Seme globalnog kapitalizma

Pripadnici pokreta BLM (Black Lives Matter) u Juti su nedavno naveli da američku zastavu smatraju rasističkom jer su ljudi u čijim rukama vijori „rasisti“ i zato što je ona „simbol mržnje“. Malo je, međutim, poznato da je inspiracija za američku zastavu bila zastava jedne kompanije – Istočnoindijske kompanije koja je u ime britanske imperije vekovima suvereno vladala svetskim tržištem. „Istočnoindijska kompanija tokom 19. veka bila je isto što su CIA i Nacionalna bezbednosna agencija danas po pitanju svojih planova za kontrolu sveta“, rekao je povodom prikazivanja igrane serije Bi-Bi-Sija o ovoj kompaniji pod imenom Tabu njen scenarista Stiven Najt. Dodao je i da je ona bila „najgora multinacionalna kompanija na zemaljskoj kugli, upakovana u pravednički, religiozno opravdani monolit“.

Ovakve ocene nisu ostale bez reakcija. Ekonomski istoričar sa Londonske škole ekonomije koji je napisao knjigu o Istočnoindijskoj kompaniji Titankar Roj, uzvratio je da je pogrešno što se ova kompanija uzima kao primer „malignog uticaja“. „Ona je u celini dala pozitivan doprinos. To je bila poslovna firma i način da se razume njen doprinos jeste pogled na njene efekte u biznisu, poslovanju i trgovini“, rekao je Roj koji je i sam Indijac. On je taj stav potkrepio tvrdnjom da najveće korist od kompanije nisu imali Evropljani ili zaposleni u kompaniji, nego „u najvećem broju indijski, kineski i južnoazijski trgovci“.

KOMPANIJA KOJA JE POSTALA DRŽAVA

Stvaranje moderne Velike Britanije, SAD, Indije i Kine ima otisak prstiju Istočnoindijske kompanije. Bilo bi skoro nemoguće pratiti celokupno, pozitivno i negativno, nasleđe ove kompanije na stvaranje savremenog sveta. Direktnim mešanjem u tako mnogo različitih aspekata u svetu, pitanje nije „kako je Istočnoindijska kompanija promenila svet?“ Ono bi trebalo da glasi „A kako nije?“.

Kompanija je nedvosmisleno direktno oblikovala današnju Veliku Britaniju i Indiju. Njena uloga u stvaranju SAD je veoma značajna, ali još uvek nije poptuno rasvetljena. Postoje činjenice koje ukazuju da je upravo Istočnoindijska kompanija bila ta koja je podstakla i organizovala američki Rat za nezavisnost i tako stvorila SAD, državu koja će naslediti Veliku Britaniju u ulozi globalne svetske imperije.

Kompanija je uspostavila efektivnu kontrolu nad Indijom 1757. i samostalno vladala njome narednih 100 godina. To je jedinstveni istorijski slučaj da je jedna kompanija postala država. Kako je jedna ekonomska organizacija mogla da opravda vladavinu nad 90 miliona Indijaca, kontrolu 243 000 kvadratnih kilometara teritorije, izdavanje vlastite monete i armiju od 200 000 ljudi koja je sve to podržavala? To sve je 1800. godine potpadalo pod Istočnoindijsku kompaniju.

„VEK PONIŽENJA“ I „NULTI RAT“

Na drugačiji, podjednako upečatljiv, presudan, ali negativan način, kompanija je ostavila duboke tragove u nasleđu savremene Kine. Kompanija je delovala u Indiji, ali njome je najviše bila pogođena Kina. To je vreme koje u Kini zovu „vek poniženja“. Bez razumevanja tog vremena ne može se razumeti savremena Kina. Današnja Kina ne bi možda bila ni komunistička, ni kandidat za lidera „postameričkog sveta“ da Istočnoindijska kompanija nije ostavila tragično neizbrisiv pečat u njenoj istoriji.

Istočnoindijska kompanija je, pored ostalog, bila najveći narko kartel pod pokroviteljstvom britanske krune, koji je ikada stvoren i delovao u istoriji čovečanstva, a koji je posle dva „opijumska rata“ tokom 100 godina prisiljavao Kineze da kupuju i uživaju droge samo da bi tako smanjili trgovinski deficit koji je kompanija imala s Kinom.

Na kraju, zbog Istočnoindijske kompanije vođen je i prvi globalni rat u ljudskoj istoriji. Bio je to Sedmogodišnji rat koji je vođen od 1756. do 1762. zbog poseda u Indiji, a započela ga je Istočnoindijska kompanija. Njegovim okončanjem Velika Britanija je postala vodeća svetska sila. Istoričari su ovaj sukob nazvali „Nulti svetski rat“.

