Sankcije u modi

Kada je početkom 2003. godine Donald Ramsfeld, bivši američki ministar odbrane i jedan od arhitekata invazije SAD na Irak, govorio o „staroj“ i „novoj“ Evropi, nije ni slutio da će takva nediplomatska terminologija petnaestak godina kasnije vrlo precizno opisivati stvarnost neusklađenog političkog poretka na Starom kontinentu.

Zbog rezolutnog odbijanja Poljske, Mađarske, Slovačke i Češke – zemalja tzv. Višegradske četvorke (V4) – da prihvate tražioce azila iz ratom pogođenih područja Bliskog istoka i Afrike, Evropska komisija pokrenula je prekršajnu proceduru protiv tri istočne članice EU koje ne poštuju obavezujuće kvote za smeštaj migranata unutar Unije. Komesar EU za migracije i unutrašnje poslove Dimitris Avramopulos izjavio je da je Evropska komisija spremna da uvede sankcije članicama EU koje odbijaju da prihvate izbeglice prema dogovorenom planu preraspodele.

EU PROTIV V4: Taj plan, inače, podrazumevao je da se oko 160.000 migranata raspodeli širom tada još 28 država članica EU, kako bi se smanjio pritisak na Grčku i Italiju, zemlje koje su najviše pogođene izbegličkom krizom. Uprkos žestokom protivljenju država Višegradske grupe, Brisel je nametnuo program relokacije migranata, a prošlog meseca Evropska komisija odredila je jun kao krajnji rok za Poljsku i Mađarsku da počnu da prihvataju deo izbeglica koji im sleduje po tom planu.

Argumentacija zemalja protiv kojih su pokrenuti procesi (Poljska, Mađarska i Češka) jednostavna je: one smatraju da se tu radi o neprihvatljivim ucenama i pritiscima iz Brisela, jer migranti ionako ne žele da se zadržavaju kod njih, već teže da odu u bogatije članice EU, pre svega u Nemačku i Švedsku. Takođe, najmanja zemlja iz grupe V4, Slovačka, mada izuzeta iz najnovijih kaznenih mera, već je tužila Uniju Evropskom sudu pravde u Luksemburgu zbog toga što su joj nametnute obavezujuće kvote. Slovački dnevni list „Pravda“, međutim, preneo je zanimljivu vest da je komesar Avramopulos nedavno pohvalio Slovačku i Austriju što su ponudile „nova mesta“ u programu relokacije izbeglica.

Komentarišući pokretanje prekršajne procedure protiv svoje zemlje, poljski predsednik Andžej Duda rekao je da se ne slaže s tim da se u Poljsku „dovoze ljudi silom“, dok je ministar spoljnih poslova te zemlje Vitold Vaščikovski izjavio da Poljska uopšte neće reagovati na odluku Evropske komisije.

Češki premijer Bohuslav Sobotka takođe je odbio da se povinuje najnovijim merama EU, jer će njegova zemlja „staviti argumente na sto“ koji će objasniti zašto je „pogrešan put obavezujućih kvota“. Stručnjaci procenjuju da bi novčana kazna za neispunjavanje obaveza Češke prema EU mogla biti u visini od oko 270 miliona kruna (deset miliona evra), a vlada u Pragu radije će da plati kaznu nego da prihvati izbeglice u svojoj zemlji. Češka je od predviđenih 2600 migranata do sada preuzela samo dvanaest ljudi.

Daleko ozbiljnije reagovao je bivši češki predsednik Vaclav Klaus, možda i najveći evroskeptik među bivšim i sadašnjim liderima Evropske unije, koji je izjavio da je došlo vreme da Češka počne da se priprema za izlazak iz EU. Najavljujući „Čegzit“, Klaus je rekao da je to jedini način da Česi spasu svoju zemlju. „Protestujemo zbog nastojanja da nas kazne i nateraju da budemo poslušni“, rekao je bivši češki šef države. Rezultati ankete Centra za istraživanje javnog mnjenja (CVVM) iz Praga pokazali su da svega 32 odsto Čeha ima poverenje u EU, ali da čak 60 odsto građana te zemlje ne bi želelo da Češka izađe iz Unije.

