Šta sve možeš u EU kad si Poljska

Odavno promena režima u nekoj zemlji članici nije izazvala toliko uznemirenje u sedištu Evropske unije kao kada je krajem prošle godine klerikalno-nacionalistička stranka Zakon i pravda (PiS) osvojila apsolutnu većinu na parlamentarnim izborima u Poljskoj. Poslednji put je slična uzbuna proglašena pre godinu dana, nakon što je Siriza preuzela vlast u Grčkoj, samo što je tada opasnost pretila sleva, a sada stiže sa suprotne strane i deluje mnogo zloćudnije. I dok se za Sirizu ispostavilo da je daleko manje antikapitalistička i antievropska nego što se predstavljala u kampanji, CiS pod vođstvom Jaroslava Kačinjskog odmah je pristupio razgrađivanju temeljnih mehanizama demokratske kontrole i uspostavljanju neliberanog režima nalik onom u Mađarskoj.

Prva žrtva nove vlasti bila je zastava Evropske unije koja je, uz poljsku, ukrašavala salu za konferencije u sedištu Vlade otkad je Poljska 2004. postala članica. „Naša je lepša“, poručila je prpošno premijerka Beata Šidlo, odgovarajući na pitanje zašto je evropska zastava sklonjena. Zatim se prešlo na konkretnije stvari: svi novinari u državnim medijima, uključujući nacionalnu televiziju, dobili su momentalne otkaze, a na posao su vraćeni samo oni za koje se proverom utvrdilo da su dobri Poljaci i katolici i da nisu zaraženi virusom liberalizma i levičarenja. Isto se desilo i u državnoj upravi, gde su svi koji su postavljeni za vreme prethodne, liberalne vlade, ekspresno zamenjeni kadrovima CiS-a. Konačan udarac bio je slabljenje nadležnosti (neki su rekli: kastracija) Ustavnog suda, koji bez dvotrećinske većine više neće moći da ospori nijednu odluku Vlade. Za razliku od Mađarske gde je Fides Viktora Orbana, zahvaljujući dvotrećinskoj većini, mogao da iskroji ustav po svojoj meri, Kačinjski nema taj luksuz, ali će zahvaljujući ovom manevru moći da donosi zakone po volji.

Kada se pre neku godinu sličan scenario dogodio u Mađarskoj, reakcije iz Brisela su bile mnogo blaže, najpre zato što je Mađarska i ekonomski i politički na periferiji EU, a zatim što je to izgledalo kao usamljen slučaj. Poljska je i geografski i ekonomski u samom centru EU (u poslednje dve godine imala je privredni rast od oko 3,5 odsto), a uz to je i strateški važna članica NATO-a, koja će ovog leta organizovati samit Alijanse u Varšavi. Osim toga, Orban više nije sam jer u Poljskoj ima moćnu saveznicu u krstaškom pohodu na liberalnu demokratiju, a verovatno može da računa i na novu hrvatsku vladu, koja sa poljskim vlastima deli ideološku podređenost Crkvi i opsesiju za lustriranjem nacije od imaginarnih komunista i izdajnika. A zatim, i Budimpešta i Varšava će imati podršku daleko brojnije grupe zemalja u tvrdom stavu prema izbeglicama, koje vide kao Trojance u službi islamske ekspanzije, a ne ljude kojima je potrebna pomoć.

ZAVERA BICIKLISTA I VEGETARIJANACA: Dok su se evropske institucije, koje između ostalog imaju zadatak da čuvaju osnovne evropske vrednosti (o kojima toliko vole da popuju zemljama kandidatima), spremale za božićne i novogodišnje praznike, prvo zvono za uzbunu oglasili su intelektualci. Timoti Garton Eš, oksfordski profesor i jedan od vodećih stručnjaka za Srednju Evropu, upozorio je u dramatičnom tekstu za britanski „Gardijan“ da novi režim „ruši stubove demokratije“ i zatražio odlučnu reakciju EU. Američki milijarder Džordž Soroš, osnivač Fonda zaotvoreno društvo, ukazao je na opasnu spregu klerikalizma i nacionalizma u Poljskoj i Mađarskoj i uporedio Kačinjskog sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. „Putinova Rusija i Poljska Kačinjskog su međusobno suprotstavljene, ali su im vrednosti na kojima je Evropa zasnovana još mrskije“, rekao je Soroš u intervjuu za nemački list „Virtšafts Vohe“.

