Sančez i granice savezništva

Pedro Sančez se poslednjih godina više puta našao tamo gde evropski premijeri najradije ne bi bili – u otvorenom sukobu sa sopstvenim saveznicima. To se najpre jasno videlo na slučaju Gaze. Madrid je u maju 2024. priznao Palestinu, glasno je kritikovao postupke izraelske vlade i sve upornije insistirao na tome da međunarodno pravo mora da važi jednako za saveznike i protivnike. Kasnije se isti obrazac pojavio u sporovima oko vojne potrošnje, migracija i američko-izraelskog napada na Iran.

Sančez pritom ne dovodi u pitanje mesto Španije u Evropskoj uniji i NATO-u, niti podršku Ukrajini. Upravo zato njegovo odstupanje nije jednostavno odbacivanje savezništava. Reč je o spremnosti da kritikuje i saveznike kada smatra da su prekršena pravila na koja se Evropa sama poziva, čak i ako to znači sukob sa Vašingtonom, Izraelom ili delom evropskih partnera.

OSUDA INVAZIJE NA IRAN

Kada su SAD i Izrael 28. februara 2026. godine započele zajednički vojni napad na Iran, reakcije vodećih evropskih država uglavnom su ostajale na pozivima na deeskalaciju, zaštitu civila i povratak pregovorima. Pedro Sančez je napad nazvao jednostranim i ocenio da predstavlja kršenje međunarodnog prava. Madrid nije dozvolio da se baze Rota i Moron, koje na osnovu bilateralnog sporazuma koriste i američke snage, koriste za operacije protiv Irana. Ubrzo je baze napustilo petnaest američkih vojnih aviona.

Objašnjavajući odluku u parlamentu 25. marta 2026, Sančez je rekao da su odbijeni i svi planovi letova povezani sa operacijama u Iranu uključujući letove tankera za dopunu goriva.

“Španija je suverena zemlja i ne želi da učestvuje u nezakonitim ratovima”, rekao je Sančez.

To, međutim, nije značilo svrstavanje uz Teheran. Sančez je od početka osuđivao iranske napade na zemlje regiona, kao i samu prirodu iranskog režima, a 6. marta 2026. povukao je jasnu razliku rekavši da Španija osuđuje represiju iranskog režima, posebno prema ženama i devojčicama, ali da ona “ne opravdava kršenje međunarodnog poretka”. Zamerio je i to što napadu nije prethodila konsultacija u Savetu bezbednosti UN.

Sančezov stav odmah je izazvao reakcije desnice. Lider konzervativne Narodne partije (PP) Alberto Nunjez Feiho optužio je Sančeza da zbog izbornih interesa “ide protiv bezbednosti Španije”, dok ga je Santjago Abaskal, lider krajnje desnog Voksa, nazvao “najboljim prijateljem ajatolaha u Evropi”.

PITANJE GAZE I SUKOB SA IZRAELOM

Sukob oko Irana bio je nov, ali Sančezova argumentacija nije. Pre Teherana, Gaza je bila pitanje na kojem se taj obrazac prvi put jasno video. Španija je u maju 2024. priznala Palestinu kao državu, što je izazvalo oštru reakciju Izraela, koji je povukao svog ambasadora iz Madrida na konsultacije i priznanje opisao kao “nagradu za terorizam”.

Sančez je od početka jasno osuđivao Hamasov napad od 7. oktobra 2023, istovremeno insistirajući na palestinskoj državnosti. Ipak, kako su se izraelske operacije u Gazi nastavljale, uz sve veći broj civilnih žrtava i produbljivanje humanitarne katastrofe, postajao je znatno oštriji. U julu 2025. u Kongresu je izjavio da Evropa “ne radi dovoljno da zaustavi ovaj genocid” i dodao da ono što se zamera Putinu u Ukrajini ne sme biti dozvoljeno Netanjahuu u Palestini. Time je dodatno zaoštrio argument koji će kasnije koristiti i u slučaju Irana – međunarodno pravo nema mnogo smisla ako se njegova primena menja u zavisnosti od toga ko ga krši.