Tvorac ekonomske nauke Adam Smit osudio je svojevremeno kompaniju kao „krvožedni, nezajažljiv i beskoristan monopol“, odgovoran za „groteskni masakr u Bengalu“. Kompanija je zapošljavala neke od vodećih engleskih intelektualaca: Edvarda Strehija, Tomasa Lav Pikoka ili Džona Stjuarta Mila, koji je počeo da radi u upravi kompanije sa 17 godina, pre nego što je napisao svoja znamenita filozofska dela u kojima je slavio slobodu.

AMBASADOR TOMAS RO

Kada je kompanija stvorena 1600. godine, postojale su već druge istočnoindijske kompanije koje su delovale u ime Francuske, Španije, Holandije i Portugalije. Zahvaljujući pomorskim otkrićima Vaska de Game, bogatstvo Orijenta počelo je da stiže u Evropu. Posle ogorčene borbe na dvoru između „merkantilne“ i „ratne struje“, koja je okončana porazom i pogubljenjem vođe „ratne grupacije“ erla od Eseksa, Elizabeta I je utemeljila put stvaranju imperije trgovinom i komercijalnim sredstvima. U okviru te politike, najvažniji korak bio je osnivanje Istočnoindijske kompanije. Videvši da druge zemlje uvoze novo bogatstvo, kraljica Elizabeta I odlučila je da učini isto, pa je odobrila delovanje Britanske istočnoindijske kompanije. Ona nije bila prva britanska deoničarska kompanija, jer je 20 godina ranije postala deoničar pomorske kompanije Frensisa Drejka „Golden Hind“.

Prvi poduhvati bili su individualni. Kapetan Džems Lankaster bio je na prvom putovanju 1601. sa brodom „Crveni zmaj“. Osnovao je prvu fabriku u Indiji. Vratio se 1603. i postao vitez tek krunisanog kralja Džemsa I i direktor kompanije. Ostao je to sve do smrti 1618.

Kompanijom je upravljao guverner sa još 24 direktora. Počinjalo je novo vreme puno špekulacija. Čaj je prvobitno stizao iz Kine i Indonezije. Između 1612. i 1615. godine Englezi zastrašuju i odvraćaju konkurenciju napadajući neprestano portugalske trgovačke brodove. Portugalci su, vođeni iskusnim omanskim pomorcima, stigli pre Engleza do indijskih vladara i zadobili njihove simpatije. Engleska 1615. imenuje svog prvog ambasadora Tomasa Roa kod velikog mogulskog vladara u Agri Džahangira, ne bi li obezbedio zaštitu za britanske fabrike u Indiji. U to vreme, potražnja za indijskim pamukom bila je ogromna, ona je snabdevala odećom polovinu sveta.

Džahangir i njegov sin princ Kuram, kasnije poznat kao šah Džahan, bili su pristalice Portugalaca, ali upravo u to vreme razmatrali su da proteraju sve strance iz Indije. Kada je video da je Ro pravi a ne lažni ambasador, kakvih je tada bilo mnogo, Džahangir mu je priredio impresivnu audijenciju. Ro je u dnevniku zabeležio kako je bio primljen „sa više počasti i poštovanja nego što je ikada pokazano ambasadorima u Turskoj, Persiji ili bilo gde drugde“.

Ro se zbližio s Džahangirom jer su obojica imali sklonosti ka umetnosti i vinu, ali ne i sa njegovim sinom Kuramom. Kuramova netrpeljivost prema Rou veoma obilno je dokumentovana. Ro je, međutim, uspeo da u februaru 1618. ishoduje garancije i privilegije za Englesku koje su promenile sudbinu Indije. Dozvoljavajući „slobodnu trgovinu“ i pravo na naseljavanje, dao je dozvolu na pljačku bogatstava Indije u neviđenom stepenu, uz toliki rast engleskog uticaja kojim su konačno svrgnuli mogulske dinastije 1858. godine.

DŽIN TONIK I POLIGAMIJA

Prvi britanski doseljenici stigli su u Madras, koji će postati centar prvih naseobina. Onda dolaze Kalkuta i Bombaj. Kompanija dobija političku i vojnu ulogu. Svaka transakcija morala je da bude zabeležena i o njoj obavešten London. Loša primanja zaposlenih nadoknađivana su privatnim poslovima i špekulacijama. Država je imala monopol na nekoliko proizvoda, ali ostalo je bilo slobodno. Zaposleni su to obilato koristili.

