Smokve u Beču

Od Beograda do Beča trebalo bi da se stigne za šest sati opuštene vožnje, uz dve kratke pauze. Krenuli smo prošlog četvrtka oko osam ujutru i planirali da oko tri ručamo u Grincingu, vinogradarskom, mirnom becirku blizu Krapfenvalda gde smo rezervisali povoljan apartman sa dve spavaće sobe i kuhinjom. To je deo Beča koji je organizovan kao gradić unutar grada, miran, zelen, izvan turističkih tokova. Tu se nalaze mnogobrojni Heuriger, kafane uglavnom sa velikim baštama u kojima se toči domaće vino, služi pečenje, kobasice, krompir salata i slična visokokalorična jela, a sedi se na drvenim klupama. Odatle se za samo trinaest minuta tramvajem stiže do Šotenringa u centru grada, ili lokalnim vozom i metroom veoma brzo i udobno kud god je ko naumio.

Proverio sam pred put još jednom najnovija pravila za ulazak u Austriju vezana za pandemiju virusa kovid 19: „sinofarm“, kojim je vakcinisan moj otac, priznaje se, „sputnjik ve“, kojim sam ja trostruko pelcovan, ne priznaje se; za prelazak granice je, osim potvrde o vakcniciji nekom od u Austriji priznatih vakcina, tj. svih zapadnih, potreban antigenski ili pi-si-ar test ili potvrda o preležanoj koroni; za boravak u kafani u Beču, čak i u bašti, obavezno je imati digitalni zeleni sertifikat o vakciniciji ili negativan pi-si-ar test ne stariji od 48 sati, u gradu Beču antigenski test nije dovoljan.

Ja sam pratio oca koji je bio pozvan na književno veče povodom njegovog najnovijeg romana objavljenog na nemačkom Korona u Behenvaldu, usput je trebalo da čita i iz romana Hineni, objavljenog prošle godine, jer je prezentacija te knjige bila otkazana zbog koronarnog lokdauna. U poslednjem času sam se setio da zamolim austrijsko Društvo za literaturu da i meni pošalje zvaničan poziv. Domaćin je to odmah učinio i u dopisu u jednom pasusu naveo saradnju književničkog udruženja sa nekim austrijskim saveznim ministarstvom. To je, pokazaće se, bilo od presudne važnosti.

MAĐARI NAS DEFINITIVNO NE VOLE

Vreme je bilo lepo, sve je išlo glatko, srpsku granicu smo prešli za nekoliko minuta, ušli na ničiju zemlju, stali u jednu od tri kolone i to je bilo to. Nakon dva sata i dalje smo stajali na istom mestu. Niko se nije pomerao. Pomislio sam da su Mađari ko zna zbog čega zatvorili granicu, pretraživao internet, nisam našao nikakvu topoglednu informaciju. Nakon tri i po sata i nekoliko minuta konačno smo došli do mađarskog carinika. „Imate li nešto da prijavite?“ „Ne.“ „Cigarete, alkohol?“ „Ne.“ „Otvorite gepek.“ Otvorim. „Šta imate u koferu?“ „Ništa.“ Carinik me gleda otvoreno sumnjičavo. „Otvorite kofer.“ Otvorim. Pretura po koferu. Otvara stražnja vrata, gleda, traži, odlazi. Niko nas nije pitao za vakcine, zelene sertifikate, pandemijske potvrde bilo koje vrste. Mađarske carinike zanimaju samo migranti, cigarete i alkohol. Valjda i droga i oružje.

Procedura je, kada smo jednom došli do carine, bila brza i profesionalna. Nikada nisam uspeo da dokučim zašto se na mađarskoj granici pri ulasku iz Srbije uvek, ali uvek čeka satima i kada objektivno nema nikakve gužve. Makar je to slučaj uvek kada ja prelazim granicu. Biće da nas Mađari prosto ne vole i zato nas maltretiraju. Što reče jedan moj prijatelj, svete nam se što smo nekada za njih bili Zapad.

NE MOŽEŠ U AUSTRIJU

Na autoputu kroz Mađarsku nije bilo gužve. Obilaznica oko Budimpešte je proširena na tri trake, prolazimo bez ikakvog zastoja. Kod gradića Đer, blizu granice sa Austrijom, već smo u mislima bili u restoranu. Padao je mrak i ja sam imao viziju teleće bečke šnicle sa pomfritom i salatom. Bio sam doručkovao u sedam.

Između dve šengenske članice EU granica je načelno otvorena, austrijski pogranični policajci u normalnim okolnostima nezainteresovano posmatraju vozila koja prolaze bez zastajkivanja, tek tu i tamo zaustavljaju neki kombi ako posumnjaju da se u njemu kriju tamnoputi, ilegalni migranti. Znaju Austrijanci da se kroz Orbanovu bodljikavu žicu malo ko provuče.

