Šagrinska koža

„Francuska gubi uticaj. To je vidljivo i po tome što nijedna njena inicijativa nije pobudila veliku pažnju naših suseda. A pri tome je reč o zemlji od koje su potekle ideje o zajedničkoj valuti i neposrednim izborima za Evropski parlament. Njen glas se danas više ne čuje“, vajkao se bivši francuski predsednik Valeri Žiskar d’Esten nakon propasti evropskog ustava. Prvi put nakon pola veka, Francuska nema sopstveni projekat za Evropsku uniju. I, dok su oči lidera u Evropi uprte u Francusku u nestrpljivom iščekivanju odgovora na pitanje u kom će pravcu Francuska gurnuti evropski projekat, oči Francuza uprte su u sopstveni pupak. Nejasno je s kakvim će se izrazom na licu Francuska pojaviti kada se opet bude okrenula svetu, bilo da se ona ukaže u liku energičnog lidera desnice Nikole Srakozija, ili saosećajne liderke socijalista Segolen Roajal.

Logično je da bi premijeri Italije i Španije, Romano Prodi i Hoze Luis Rodriges Sapatero, više voleli da im na budućim samitima EU-a društvo pravi Segolen Roajal, ali Berlin, London i Brisel drže pesnice Nikoli Sarkoziju, dok se na istočnoj strani linije kojom se nekada prostirala „gvozdena zavesa“, naslednik Žaka Širaka dočekuje s nešto manje uzbuđenja. Budućnost odnosa Pariza i Vašingtona, koji su ozbiljno zahladneli od američke invazije na Irak, u ovom trenutku su jednačina sa dve nepoznate, jer je izborna groznica zahvatila i Ameriku, kojoj je Sarkozi već pružio ruku pomirenja.

Izvesno je da Turska sa posebnom pažnjom motri na izbore u Francuskoj, jer je Sarkozi, za razliku od Segolen Roajal, zakleti protivnik prijema Turske u EU. Po tome je bliži kancelarki Merkel, ali dalji od svog deklarisanog uzora Tonija Blera. Međutim, po pitanju sudbine inkarnacije evropskog ustava, koji je postao mrtvorođenče u čiji je kovčeg esker, uz Holandiju zakucala i Francuska, Sarkozi je mnogo pragmatičniji. Segolen Roajal želi svojim sunarodnicima ponovo da ponudi ustav na referendumu, ali sada zaslađen šlagom. U njega bi, po njenim željama, trebalo čvršće utkati socijaldemoktratske vrednosti i socijalna prava građana. Ovakve najave užasnuli su se mnogi u evropskim prestonicama. Umesto toga Sarkozi predlaže da se nov ugovor o ustavu, u destilovanoj formi, usvoji u parlamentu, a ne na plebiscitu. Oko ove opcije kancelarka Merkel već je okupila mnogobrojne uticajne saveznike, što je jedan od manje vidljivih doprinosa predsedavnja Nemačke Evropskom unijom.

JOŠ UVEK SVETSKA SILA: No, čak i ako se svet ne bi preterano zanimao za ishod predsedničkih izbora u Francuskoj, to nikako ne znači da se to neće odraziti na svetske tokove. Francuska je šesta ekonomska sila u svetu, a druga po snazi u evrozoni, i među vodećim je članicama Grupe 8. Od pedeset vodećih firmi u EU-u, deset ih se nalazi u Francuskoj. Njena odbrana Zajedničke poljoprivredne politike EU-a, preko koje crpi izdašne fondove za subvencionisanje svojih neproduktivnih seljaka, odredila je opšti kurs EU-a u iscrpljujućim pregovorima pred Svetskom trgovinskom organizacijom. Pariz imenuje šefa Međunarodnog monetarnog fonda, baš kao što ta privilegija pripada Vašingtonu, kada je reč o Svetskoj banci. Francuska je, između ostalog, i jedna od pet stalnih članica Saveta bezbednosti, i pored Velike Britanije praktično je jedina evropska zemlja koja svoju vojnu moć može da projektuje u svetu. Pride, kao što je slučaj i sa Sjedinjenim Američkim Državama, današnja Francuska zasnovana je na skupu univerzalnih vrednosti i ubeđenju o sopstvenoj veličini i posebnosti. Po veličini diplomatskog kora šiju je samo SAD. Ipak, malodušnost koja je zahvatila Francuze došla je postepeno, sa otrežnjujućim saznanjem da su slava i uticaj Francuske u svetu razvodnjeni, a posebno otkako je ekskluzivni klub šest zemalja (nekadašnja EZ) primio 21 novu članicu. Otrežnjenje je stiglo još 2004, kada Francuska nije uspela da spreči da novi šef Evropske komisije bude bivši portugalski premijer Žoze Manuel Baroso, koji je, po mišljenju Francuza, previše privržen liberalnom modelu tržišne ekonomije.