Ubrzo je reagovao i predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc, koji je izjavio da promene u Poljskoj imaju karakteristike državnog udara, dok je potpredsednik Evropske komisije Frans Timermans poslednjeg dana prošle godine uputio pismo poljskoj vladi i zatražio da odustanu od promene zakona o Ustavnom sudu i najavljene čistke u medijima. Poljski ministar pravde Zbignjev Žobro je Šulcu odbrusio da „Poljaci neće trpeti lekcije iz usta jednog Nemca“, a Holanđaninu Timermansu da ga „ne smatra relevantnim sagovornikom“. Zanimljivo je objašnjenje za čistku koje je dao ministar spoljnih poslova Vitold Vašikovski, koji je u intervjuu za nemački radio poručio da je prethodna, liberalna vlada „gurala zemlju u smeru mešavine kultura i rasa, ka diktaturi biciklista i vegetarijanaca koji koriste obnovljive izvore energije i mrze religiju“. Tako su biciklisti (i vegeterijanci), gotovo trideset godina nakon objavljivanja romana Fama o biciklistima Svetislava Basare, konačno zvanično priznati kao agenti međunarodne zavere.

Evropska komisija je u međuvremenu pokrenula postupak protiv Poljske koji bi u krajnoj liniji mogao da dovede do uskraćivanja prava glasa u Evropskom savetu ukoliko se utvrdi da su prekršeni osnovni demokratski principi. No, to je na dugom štapu: ne samo da je taj postupak (kao sve evropske procedure) dozlaboga dug i komplikovan, već sankcije moraju da odobre sve ostale članice EU. Orban je već na nagoveštaj bilo kakvih sankcija prema Poljskoj zapretio da će uložiti veto, tako da je premijerka Šidlo nakon prošlonedeljne posete Briselu mirne duše mogla da izjavi da je ubeđena da Poljska neće snositi nikakve posledice zbog svog ponašanja.

POLJSKA U MOM SRCU: Ako se Brisel, kao i u ranijim prilikama, pokazao nemoćan da koriguje važnu članicu, šta će biti dalje? Prema optimističkom scenariju, namere Kačinjskog i PiS-a osujetiće sami Poljaci, koji nakon što su se uz teške muke oslobodili realnog socijalizma neće lako pristati da im se navlači brnjica, makar u ime „tradicionalnih vrednosti“. U Varšavi se već nedeljama održavaju masovni antivladini protesti, a od prošlog vikenda su se proširili na preko 90 gradova širom zemlje, uključujući i Gdanjsk, gde je Leh Valensa ponovo stao na čelo kolone. Poljske vlasti su demonstrante nazvale „ljudima bolesnog uma“ i (naravno) stranim plaćenicima, ali njihovo jezgro čini emancipovana srednja klasa, koja je najviše profitirala od članstva u EU, a koja se užasava srednjovekovnog klerikalnog modela koji vlada pokušava da nametne. Pripadnike te klase osim evropskih vrednosti motiviše i osećaj krivice, jer je upravo zahvaljujući njihovoj apstinenciji PiS, uz rekordno malu izlaznost, došao na vlast. To je zato što je prethodna vlada liberalne Građanske platforme bila predugo na vlasti (osam godina), pa se i pored dobrih ekonomskih pokazatelja otuđila od glasača, čak i onih koji su im po prirodi bili naklonjeni. Oni su se sada prenuli iz sna i izašli na ulice, zahtevajući nove izbore zbog kršenja Ustava.

Iznutra, Kačinjski je u nezgodnijoj situaciji nego što izgleda: on zna da iza njega stoji nešto manje od 30 odsto birača, koje uglavnom čine seljačko stanovništvo i lumpenproleteri. Analitičari smatraju da on toliko žurno sprovodi svoje planove upravo zbog toga što veruje da mu se ukazala jedinstvena prilika, i da dominacija PiS-a možda neće potrajati. Kačinjski je, uostalom, ranije već bio na vlasti (2005–2007), u tandemu sa bratom blizancem koji je u međuvremenu poginuo u avionskoj nesreći, i ta se epizoda završila totalnim krahom PiS-a i osmogodišnjom vladavinom liberala. Sadašnji režim je možda trenutno imun na spoljni pritisak, ali bi u kombinaciji sa jakim unutrašnjim otporom mogao da ustukne.

Prema pesimističnom scenariju, PiS će sprovesti i konsolidovati model koji se danas obično zove neliberalan, ali koji u stvari ne predstavlja ništa drugo nego dobru staru desnu autokratiju, u kojoj bi se jedan Kaudiljo Franko ili Franjo Tuđman osećali kao kod kuće. Uz Mađarsku i (verovatno) Hrvatsku, ovaj klub bi mogao da podstakne slične promene u drugim članicama EU, gde gotovo svuda cvetaju partije sličnih namera. Ukoliko bi neki takav pokret, podjaren izbegličkom krizom, uspeo da zavlada u još nekoj velikoj članici, na primer u Francuskoj, biće nemoguće održati EU kao jedinstven politički entitet. Ali ako dozvoli da joj glave dođe grupa samozvanih čuvara hrišćanstva i prvoboraca protiv biciklizma, Evropa bolje nije ni zaslužila.