Ovoga puta nije bilo tako. Najednom opet kolona vozila ispred nas. Ali makar se malo po malo kreće. Ne stoji sve beznadežno kao pred mađarskim živim zidom. Posle nekih pola sata do četrdeset i pet minuta stižemo do dvojice golobradih austrijskih pograničnih policajaca sa dugim cevima. „Dobro veče.“ „Dobro veče.“ „Pasoše, molim.“ Dajem pasoše. „Imate li potvrdu o vakcinaciji?“ Pokazujem na mobilnom digitalni zeleni sertifikat na ime mog oca, dva puta „sinofarm“, jednom „fajzer“. „U redu.“ Pokazujem mu svoj digitalni, negativan pi-ai-ar test. „Ne možete u Austriju sa pi-si-ar testom, morate da imate potvrdu o vakcinaciji“, kaže golobradiji od dvojice golobradih policajaca. „Ali, na portalu austrijske vlade piše da može i negativan pi-si-ar test“, kažem ja. „Ne više“, kaže on. Ja u očaju probam sa mojim trostrukim „sputnjikom“. „To ne priznajemo“, kaže on očekivano, „molim vas, idite u stranu, vaš otac može da prođe, vi ne.“

Gledam ga sa nevericom. Setim se onog književničkog zvaničnog poziva. Vadim ga značajno iz torbe, pružam ga policajcu samouvereno i kažem, naglašavajući svaku reč, da dolazimo na poziv Vlade Austrije. Samo što nisam rekao da nas je pozvao lično kancelar Sebastijan Kurc. Austrijski policajac počinje da sriče taj poziv sa pečatom. Negde na polovini, gde se pominje neko savezno ministarstvo, prestaje da čita, vraća mi papir i kaže: „U redu“. Upalim auto i konačno ulazimo u Austriju.

Kasnije sam saznao da bih bez potvrde o u Austriji važećoj vakcinaciji morao da se registrujem na granici i odem u karantin. A kancelar Kurc, na koga sam hteo da odigram blef, podneo je ostavku dva dana kasnije zbog opužbi da je neposredno učestvovao ili bio odgovoran za krivično delo korupcije i zloupotrebe službenog položaja.

DIGITALNI RITUALI

Od Beograda do bečkog hotela na kraju smo stigli za desetak sati. Pravimo dosetke na račun toga šta da radimo ako mene ne budu pustili u hotel, da li ću ja biti kolateralna šteta novog hladnog rata. Ko mi je kriv kad se nisam vakcinisao „fajzerom“ ili „astrazenekom“, nego Putinovim cepilom. To je novi svet u kome se krećemo.

U lobiju hotela niko živ ne nosi zaštitnu masku. Ne nose ih ni recepcionari. Pitaju nas za rezervaciju i da li imamo potvrdu o revakcinaciji. Dakako da imamo. Pokazujem na mobilnom ponovo prvo tatin digitalni sertifikat. Ljubazna recepcionarka gleda do nečitljivosti sitan pdf i zahvaljuje se. Ja ovog puta ništa ne objašnjavam i nonšalantno pokazujem moj sertifikat na kome tri puta piše „sputnjik ve“. Ona ponovo gleda i ponovo se zahvaljuje. Dobijamo ključ od apartmana.

Do kraja našeg boravka u svakoj kafani bilo je isto. Ja sam eksperimentalno na smenu pokazivao ili očev sertifikat na kome piše da je onaj na koga se odnosi 1929. godište, ili moj sa ruskom vakcinom. Kelneri bi naizgled pažljivo čitali šta piše nakon čega bi me pitali šta želim da popijem. Zapravo niko ništa nije gledao, valjalo se samo držati rituala pod nazivom „ja ti tražim digitalnu potvrdu o revakcinaciji, a ti mi pokažeš nešto što liči na to“. Pritom sam imao i negativan pi-si-ar test.

Već ozbiljno gladni odlučimo da odemo u kineski restoran odmah iza ćoška. Zbog iskustva na granici, a i pošto su mi rekli da u bečkim kafanama proveravaju digitalne sertifikate o vakcinaciji, sa određenom zabnjom ulazim u restoran. Prostorija je gotovo prazna, samo za jednim stolom sedi troje ljudi. Sedamo za sto, prilazi kineski kelner. Šta hoćemo da popijemo? Naručimo veliko pivo. Kelner odlazi. Vakcine ga ne zanimaju.

KRIZA VLADE U DOBA KORONE

U Beču je toplo, sija sunce. Dok sedim u kafani preko puta hotela, preplavljuje me normalnost koja me okružuje. Sa distance, spodobe sa Pinka deluju nestvarno. Pitam se po ko zna koji put kako je moguće da su ti likovi na vlasti u Srbiji, da neometano obasipaju ljude paranoidnim, sumanutim, zlobnim, zluradim, lažljivim trtljanjem. Skup karikatura u pozorištu apsurda u scenama toliko irealnim, da bi trebalo da budu komične.