Tokom proteklih četvrt veka, Francuska je po BDP-u po glavi stanovnika sa sedmog pala na sedamnaesto mesto. Plate realno stagniraju, a javni dug je čak 66 odsto BDP-a. Istovremeno, nezaposlenost se ne spušta ispod osam odsto, a posebno je akutna među mladima, koji su prošle godine zbog toga snažno demonstrirali i time sprečili vladu da donese zakon koji bi poslodavcima omogućio da otpušta mlade radnike na probnom radu.

PREBACIVANJE KRIVICE: Mlade Francuze muče i drugi problemi. Izuzev „velikih škola“, što je eufemizam za najelitnije univerzitete iz kojih se regrutuje krem francuske elite, državni univerziteti, poput Sorbone, sve više gube prestiž i postaju okoštali dinosaurusi nalik našim univerzitetima. Dok jedva „dobri“ đaci pohađaju elitnu Veliku politehničku školu, ili Školu za nacionalnu administraciju, nezaobilaznu stanicu na putu ka političkom vrhu, oni najbolji preleću okean i znanje traže u Velikoj Britaniji i Americi. Francuska po broju objavljenih naučnih radova i dalje ima zapaženo mesto u svetu, kako otkriva britanski naučni časopis „Nature“, ali su budžetska izdvajanja za razvoj nauke gotovo prepolovljena u odnosu na „zlatno“, Miteranovo doba. Sa takvom politikom ulaganja u nauku, Francuska će još teže održati korak sa zahuktalom globalizacijom i konkurencijom.

Dosadašnja politička elita u Francuskoj nije se libila da krivicu za nedaće koje su je snašle svali na Evropsku uniju. To je stvorilo pogodnu klimu za bujanje populističkog nacionalizma, na čijem je talasu pre pet godina uspešno zajahao ultradesničar Žan Mari le Pen, i uhvatio sve na prečac. Opcija Le Pena, koji se zalaže da Francuska istupi iz evrozone i ponovo uvede franak, a EU naziva „trojanskim konjem globalizacije“, potučena je na ovim izborima, ali je populizma bilo na pretek i među vodećim kandidatima. Teme koje se tiču EU-a bile su na marginama njihovih javnih nastupa, dok spoljna politika, koju praktično vodi šef države, nikad manje nije bila tema na ovim izborima.

No, „nevidljiva ruka“ koja upravlja tržištem ne češe više svrab Francuza koji su alergični na bezuslovno prihvatanje tržišnih pravila neumoljive konkurencije i odricanje od upliva države. Da je ta averzija rezervisana samo za francusku levicu, Nikola Sarkozi ne bi se kao ministar finansija sukobio sa briselskom birokartijom i sprečio preuzimanje kompanije Alstom (inženjering) od para poreskih obveznika, niti bi svojevremeno razbesneo Nemce time što im nije dao da kupe velike nacionalne šampione, čime je sebe svrstao među protekcioniste. Poluvekovno oslanjanje na državu, koja je u Francuskoj sveprisutna, stvorilo je među Francuzima svojevrsni kulturni obrazac, neki posmatrači smatraju da je etatizam ukorenjen u galskoj genetici. Dirigovana ekonomija po kojoj je Francuska poznata, međutim, tekovina je nešto novijeg datuma. U posleratnim godinama, Šarl de Gol je uvideo da jedino intervencionističkom politikom može zemlju da postavi na zdrave noge.