NACIONALNI IDENTITET NAJVAŽNIJI: Na samitu lidera Višegradske grupe u Varšavi prethodne sedmice, kojem su prisustvovali i premijeri zemalja Beneluksa, glavna tema upravo je bila odbijanje Mađarske, Slovačke, Češke i Poljske da učestvuju u programu relokacije izbeglica. Premijer Luksemburga Gzavije Betel svojim kolegama iz istočne Evrope poručio je da „solidarnost nije elastična“, jer „ako svako od nas počne da definiše šta je solidarnost, imaćemo 27 definicija solidarnosti“, što bi, po njegovim rečima, bio kraj EU.

Na zajedničkoj pres-konferenciji posle sastanka, mađarski premijer Viktor Orban oponirao je svom kolegi Betelu, izjavivši da je, za razliku od zapada Evrope, u zemljama Višegradske grupe najvažniji „nacionalni identitet“. „Privreda je važna, i geopolitika, ali ništa nije važnije od identiteta, a migracija udara u njegovo srce“, rekao je Orban i dodao da „moramo da branimo ono što jesmo“.

Problemi sa obavezujućim kvotama, međutim, nisu jedini kamen spoticanja na relaciji EU – Višegradska grupa. Zemlje V4 smatraju da sve više ostaju na margini evropskih zbivanja, a njihovo nezadovoljstvo statusom unutar EU dodatno je uvećano i zbog sankcija koje je Unija, na pritisak Amerike, uvela zvaničnoj Moskvi.

Izuzev Poljske, čija premijerka Beata Šidlo smatra da je „Rusija agresor“ i da joj ne treba ukidati sankcije, sve druge članice Višegradske grupe zalažu se za prekid kaznenih mera EU prema Rusiji. Slovački predsednik vlade Robert Fico pozvao je na ukidanje „besmislenih“ sankcija jer, prema njegovim rečima, „Rusija nije naš problem, naš glavni problem je šta će se desiti sa EU“. Mađarski premijer Viktor Orban takođe veruje da je Evropska unija sama sebi ekonomski naštetila sankcijama koje je nametnula Rusiji zbog Ukrajine. „U politici, to se zove ‘pucanje u sopstvenu nogu’“, rekao je svojevremeno Orban.

Takođe, sankcije protiv Rusije već dugo kritikuje i predsednik Češke Miloš Zeman, koji je ocenio da one „nikada ničemu ne vode“, a da Rusija zbog njih „neće propasti“ već će se u toj zemlji samo graditi „mit tvrđave pod opsadom“.

Austrijski institut za istraživanje privrede (WIFO) izračunao je da je, zaključno sa 2016. godinom, ograničavanje izvoza u Rusku Federaciju koštalo Evropsku uniju više od 18 milijardi evra i nekih 400.000 radnih mesta. Po tom istraživanju, Češka je izgubila više od milijardu evra, Poljska 1,7 milijardi, a Nemačka čak 6,9 milijardi evra.

Zanimljivo je i da je premijer Luksemburga Gzavije Betel na sastanku V4 u Varšavi apelovao da Evropska unija prestane da reaguje na Rusiju isključivo sankcijama, već da otpočne dijalog sa Moskvom kako bi se pronašlo zajedničko rešenje ukrajinske krize.

Do sada su srednjoevropske članice Unije uglavnom popuštale pod pritiskom iz Brisela. Međutim, eventualno sprovođenje kaznenih mera zemljama iz Višegradske grupe moglo bi da ubrza i definitivno uspostavi projekat „Evrope u više brzina“, za koji pojedini istočni lideri smatraju da bi mogao da dovede i do raspada EU.