U septembru 2025. Madrid je otišao dalje i najavio devet mera “za zaustavljanje genocida u Gazi”, među kojima su pravno učvršćivanje embarga na oružje Izraelu, zabrana korišćenja španskih luka za brodove koji prevoze gorivo izraelskoj vojsci i zabrana ulaska u španski vazdušni prostor avionima sa vojnim materijalom za Izrael.

“Jedno je štititi svoju zemlju, a sasvim drugo bombardovati bolnice i izgladnjivati nedužnu decu”, rekao je Sančez.

Reakcija izraelske vlade bila je oštra. Dvema članicama španske vlade zabranjen je ulazak u Izrael, dok je ministar spoljnih poslova Gideon Sar optužio Sančezovu vladu za antisemitizam i tvrdio da premijer rat u Gazi koristi kako bi skrenuo pažnju sa domaćih problema. Madrid je optužbe nazvao lažnim i klevetničkim i poručio da neće odustati od odbrane međunarodnog prava i ljudskih prava.

Španija u tome nije bila sasvim sama, ali jeste pripadala grupi evropskih država koje su najdalje išle u pritisku na Izrael. Gaza je tako postala jedan od najupečatljivijih primera koliko se Madrid u pojedinim pitanjima udaljio od većine svojih evropskih partnera. Dodatna previranja su se već dešavala i u odnosima sa Sjedinjenim Državama Donalda Trampa.

SUKOBI SA SAD

Kada je NATO 2025. usvojio novi cilj prema kojem bi članice do 2035. trebalo da izdvajaju pet odsto BDP-a za odbranu i šire bezbednosne potrebe, Madrid je odbio da se obaveže na to. Sančez je tvrdio da Španija može da ispuni svoje obaveze sa izdvajanjima od oko 2,1 odsto BDP-a.

Tramp je zbog toga više puta napadao Španiju nazivao njen stav “užasnim”, pretio trgovinskim posledicama, a u jednom trenutku čak predložio da bude izbačena iz NATO-a. Sančez je, nasuprot tome, insistirao da se doprinos ne meri samo procentom BDP-a. Na samitu u Ankari 8. jula 2026. Sančez je naveo da je Španija početkom juna imala oko 3000 vojnika raspoređenih u misijama i operacijama NATO-a, a posvećenost zemlje Savezu nazvao “potpunom i nedvosmislenom”.

Sporovi sa Trampom, neslaganja sa delom evropskih partnera i već zaoštreni odnosi sa izraelskom vladom krajem jula ukrstili su se na još jednom pitanju – migracijama.

foto: ap photo

MAROKO – NAJTEŽI TEST

Migracije su još jedno pitanje na kojem se Sančezova Španija poslednjih godina sve više razilazi sa dominantnim evropskim pristupom, koji podrazumeva stroža pravila azila, efikasnije vraćanje migranata i čvršću kontrolu granica. Madrid je 2026. pokrenuo program za ljude koji su u Španiji živeli od pre 1. januara te godine, a čiji status nije bio regulisan premda su ispunjavali uslove. Do kraja juna podneto je gotovo 1,2 miliona zahteva, a vladin argument bio je jednostavan: ljudi koji već žive i rade u zemlji treba da uđu u formalni sistem rada, poreza i socijalnog osiguranja.

Takva politika već je izazivala negodovanje dela evropskih vlada, ali je rasprava eksplodirala krajem jula kada se Seuta, španski grad na severu Afrike, našla pod pritiskom masovnog dolaska ljudi iz Maroka, a 30. i 31. jula situacija je eskalirala. Prema španskim podacima, u Seutu je ušlo oko 72.000 ljudi iako Rabat navodi niže brojke. Velika većina ubrzo je vraćena ili se vratila u Maroko. Predsednik Seute Huan Hesus Vivas početkom avgusta govorio je o približno stotinu poginulih tokom pokušaja prelaska.

