Seks, laži i računovodstvo

Kada je Mark Lindkvist, 39-godišnji kompjuterski stručnjak, došao na posao posle novogodišnjih praznika, na telefonskoj sekretarici sačekala ga je neprijatna poruka: „Otpušteni ste“, obavestio ga je bezlični glas, „Imate pola sata da raščistite radni sto.“ Tokom prve polovine januara, oko deset hiljada zaposlenih u teksaškom energetskom gigantu Enron doživelo je istu sudbinu. Da stvar bude gora, Lindkvist je, kao i ogromna većina radnika Enrona, ostao ne samo bez plate, već i bez životne ušteđevine i penzionog fonda. U Americi je, naime, poslednjih godina postao običaj da se deo plate umesto u penzioni fond, ulaže u akcije preduzeća, a zaposleni u Enronu bili su posebno motivisani da se opredele za ovu varijantu. Gotovo preko noći, paketi akcija vredni na stotine hiljada dolara pretvorili su se u bezvredne papire, a ljudi poput Lindkvista našli su se u situaciji da u srednjim godinama počinju život od nule.

MEZIMČE: U kapitalizmu nije neobično da firme brzo rastu i brzo propadaju, ali je bankrot Enrona, najveći u istoriji SAD, iz temelja potresao osnove političkog i ekonomskog sistema. Pre samo nekoliko meseci, Enron je bio mezimče Vol Strita i Vašingtona: gradili su naftovode i električne centrale širom Amerike i sveta, i širili posao na optička vlakna i informatiku. Glavni rukovodilac firme, Kenet Lej, važio je za ličnog prijatelja predsednika Buša, i hvalio se sjajnim vezama sa vašingtonskom elitom. Na listi 500 najvećih američkih firmi časopisa „Fortjun“, Enron je zauzimao visoko sedamnaesto mesto, a akcije firme su vredele više od 900 dolara po komadu. Kada su, sredinom jeseni, te akcije počele da padaju, rukovodstvo je apelovalo na akcionare (uključujući i zaposlene) da ih nipošto ne prodaju, jer se očekuje ekspanzivan rast. Ta obećanja su delovala ubedljivo, jer je ugledna oditorska firma Anderson u svom kvartalnom izveštaju, saopštila da firma stoji na stabilnim finansijskim nogama i da Enronu predstoji blistava budućnost.

Sada se ispostavlja da je sve bilo laž, i da je rukovodstvo firme, kao i niz visokih funkcionera oko Buša, još od oktobra znalo da Enronu nema spasa. Dok su ubeđivali ostale akcionare da nemaju razloga za brigu, Kenet Lej i grupa iz užeg rukovodstva već su bili prodali svoje pakete akcija i, kako se pretpostavlja, sakrili novac na sigurno. Sedamnaesto mesto na listi 500 najvećih bilo je zasnovano na lažiranim podacima: Enron je svoj budžet prikazivao kao profit. Na kraju je otkriveno da je računovodstvena firma Anderson, jedna od pet najvećih oditorskih kompanija na svetu, takođe učestvovala u prevari, jer je naporedo sa knjigovodstvom obavljala konsultantske usluge za Enron, pa je frizirala podatke da ne bi izgubila klijenta. Kada je postalo jasno da Enron propada, i kada su na scenu stupili vladini istražitelji, Anderson je uništio deo kompromitujućeg materijala, mada postoji mogućnost da se deo izbrisanih arhiva povrati sa računarskih diskova.

BEZ JAVNOSTI: Bušova administracija je u prvi mah pokušavala da minimizira skandal, kroz tvrdnje da se takve stvari, eto, dešavaju u kapitalizmu i da, šta se tu može. „To je cena tržišne ekonomije“, rekao je jedan vladin funkcioner, „neko ulaže pametno, pa zaradi, a neko pogreši, pa izgubi“. Te reči su s pravom razbesnele javnost, jer se ispostavlja da je nesrećni Lundkvist sa početka ove priče bio glup što je verovao u poštenje Keneta Leja i „nezavisnog oditora“, a Lej i ekipa, koji su lagali akcionare i falsifikovali podatke su, kao, pametni, pa su zaslužili da profitiraju. Upitan o svom prijateljstvu sa Kenetom Lejom, Buš je izjavio da se „tog momka“ jedva seća, i to kao donatora Demokratske stranke. Onda se ispostavilo da se njih dvojica intimno druže najmanje deset godina (Buš ga je zvao „Keni Boj“), i da je Enron poslednjih godina bio najveći pojedinačni donator republikanaca, a posebno Buša juniora. Usledila su i otkrića da je Lej u mesecima pre bankrota imao niz diskretnih susreta sa potpredsednikom Dikom Čejnijem i sa ministrima iz američke vlade, pokušavajući da izdejstvuje povoljne kredite za Enron. To mu nije uspelo, ali se postavlja pitanje zašto su čelnici Bušovog tima dugo ćutali o tome. Uz to, Bušov pokušaj da se ogradi od Leja mnoge je neodoljivo podsetio na Klintonovo „vađenje“ iz vremena afere sa Monikom Luinski („Nisam imao odnose sa tom ženom…“).

Čovek bi pomislio da je Demokratska stranka, koja ima većinu na Kapitolu, jedva dočekala ovaj skandal da se baci na Buša i rastrgne ga na komade. Ništa od toga: kongresmeni i senatori iz redova demokrata upadljivo su odmereni, razložni i čak bi se reklo, kolegijalni prema republikancima. To ne treba da čudi, ako se zna da je na Enronovom platnom spisku bila i čitava gomila istaknutih demokrata, na čelu sa Gorovim potpredsedničkim kandidatom Džozefom Libermanom. U karikaturi koja je ovih dana objavljena u američkoj štampi, zbunjeni domar u Kongresu s nevericom pita političara: „Mene ste izabrali da vodim istragu protiv Enrona?“ „Pa da,“ odgovara političar, „Jedino tebi nisu dali ni dolara.“

Skandal ne bi bio skandal kada u njemu ne bi bila makar trunčica seksa. Ima i toga: nedavno su počele da isplivavaju priče o basnoslovnim sumama koje su rukovodioci Enrona trošili na reprezentativne žurke i „poslovnu pratnju“ dok je firma grcala u agoniji. Ostaje, međutim, da se vidi da li će krah teksaškog giganta biti dovoljan razlog da se krene u dugo odlagane reforme političkih donacija u Americi. Jedino što je za sada izvesno jeste da će Lej završiti u zatvoru, ali je pitanje da li će nesrećni Lindkvist imati ikakve vajde od toga.