Specijalno za „Vreme“ iz Amerike
Ono što se ne da sakriti treba izneti na videlo, savet je nemačkog pesnika Šilera. Majkl Hajden, direktor Centralne obaveštajne agencije (CIA) odlučio je da na videlo iznese nekoliko kilograma poverljivih dokumenata iz doba hladnog rata, među kojima mnogi otkrivaju mračniju stranu agencije na čijem je čelu. U njima su dokumentovane razne zloupotrebe kojima je CIA pribegavala u inostranstvu i kod kuće tokom četvrt veka. Vilijam Kolbi, bivši direktor CIA, ovu je kompilaciju dokumenata svojevremeno nazvao „knjigom kostura“. U CIA i među upućenima van nje se za ove poverljive papire odomaćio naziv „porodični dragulji“. Sudeći po raznim prljavim trikovima kojima se CIA služila od predsednika Ajzenhauera pa sve do Niksona, reč je pre o prljavom vešu, o zaverama za ubistvo stranih državnika, nezakonit pritvor stranih državljana, praćenje i prisluškivanje američkih novinara, špijuniranje sopstvenih građana, provale i krađe – čime je CIA grubo prekoračila mandat.
„Većina stvari u ovim dokumentima ne služi nam na čast, ali to jeste deo istorije CIA“, kazao je Hajden na seminaru o istoriji američke spoljne politike. „Oni su podsetnik“, dodao je Hajden, „o stvarima koje CIA nije trebalo da radi.“ Ova dokumenta su godinama potraživali novinari, istoričari i drugi stručnjaci na osnovu zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja. Hajden je krajem juna udovoljio zahtevu koji je još 1992. godine podneo Arhiv nacionalne bezbednosti pri Univerztetu „Džordž Vašington“.
Oko 700 strana dokumenata (ili 22 megabajta za one koji takve stvari vole da proučavaju na računaru) nije lako štivo. Ruku na srce, ne vrvi svaka stranica od sočnih detalja. Neke su prazne, neke se ponavljaju, mnoge se odnose na interne administrativne procedure. Neki delovi su ostali cenzurisani, naročito tamo gde su imena, što govori o tome da CIA ipak nije spremna da iz ormana povadi baš sve kosture.
POČETAK: „Dragulji“ su nastali sredinom 1973. godine, pod pokroviteljstvom tadašnjeg direktora CIA Džejmsa Slezindžera, u trenutku kada je skandal oko Votergejta počeo da se odmotava. Prema zakonu, CIA ne sme da špijunira sopstvene građane.
Drugim rečima, CIA sme da se igra braće Čvorovića samo u inostranstvu. Za to su kod kuće zaduženi Federalni istražni biro (FBI) i Agencija za nacionalnu bezbednost, osnovana nedugo posle terorističkih napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku i Pentagon 11. septembra 2001. godine. Zabrinut što se u američkoj štampi CIA sve češće dovodi u vezu sa nezakonitim radnjama u aferi Votergejt iz vremena njegovog prethodnika, Slezindžer je naložio zaposlenima da ga obaveste o svim operacijama u kojima CIA prekoračuje zadate pravne okvire: „Naložio sam svim rukovodećim operativcima Agencije da me odmah izveste o svim aktivnostima, tekućim i bivšim, za koje bi moglo da se utvrdi da izlaze iz njenih zakonskih okvira. Naređujem svim zaposlenima da me odmah izveste o takvim aktivnostima. Pozivam bivše službenike da isto postupe“, stajalo je u memorandumu koji je Slezindžer poslao službenicima Agencije nedugo pre nego što je sa mesta direktora CIA otišao na mesto ministra odbrane SAD.
Iz ove naredbe potekli su dokumenti koji sabrani čine „porodične dragulje“, ili „knjigu užasa“, kako je voleo da ih naziva bivši državni sekretar Henri Kisindžer. „Dragulje“ je septembra 1973. nasledio Slezindžerov naslednik Kolbi, koji ih je držao u sefu u svojoj kancelariji, da bi ih kasnije predao Kongresu. „U to vreme sam bio u inostranstvu“, seća se Milt Berden, bivši agent CIA. „Svi smo dobili uputstvo naloženo nam je da prijavimo ako znamo za neku mračnu tajnu. Svi smo tada bili jako zbunjeni, nismo znali otkud sad to.“
Mnogi detalji iz ovog izveštaja već su ugledali svetlost dana u brojnim knjigama o aktivnostima CIA, a aluzije na neke zloupotrebe stigle su i na filmsko platno, kao što je poslednji film Roberta de Nira Good Shepard. Tu je opisan slučaj prebeglog agenta KGB-a koga je CIA mučila i isleđivala želeći da otkrije da li je reč o pravom prebegu ili krtici. Istorijska ličnost je izvesni Jurij Ivanovič Nosenko, koji je kao prebegli agent KGB-a u SAD stigao 1964. godine. CIA ga je ispitivala u improvizovanom zatvoru oko tri godine u prilično nehumanim uslovima i tek mu je kasnije dozvoljeno da se slobodno skrasi u Americi pod lažnim imenom. Kolbi je tada bio zabrinut da bi držanje Nosenka u pritvoru moglo da se podvede pod otmicu.