Imaju i Austrijanci svoje brige. Glavna tema u dnevnim novinama koje jedne za drugim čitam je da je kancelar Sebastijan Kurc novac poreskih obveznika koristio za ličnu promociju (vidi okvir). Njegov drugar u Ministarstvu finansija je izgleda plaćao jednom tabloidu da afirmativno piše o mlađanom Kurcu, da objavljuje frizirana ispitivanja javnog mnjenja i tako mu pomogne da preuzme vlast u zemlji. Ali su u tome uhvaćeni, Kurcov drugar je bio dovoljno glup da ne izbriše kako treba na hiljade četova u kojima tokom godina kuju zaveru. Čitam kako Tužilaštvo za privredu i korupciju pretražuje stan i kancelariju kancelara, da mu preti do deset godina robije. Tužbom su obuhvaćeni i vlasnici medija koji su primili novac da bi izveštavali ne u javnom, nego u ličnom interesu Sebastijana Kurca. To je krivično delo.

Čitam sve to ljubomoran na državu u kojoj funkcionišu državne institucije. Dok mislim na Srbiju, gotovo da mi je smešno što se tolika frka digla zbog nekih oglasa u novinama, zbog sume od nešto oko milion evra. Pa nije čovek ilegalno trgovao oružjem, proizvodio ilegalne opijate, utajivao porez ili prao novac preko tajnih računa na ofšor destinacijama! Šta bi bilo kada bi državni tužilac Srbije naložio pretres u Telekomu? Istražio kako se finansiraju pinkovi i informeri?

Krećem u centar Beča. U tramvaju svi nose maske. I u prodavnicama nisam video nikoga bez maske. Na više mesta vidim punktove u kojima se besplatno vrše antigenski i pi-si-ar testovi. U staroj bečkoj kafani Riter u Mariahilferštrase kelnera nimalo ne zanima da li imam ili nemam potvrdu o revakcinaciji. Proveravam koliko je Austrijanaca revakcinisano – 61,5 odsto. Nije baš sjajno. Jedem odličnu čorbu od krompira.

Sledećega dana idemo na ranu večeru sa austrijskim prijateljima u jedan hrvatski riblji restoran u 7. becirku. Uz fantastičnu škarpinu i kutjevačku graševinu naravno da je tema kancelar Kurc koji je uhvaćen u proneveri novca poreskih obveznika. Sa jedne strane, tačno je da Austrija ima reputaciju zemlje kojoj korupcija daleko od toga da je strana, sa druge strane se čini da pravosudne organe ovog puta uopšte ne zanima da li njihovo činjenje dovodi do krize vlade i nestabilnosti države. Zakon je zakon, ako si toliko glup da te uhvate. Pravna država ispred stabilokratije.

SVE JE MOGUĆE

Naši prijatelji su prave Bečlije. Jedan od njih u Kurcu vidi odraz svega negativnog u Austriji. On je u mladosti bio član Komunističke partije, u penziju je otišao kao poreski savetnik, po principu: ko u mladosti nije komunista nema srca, ko u starosti ostane komunista nema razuma. Drugi je katolički biskup, nije mu drago što se ispostavilo da Kurc baš i nije onakav kakvim se prikazivao, ali podržava akciju tužilaštva. Red je red. Njih dvojica su išli u istu školu.

Čujemo priču o Austriji na koju su obojica ponosni. Sredinom 1990-ih jedna devojčica je iz Tuzle sa porodicom izbegla u Beč. Bežali su od rata. Devojčica je brzo naučila nemački, bila dobra učenica, upisala pravo i bila dobar student. Učlanila se u Zelenu partiju, koja se dakako zalaže za borbu za očuvanje životne sredine, ali i za humano ophođenje sa migrantima i evropske vrednosti, malo više od drugih političkih partija u Austriji. Od 2017. do 2020. bila je poslanica u saveznom parlamentu. Od januara 2021, sa 36 godina, ministarka pravosuđa Republike Austrije. Alma Zadić za naše prijatelje otelovljuje sve pozitivno u Austriji.

Naš prijatelj bivši komunista nam je na poklon doneo sveže smokve iz svoje bašte na rubu Beča. Ne mogu da verujem da u Beču rastu smokve, pa još sredinom oktobra. Probam jednu, slatka je kao da je ubrana u avgustu na Jadranu. Pomislim da ako u Beču usred oktobra rađa slatka smokva, sve je moguće. Pa i da srpsko tužilaštvo, po ugledu na austrijsko, pokrene istražni postupak o načinu finansiranja i izveštavanja srpskih medija, a reklo bi se da osnova i indicija za to ima na pretek. Da ovom prilikom ne pominjemo Krušik ili Jovanjicu.