Tropsku klimu počeli su da prate alkoholizam i dekadencija. Smrtnost među Britancima je bila velika. Kompanija je morala čak da doprema britanske nadgrobne ploče. Ona je pokušala da ublaži teškoće rada u teškoj klimi velikim pošiljkama alkohola. Zaposleni su to prihvatili.Tako je nastao džin tonik.

Britanci su počeli da se žene lokalnim devojkama i portugalskim katolikinjama. Uprava kompanije počela je da šalje Britanke, ali Britanci su bili oduševljeni domaćim Bengalkama. Mnogi od njih odali su se poligamiji i živeli sa dve ili tri žene pod istim krovom. Sredinom 18. veka skoro 90 odsto zaposlenih bilo je u vezi sa lokalnim ženama, a mnogi od njih imali su brojne ljubavnice.

ŠAH DŽAHAN

U 17. veku novo bogatstvo oblikuje novu Evropu. U Holandiji dolazi do prave groznice za lalama čija cena vrtoglavo raste, ali još vrtoglavije pada, vodeći u propast brojne lakoverne ljude. Grupa engleskih verskih separatista, koja je desetak godina ranije napustila Englesku i naselila se u Holandiji, odlučuje 1620. da krene u „novi svet“, u Ameriku. Pošto su prešli na brod „Mejflauer“ gde su se spojili sa drugim vernicima, postali su poznati kao „hodočasnici“ i prvi doseljenici u Americi. Iskrcali su se u Novoj Engleskoj na početku veoma hladne zime. Od 102 putnika šest meseci kasnije umrlo je njih 50.

Od domorodaca uče da seju kukuruz. Kukurz menja sudbinu Amerike, a šećer Afrike. Portugalci za svoje ogromne plantaže u Južnoj Americi zasejane šećernom trskom dovode robove iz Afrike. Tokom naredna tri veka 15 miliona Afrikaca biće deportovano u ropstvo.

U Indiji 1631. vlada najbogatiji čovek na zemlji, šah Džahan. U njegovoj riznici nalazi se 100 000 srebrnih tanjira i hiljade dragulja. On je za uspomenu na svoju treću suprugu Mumtaz Mahal sagradio Tadž Mahal, tada najskuplju građevinu na svetu. On dobija iz Amerike ono što mu je najpotrebnije – srebro kao trgovinsku valutu. Njime će šahu Džahanu da se plaća porez na sve što ide iz Indije – biber, cimet, začine.

ARMIJA OD 200.000 VOJNIKA

Kralj Čarls I osnovao je 1635. konkurenta Istočno evropskoj kompaniji – Kortin asocijaciju koja nije bila uspešna, ali je zaustavila uspon kompanije sve dok joj 1657. Oliver Kromvel nije obnovio monopolske dozvole.

Čarls II izdao je dekret kojim je dodelio Bombaj, luku i ostrvo kompaniji za godišnju rentu od 10 funti. Imala je svoju armiju i promenila životni stil. Pošto je vladala nad 400 miliona ljudi, nametnula je engleski kao svetski jezik – „lingua franca“.

Trgovina i osvajanje u 18. veku bili su od početka pokušaj Istočnoindijske kompanije da stvori moćnu državu u Indiji. Stvaranje carine i policijske mreže pored trgovačkih centara ukazuje na veoma značajan rast moći i statusa kolonijalne države. U prvim decenijama kolonijalne vladavine ambicije su bile mnogo veće od trgovačkih. Ideologija i ciljevi kolonijalne države u Indiji bili su izvedeni iz strukture tadašnje evropske političke ekonomije i sadržali su neke suštinske aspekte stvaranja nacionalne države u džordžijanskoj Engleskoj.

Indijski okean u 18. veku potpuno je evropeizovan jer su evropske potrebe za azijskim proizvodima bile veće nego ikada. Potreba za tekstilom dostizala je vrhunac. Druga strana te razmene bilo je srebro. Azija je apsorbovala 20 odsto celokupne svetske proizvodnje metala. Ovaj rast bio je pozitivan za ekspanziju drugih država poput Otomanske imperije, u kojoj su na srebru izrasli gradovi kao što su Kairo i Bejrut.

U Indiji su Francuzi i Englezi bili na ivici sukoba. Francuzi su bili u Kandanagau i Pudučeriju, a Britanci u obližnjim gradovima Madrasu i Kalkuti. Rivalstvo je eskaliralo 1746. godine. Direktori kompanije videli su da nemaju odbranu. Tada je kompanija počela da stvara svoju vojsku. Do 1800. godine kompanija je delovala kao paravojna formacija, a onda je stvorila sopstvenu armiju sa 200.000 vojnika, uglavnom iz južne Azije, koji su svi bili plaćeni indijskim porezima.