Uzroci ovog naleta nisu sasvim razjašnjeni. Nekoliko nedelja ranije, španski Vrhovni sud ograničio je praksu vraćanja ljudi koji do Seute stignu morem, a na društvenim mrežama se proširilo pogrešno tumačenje da ulazak plivanjem praktično garantuje ostanak u Španiji.

Madrid ni posle krize nije direktno optužio Rabat da je organizovao masovni prelazak. Ali sumnja u ulogu Maroka nije bez razloga.

Kada je Španija 2021. primila na lečenje Brahima Galija, lidera Fronta Polisario koji traži nezavisnost Zapadne Sahare (teritorije koja je do 1975. bila španska kolonija i čiji najveći deo Maroko smatra svojim), Rabat je burno reagovao. Marokanske vlasti privremeno su ublažile kontrolu granice, te je za svega nekoliko dana u Seutu ušlo između 8000 i 9000 ljudi. Evropski parlament je kasnije ocenio da je Maroko migracije koristio kao sredstvo političkog pritiska na Španiju.

Naredne godine Sančez je napravio veliki zaokret prema Maroku, ocenivši marokanski plan autonomije Zapadne Sahare “najozbiljnijom, najkredibilnijom i najrealističnijom osnovom za rešavanje spora”, uz insistiranje da konačno rešenje mora biti prihvatljivo za obe strane i u okviru UN. Istovremeno su Španija i Maroko otvorili novu etapu odnosa, ali je ovogodišnja kriza ponovo otvorila pitanje koliko je ovaj zaokret iz 2022. zaista stabilizovao odnos sa Rabatom. Istovremeno, kriza je veoma brzo prestala da bude samo špansko-marokanska stvar.

Više evropskih vlada zatražilo je snažniju zaštitu spoljne granice EU, a Italija je bila među najglasnijim kritičarima Sančezove regularizacije. Evropska komisija ponudila je Madridu dodatnu pomoć, ali i naglasila potrebu za većom saradnjom sa Marokom i drugim tranzitnim zemljama.

A slike iz Seute dobile su brzo i širu političku upotrebu. Donald Tramp je situaciju opisivao kao “invaziju”, upozoravajući američke birače na posledice “otvorenih granica”. Istovremeno, ministar nacionalne bezbednosti Izraela Itamar Ben-Gvir ironično je “čestitao” Sančezu zbog njegove politike prema migrantima i poručio mu da ako već pokazuje toliku brigu za stanovnike Gaze, treba da “otvori vrata Španije” i primi one koji žele da je napuste.

Seuta je tako u nekoliko dana spojila gotovo sve frontove na kojima se Sančez bori: odnose sa Trampom, Izraelom, Marokom i sve restriktivnije evropske debate o migracijama.

foto: ap

USAMLJENIJI U EVROPI NEGO U ŠPANIJI

Sančezova politika često spolja izgleda kao politika usamljenog evropskog lidera. Ipak, u Španiji je slika drugačija – na temama na kojima odudara od evropskih partnera, Sančez je zapravo veoma blizu većinskom raspoloženju sopstvenog društva.

Iran je najjasniji primer. U istraživanju 40dB. sprovedenom nekoliko dana nakon početka rata, 68,2 odsto Španaca protivilo se američko-izraelskom napadu, a 53,2 odsto podržalo je odluku Madrida da ne dozvoli korišćenje baza za operacije protiv Irana. Sančezovu reakciju odobravalo je 42,2 odsto ispitanika, među biračima desnice je takođe postojao otpor ratu, a jedino su birači Voksa većinski podržavali intervenciju.

Istraživanje Instituta Elkano iz 2025. pokazalo je da 82 odsto Španaca izraelsko postupanje u Gazi smatra genocidom, dok 78 odsto podržava priznanje palestinske države. Ni Donald Tramp nije uživao mnogo simpatija. Na skali od 0 do 10, Španci su ga prosečno ocenili sa svega 2,5, dok je 61 odsto ispitanika očekivalo da će njegovo predsedništvo imati negativne posledice po Španiju.