Ostavka kancelara Kurca

Sebastijan Kurc je rođen 1986. godine. Državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova postao je sa 25, poslanik Saveznog parlamenta na listi Narodne partije sa 27 godina. Šef partije i kancelar Austrije postaje u 31. godini. Prethodno je reformisao, neki bi rekli modernizovao, konzervativnu, pomalo prašnjavu Narodnu partiju. Pošto je blickrigom došao na njeno čelo, promenio je partijsku boju od crne u tirkiznu, centralizovao partiju i podredio je sebi. Pokazao je da se veoma dobro razume u politički marketing. U izbore je išao sa parolom „Sebastijan Kurc – nova Narodna partija“. Partija je, nalik na svog novog šefa, počela da deluje mlado, poletno i beskrupulozno. Privredi se svideo mladi kancelar, baš kao i mnogim Austrijancima.

Godine 2017. Kurc formira koalicionu vladu sa ultradesničarskom Slobodarskom partijom. Dve godine kasnije, afera „Ibica“ je uzdrmala njegovu prvu vladu. U javnost izbijaju video-snimci na kojima Kurcov vicekancelar i šef slobodaraca Hans-Kristijan Štrahe u nekoj vili na Ibici sa mladom, atraktivnom ženom, koja se predstavlja kao rođaka nekog ruskog oligarha, kuje plan da sa njenim parama kupi medije koji bi promovisali ideologiju slobodaraca i samog Štrahea. To je ocenjeno kao „spremnost na korupciju“, zaobilaženje zakona zarad nezakonitog finansiranja partije i političkog uticaja na medije. Prva Kurcova vlada pada na ovoj aferi.

U januaru 2021. Kurc formira vladu sa Zelenima, partijom dijametralno suprotnom od desnih slobodaraca. Pokazuje da vlast stavlja ispred ideologije. Zeleni dobijaju Ministarstvo pravosuđa, ministarka postaje Alma Zadić, koja je kao desetogodišnja devojčica sa porodicom izbegla iz ratom zahvaćene Bosne. Ona se zaklinje kako neće dozvoliti da politika ima uticaja na pravosuđe. Nakon informacija koje su protumačene kao osnovana sumnja da je kancelar Kurc umešan u koruptivne delatnosti, ona daje nalog Tužilaštvu za privredu i korupciju da istraži eventualna krivična dela Sebastijana Kurca. Sud daje nalog da se pretresu stan i kancelarija kancelara, kao i kancelarije centrale Narodne partije. Istraga, između ostalog, otkriva na hiljade poruka koje je Kurc razmenio sa svojim čovekom od poverenja Tomasom Šmidom, u kojima kuju zaveru kako da Kurc prvo dođe na čelo partije, a potom postane kancelar. Šmid je mislio da je izbrisao poruke na telefonu, ali su ih inspektori za komunikacionu tehnologiju otkrili.

Optužnica napisana na više od 100 stranica Kurcu stavlja na teret da je Šmid sa njegovim blagoslovom sa pozicije generalnog sekretara Ministarstva finansija novcem poreskih obveznika – radi se o sumi od 1,2 miliona evra ‒ u određenim medijima plaćao oglase da bi oni zauzvrat afirmativno pisali o Kurcu i objavljivali lažirana ispitivanja javnog mnjenja koja Kurca prikazuju kao miljenika nacije i najpopularnijeg političara, što mu je pomoglo da bude izabran na čelo Narodne partije, a potom i da postane kancelar. Kurcu, prema optužbi, preti kazna od 10 godina robije.

Nakon što je podignuta optužnica, Zeleni traže njegovu ostavku. Kurc prvo odbija, partijske formacije staju uz svog vođu, dolazi do krize vlade. Za 11. oktobar se u parlamentu zakazuje glasanje o poverenju Kurcu. Zeleni su nepopustljivi, vlada bi pala, došlo bi do prevremenih izbora, a Kurcu je počeo da opada rejting. Dve večeri pre toga, 9. oktobra, Kurc izlazi pred TV kamere i biranim rečima daje ostavku, svoj čin predstavlja kao žrtvu zarad stabilnosti države, kao povlačenje sa kancelarske funkcije dok se ne bude okončao sudski proces. Ostaje, ipak, na čelu partije i poslanik i obećava da se neće pozivati na poslanički imunitet. Novi kancelar postaje Kurcov bliski saradnik i prijatelj, dotadašnji ministar spoljnih poslova Aleksandar Šalenberg. Kurc bi preko njega mogao da nastavi da vlada iz senke i pokuša da politički utiče na sudski proces. Zeleni pristaju na taj politički kompromis. Istraga protiv Kurca je u toku.

foto: ap photo