KO JE BIO NA METI: Na meti operativaca iz CIA našli su se i mnogi novinari, politički disidenti, ali i sami agenti za koje se sumnjalo da novinarima odaju tajne, ili kod kuće drže osetljiva dokumenta. Pod prismotrom su bili novinar „Vašington posta“ Majkl Getler, kolumnista Džek Anderson, i njegov saradnik Brit Hjum, danas novinar TV Foxa. Anderson je prvi pisao da se u indijsko-pakistanskom sukobu Niksonova administracija priklonila Pakistanu. Bela kuća je želela da sazna odakle mu ta tačna informacija koju u to vreme nije želela da deli sa javnošću. „Isprva nisam imao pojma o tome, iako su me pratili 24 sata dnevno“, izjavio je Getler nakon objave dokumenata. On je ispričao da je sa advokatom kasnije otišao kod direktora CIA Kolbija. „Kolbi mi je rakao da se to sve dešavalo dok je na čelu CIA bio Helms, izvinio se i rekao da se neće više ponoviti.“ CIA je pratila Viktora Mačetija, bivšeg agenta koji je objavio knjigu o CIA punu kritika na rad Agencije.
CIA se, po naređenju predsednika Lindona Džonsona i Ričarda Niksona, posebno bavila i disidentima i antiratnim aktivistima u jeku protesta zbog Vijetnamskog rata. Operacija se zvala „Haos“. „Dragulji“ pokazuju da su agenti morali da se prerušavaju u hipike, puštaju kosu i bradu, da nauče antiratne pesme, kako bi se infiltrirali u mirovne pokrete kod kuće i u inostranstvu. Paranoično se verovalo da te proteste finansiraju strane komunističke vlade. CIA je napravila dosijea o oko 10.000 američkih državljana uključenih u antiratne pokrete, sve u želji da pronađu vezu sa stranim obaveštajnim službama. Na meti se našla glumica i mirovna aktivistkinja Džejn Fonda, čija su pisma iz inostranstva pregledali agenti CIA.
„Dragulji“ će razočarati one koji u njima traže pikanterije vezane za operacije CIA na stranom terenu, upravo zato što je Agencija i stvorena da prati šta se dešava u svetu. Ipak, među 700 stranica dokumenata, ima detalja koji svedoče o planovima za smaknuće lidera u Africi, Južnoj Americi i na Karibima, od kojih su neki primereniji Holivudu nego Lengliju. Tako saznajemo da je Džon Kenedi sa bratom Bobijem nameravao da likvidira Fidela Kastra i brata mu Raula. U tu svrhu je angažovan mafijaš Džoni Roseli, koji je od CIA primio 150.000 dolara. Najmanje još jedan mafijaš bio je angažovan u tu svrhu, šef čikaške mafije Đankana. CIA je Đankani uzvratila protivuslugom tako što je u hotelskoj sobi u Las Vegasu postavila prislušne uređaje jer je mafijaš sumnjao da ga devojka tamo vara. CIA je, navodi se u dokumentu, trebalo da utvrdi „stepen njihove intimnosti“. Na meti su bili i lider Konga Patris Lumumba, kao i dominikanski diktator Truhiljo. Lumumba je trebalo da bude otrovan. Nijedan od ovih planova, kao što znamo, nije urodio plodom, što nije bez ironije: da tajna služba najmoćnije sile na svetu bude tako neuspešna na tom planu. Ovakvi pokušaji, barem zvanično, prestali su nakon 1967, kada je za njih saznao Lindon Džonson.
Zloupotrebe dokumentovane u „draguljima“, uvek su vršene po direktivi iz Bele kuće – nikad se CIA nije upuštala u nezakonite radnje na svoju ruku. Tim Veiner, novinar „Njujork tajmsa“ čija je knjiga o istoriji CIA objavljena nešto pre roka da bi se poklopila sa obelodanjivanjem poverljivih dokumenata, kaže da se tokom istraživanja uverio sa kolikom su nelagodom agenti pristupali prljavom poslu. „Dragulji“ svedoče o jednom drugom vremenu, o „CIA kakva je nekad bila“, kako kaže njen današnji direktor Hajden, koji je na tu dužnost stupio prošlog leta, i nasledio CIA prilično okaljanog ugleda. Odluka da „dragulje“ prostre pred noge javnosti mnogi tumače kao pokušaj da se podvuče crta sa prošlošću, da CIA sama pokaže stid zbog prljavih poslova u koje je silom prilika bila uvučena. Ove povađene aveti i „kosturi iz ormana“ svedoče i o paranoji jednog vremena, kada je bauk bio komunizam, a koja nije bila svojstvena samo jednom predsedniku.
Danas je rad CIA podvrgnut mnogo strožem nadzoru, i postoje zakoni koji jasno definišu šta se sme a šta se ne sme, ali je i senka pretnje koja se nadvila nad Amerikom i njenim najvernijim savezenicima sasvim druge prirode. Neke od rđavih praksi prepoznajemo i danas. Pisma se možda više ne otvaraju, ali se prati elektronska komunikacija bez naloga, otmice se i dalje dešavaju, pritvorenici se čuvaju u tajnim zatvorima, ali ne više na američkom tlu. Američki predsednici ne planiraju više ubistva stranih državnika, ali se njihova smrt priželjkuje. Sudeći po tempu kojim su se „porodični dragulji“ otkrili javnosti, mračne tajne i zloupotrebe iz današnjeg doba možemo da očekujemo oko 2040. godine.