To ipak ne znači da je Španija antiamerička niti da se okreće od NATO-a. Naprotiv, 85 odsto Španaca želi da zemlja ostane u Alijansi, tri četvrtine podržava nastavak evropske vojne pomoći Ukrajini, a 57 odsto smatra da Evropa treba više da ulaže u odbranu. Istovremeno, javnost je mnogo podeljenija kada povećanje španskog vojnog budžeta podrazumeva manje novca za druge javne potrebe.

Takva kombinacija stavova prilično dobro objašnjava prostor u kojem se kreće i Sančez: snažna podrška evropskim i atlantskim savezima, ali otpor ideji da članstvo u savezu podrazumeva prihvatanje svakog zahteva iz Vašingtona. A taj refleks u Španiji nije nov.

Kada je vlada Hose Marije Aznara 2003. stala uz Džordža Buša uoči invazije na Irak, protivljenje ratu u Španiji bilo je gotovo jednoglasno. CIS je neposredno pred intervenciju beležio 91 odsto građana protiv rata. Sančez zato nije slučajno ovog marta ponovo izvukao slogan “Ne ratu” i direktno povezao Iran sa Irakom. U svom obraćanju 4. marta podsetio je da su Španci mogli istovremeno da osuđuju Sadama Huseina i da odbiju rat koji su smatrali nezakonitim – baš kao što danas mogu da odbacuju iranski režim, a da se protive bombardovanju Irana.

Poređenje je napravilo problem PP-u. Feiho je prvih dana branio rušenje iranskog režima i napadao Sančeza zbog odnosa prema saveznicima, ali je već tokom prve nedelje počeo da govori o potrebi “da se zaustavi rat” i da se pregovorima pronađe izlaz. U samom PP-u bilo je, prema pisanju “Paisa”, nelagode zbog toga što je rasprava vraćena na Aznara i Irak, situaciju zbog koje španskoj desnici i dalje nije naročito prijatno.

Sančez je tu političku prednost brzo prepoznao. “Ne ratu” postalo je centralna poruka PSOE-a, a njegovo obraćanje od 4. marta prikupilo je više od devet miliona pregleda na društvenim mrežama. Već u aprilu 2026. u Barseloni je, uz brazilskog predsednika Lulu da Silvu i druge progresivne lidere iz više zemalja, pokušao da taj politički zamah prenese i na međunarodnu scenu okupljajući ih oko odgovora na jačanje krajnje desnice.

To je važan deo njegove današnje pozicije. U trenutku kada je evropska levica u defanzivi, a desne i radikalno desne partije određuju sve veći deo kontinentalne debate o migracijama, bezbednosti i vojnoj potrošnji, on pokušava da od španskog iskustva napravi dokaz da drugačija politika još ima biračko i društveno uporište.

Julsko istraživanje državnog Centra za sociološka istraživanja (CIS) iz 2026. stavljalo je Sančezov PSOE na 33 odsto, čak 7,9 poena ispred konzervativnog PP-a, ali važnije je nešto drugo: njegove najupadljivije spoljnopolitičke pozicije – prema Iranu, Gazi, Trampu i NATO-u – imaju društvenu podršku koja je očigledno šira od biračkog tela PSOE-a.

Možda je zato pogrešno Sančezovu spoljnu politiku posmatrati samo kao niz njegovih ličnih iskakanja iz evropskog reda. Mnogo toga što govori i radi ima uporište u stavovima koji u španskom društvu postoje i bez njega: privrženost Evropi i NATO-u, ali bez automatskog svrstavanja uz Vašington, otvoreniji odnos prema migracijama i znatno manje strpljenja za evropske dvostruke standarde na Bliskom istoku.

Sančezova veština možda je upravo u tome što je taj skup stavova uspeo da pretvori u prepoznatljivu političku liniju. Tek posle njega biće jasnije da li je Španiju zaista odveo na drugačije mesto u Evropi ili je samo prvi prepoznao da se ona tamo već nalazi.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.