De Gol je nacionalizovao banke, rudnike, energetske sisteme i ustanovio državnu agenciju za investicije na čijem je čelu bio bivši prodavac konjaka Žan Mone, koji će postati jedan od ključnih osnivača EU-a. Ova agencija je upumpavala novac u izgradnju infrastrukture i modernizaciju zemlje. Napor je urodio plodom, zahvaljujući kome se grana pruga kojom jure francuski brzi vozovi (TGV) sve više širi, struja proizvodi u nukelarkama za izvoz, a Francuzi su proživeli tri decenije u blagostanju, kasnije nazvane „sjajnih trideset godina“. Francuzi su navikli da država mnogo traži, ali i daje, pa je privatna incijativa vremenom pomalo zakržljala: čuveni Google osnovali su studenti sa kalifornijskog univerziteta Stenford, njegov francuski pandan Quaero, napravljen je o državnom trošku. Dok je CNN osnovao Ted Tarner, preduzetnik iz Atlante, ideju o nastanku televizijske mreže France 24 dao je sam Širak, a poduhvat je takođe finansiran parama poreskih obveznika. No, De Gol i njegovi naslednici znali su vrlo dobro da EU za Francusku predstavlja Arhimedovu polugu, kojom višestruko uvećava svoju moć i pomera planetu.

POTROŠENI MODEL: Model koji se pokazao uspešnim za jedno vreme, sada više nije u stanju da zemlji pruži neophodne odgovore na izazove globalizacije. Štaviše, iza sebe je ostavio mastodontski državni aparat. Svaki četvrti Francuz radi u državnoj službi, na koju odlazi više od polovine nacionalnog dohotka zemlje. Armiji državnih službenika se u poslednjih 25 godina pridružilo još njih milion. Dežurno strašilo za ekonomske teškoće, kao što je, na primer, i budžetski deficit, bili su EU i zahuktala globalizacija.

„Problem je u tome što je francuska politička klasa izgradila zid laži o globalizovanom svetu“, smatra Nikola Bavere, autor knjige Francuska u slobodnom padu, u kojoj analizira kako se Francuska našla u ovom ćorsokaku. I levica i desnica ugradile su dosta cigli u taj zid, pa zato i ne čudi da oko reformi nema konsenzusa, jer desnica i levica, takoreći, u hodu zamenjuju šešire. Zbog toga istraživanja pokazuju da je sve manje Francuza koji misle da članstvo u EU radi u njihovu korist (mada su i dalje u većini), dok se broj onih koji smatraju da globalizacija predstavlja pretnju, a ne priliku popeo na zabrinjavajućih 60 odsto.

„S ovom zemljom nešto ozbiljno nije u redu. Nekada je bila vrhunski uzor savremene velike sile – stabilna, bogata i puna sebe – a danas je ophrvana političkom i ekonomskom nestabilnošću i građanskim nemirima. Neko ju je čak nazvao ‘bolesnicom Evrope’. Ne prođe ni mesec dana, a da se ne pojavi neka nova knjiga ili ozbiljan članak o neizbežnoj propasti ove, nekada ponosne zemlje.“

Ovako je 1979. godine američki politikolog Ajzak Kramnik opisao stanje u Velikoj Britaniji sedamdesetih godina. Čovek bi se zakleo da je mislio na Francusku na početku XXI veka. Dok Švedska, Danska i Kanada Francuskoj pokazuju put na kome privredni rast i snažna socijalna država idu ruku pod ruku, Velika Britanija može da joj ukaže na pravac prevazilaženja teške ekonomske krize, mnogo gore od ove koja je Francusku zahvatila danas. Privilegovani francuski seljaci, koji tu i tamo prosipaju mleko iz protesta ili zatrpavaju puteve jabukama, teško da bude sažaljenja svojih evropskih, a još manje afričkih kolega. Njima je još uvek mnogo bolje nego što je onda bilo britanskim rudarima i tekstilcima. Francuska još čeka na svoju „gvozdenu ledi“.