova i saradnika, 10.000 policajaca koje je poslala centralna vlada, a koji su smešteni na iznajmljenim brodovima jer nigde drugde za njih nije bilo mesta. Pošto su na brodovima koje je iznajmilo ministarstvo bili naslikani Diznijevi likovi Luni tjuns, na tviteru, fejsbuku i votsapu odmah su se pojavili vicevi da je kompanija Vorner braders zbog brige za svoj imidž zahtevala da se te figure pokriju. Zaista su ih prekrili velikim crnim platnima. Za policajce taj smeštaj baš i nije bio udoban, bili su veoma stešnjeni. I sakrivanje urni je bilo dobar povod za mnoštvo viceva.

Kako je policija dobila naređenje da 1. oktobra od šest sati ujutro zatvori biračka mesta i zapleni sve urne i glasačke listiće, ti lokali, uglavnom škole, zaposednuti su već tokom noći. U tome su učestvovali roditelji i učenici, građani svih uzrasta.

Prijateljica moje kćerke i njeni roditelji proveli su noć između subote i nedelje u svojoj staroj školi, uveče je bilo muzike, u dva su izvodili jogu, u četiri su slikali… Jedan moj kolega, profesor univerziteta kao i ja, ispričao mi je kako se od pet ujutro do osam uveče angažovao na jednom biračkom mestu u koje, na njegovu sreću, policija nije upala. Drugi kolega dan je proveo pomažući u školi u kojoj je bilo dosta povređenih.

Oni nisu independisti, ali su smatrali da je red da demonstrativno podrže referendum sa (sada već izneverenom) nadom, da time doprinose argumentaciji za dijalog.

Tako je nastupala i gradonačelnica Barselone, dok su studenti prilično independistički nastrojeni; oni su tokom vikenda zauzeli dvorište centralne zgrade Univerziteta.

SPORNA VEĆINA: Nasilje policije, koga je u nedelju bilo sve više, dovelo je do toga da na referendum izađu i ljudi koji to uopšte nisu nameravali, jer su ga smatrali neumesnim.

Razlike, a time i konflikata, bilo je i među nacionalnom, dakle državnom policijom, i katalonskom pokrajinskom policijom, koja se pretežno držala smireno, nije upotrebljavala silu.

Pod datim okolnostima može se reći da je pristalicama nezavisnosti manje ili više pošlo za rukom da glasaju, dok je protivnika izašlo malo; jednim delom jer su bili protiv referenduma, drugim jer ih je situacija u tome sprečila.

Ovaj referendum je bio sporan sam po sebi, baš kao i višegodišnje okolnosti koje su dovele do njega. Konflikt se naročito zaoštrio posle regionalnih izbora 2015. godine, kada su partije koje su se borile za nezavisnost napravile koalicionu vladu smatrajući da im to daje za pravo da krenu putem nezavisnosti. Pritom su sasvim prenebregli činjenicu da su zapravo glasovi protiv nezavisnosti u većini, te da je svaka većina po tom pitanju sporna.

ISTROŠENI USTAV: Odnos centra i periferije u Španiji oduvek je bio problematičan, pogotovu što se tiče Katalonije i Baskije. To je bilo tako već na početku XX veka i odigralo određenu ulogu i tokom građanskog rata.

Ustav koji je sada na snazi u tom pogledu u međuvremenu je istrošen, pokušaji da se promene pojedini njegovi aspekti su sistematski propadali. Isto tako, poslednjih godina zamro je dijalog između katalonske i španske vlade, iako je nekoliko godina funkcionisao. Vlada Marijana Rahoja u potpunosti je ignorisala negovanje tog dijaloga, naročito u pogledu finansija, ali takođe i centralističkim merama u školstvu i jezičkoj politici. Sa tim centralno-nacionalističkim diskursima dobijao je glasove i u ostatku Španije.

Situacija je eskalirala 2006. godine kada je Rahojeva vladajuća partija proglasila protivustavnom novu verziju katalonskog regionalnog statuta i tužila ga Ustavnom sudu. Prethodno su katalonski statut bili potvrdili kako katalonski pokrajinski, tako i španski savezni parlament. Paralelno sa tim Rahojeve pristalice su u celoj Španiji širile žestoku antikatalonsku propagandu i skupljale potpise protiv izmene katalonskog statuta. To je stvaralo samo još plodnije tlo za pobornike katalonske nezavisnosti, kojima su na ruku takođe išli i finansijska kriza, i korupcija vladajućih partija u Madridu, ali i u Barseloni.

Tako su, uslovno rečeno, komplementarno eskalirala dva nacionalizma. Pritom se suživot ljudi i jezika, onih koji su govorili španski ili katalonski, odvijao bez ikakvog konflikta; brzi vozovi koji povezuju Madrid i Barselonu svakog dana su prepuni ljudi, koji iz profesionalnih ili porodičnih razloga imaju posla u drugom gradu; isto tako funkcionišu svekoliki saobraćaj, kontakti, porodične i prijateljske veze između Katalonije i drugih regiona Španije.

Do ove situacije nikako nije smelo da dođe. Istorija je dovoljno puta pokazala da nije moguće masovne pokrete ugušiti silom. Ako se još radi o mirnim građanima a ne o huliganima, verodostojnost vlade koja primenjuje silu uveliko se dovodi u pitanje.

Sa druge strane, jednako je neodgovorno prema građanima da katalonska pokrajinska vlada sada insistira na nezavisnosti i time doliva ulje na vatru konflikta. Narednih dana moći će da se nasluti u kom pravcu se zahuktali sukob kreće. Za 3. oktobar je najavljen generalni štrajk zbog toga što je policija zloupotrebila silu. Izgledi za mirno rešenje su trenutno prilično loši. Političari su zakazali jer nisu uspeli da izbegnu sukobe koji su se odigrali 1. oktobra, naprotiv, oni su ih pospešivali. Potrebni su nam drugačiji političari. Nažalost, za sada ih nećemo dobiti.