Ruže za kancelarku

Nemački „Zidojče cajtung“ putovanje kancelarke Angele Merkel u Soči 18. maja, deset dana nakon što je Vladimir Putin po treći put položio zakletvu kao predsednik Rusije, poredi sa posetom zubaru. Pre nje u Rusiji su bili ministar spoljnih poslova Hajko Mas i ministar za privredu i energetiku Peter Altmajer, što je u delu štampe tumačeno kao nagoveštaj nekih bitnih promena.

Samo dve nedelje pre toga, nedeljnik „Špigel“ je objavio tekst pod naslovom „Da li se nazire kraj specijalnih odnosa sa Rusijom“. U tom tekstu je sedamdesettrogodišnji pijanista Justus Franc, koji je oženjen ruskom violinistkinjom Ksenijom Dubrovskom i koji gaji veliko poštovanje za rusku kulturu, Hajka Masa uporedio s ratobornim načelnikom generalštaba Pruske armije na početku Prvog svetskog rata Helmutom fon Moltkeom.

Socijaldemokrata Mas je na početku mandata ministra spoljnih poslova u kabinetu Angele Merkel, formiranom posle dugih pregovora, optužio Rusiju da se ponaša ratoborno, na osnovu čega ga je „Handelsblat“ opisao kao socijaldemokratu spremnog da prekine sa takozvanom istočnom politikom (Ostpolitik), približavanjem Nemačke istočnim zemljama, sa kojom je počeo Vili Brant 1969. godine. Istovremeno ga američka revija „Politiko“ naziva „vesnikom čvršćeg stava“ koji bi mogao da „ojača ruku“ Britanaca i političara baltičkih zemalja koje se suprotstavljaju Rusiji. „Politiko“ ukazuje na razliku između Masa i predsednika Nemačke Franka Valtera Štajnamajera, koga kao i bivšeg ministra spoljnih poslova Zigmara Gabriela, naziva rusofilom (koristeći nemačku reč Russlandversteher – onaj ko ima razumevanja za Rusiju).

Pred put Angele Merkel u Soči bes na Putina u zapadnoj štampi je obnovljen nakon što je on seo u veliki novi kamion kamaz i provozao se preko pre rata završenog, devetnaest kilometara dugog automobilskog dela Krimskog mosta. O tome su se negativno izrazili NATO, EU i SAD, a konzervativni „Vašington igzaminer“ je čak predložio da Ukrajina bombarduje taj most, savetujući da njeni avioni lete nisko kako bi, uz američku pomoć, izbegli rusku protivvazdušnu odbranu.

Ljutnju je izazivalo i što je Putin u svojoj letnoj rezidenciji dan pre Angele Merkel primio sirijskog predsednika Bašara el Asada. Nemačka ministarka odbrane Ursula fon der Lajen, članica Demohrišćanske stranke Angele Merkel, Asada je nazvala diktatorom krvavih ruku, ali je govorila i o potrebi da se s njim pregovara, baš kao i sa Putinom prema kome, po njenom mišljenju, treba da se zauzme čvrst stav (tražila je povećanje vojnog budžeta).

NIZ PITANJA ZA PUTINA: Hamburški „Cajt“ konstatuje da se Angela Merkel i Vladimir Putin „dobro razumeju u neslaganju“, pošto je Angela Merkel sa Putinom imala više kontakata od drugih evropskih političara. Upravo reizabrani predsednik Rusije i kancelarka Nemačke spadaju među evropske političare koji su najduže na čelu svojih zemalja – ona dvanaest, on punih osamnaest godina, kao predsednik ili premijer. „Cajt“ piše da Angela Merkel smatra da je Putin težak, ali pouzdan sagovornik, da ispuni ono što obeća – osim kad slaže, kao da na Krimu 2014. nije bilo ruskih vojnika.

„Špigel“ okolnosti na početku novog kancelarkinog mandata opisuje dramatičnije nego što na prvi pogled izgledaju: U Italiji je koaliciona vlada koja upravo stupa na scenu u koalicioni sporazum upisala ukidanje sankcija Rusiji; predsednik Francuske Emanuel Makron, koji pretenduje da nameće svoje mišljenje u evropskim poslovima, upozorio je da nova italijanska vlada ugrožava evropsko jedinstvo i stabilnost evrozone; transatlantski odnosi su najgori u istoriji, a Evropa više zavisi od Rusije nego ranije, pa za Putina trenutno stvari idu dobro.

Angela Merkel je sa njim razgovarala u letnjoj rezidenciji Bočarov ručej (Bočarov potok), koja je tako nazvana po hiljadu hektara velikom imanju nekadašnjeg zemljoposednika Ivana Vasiljeviča Bočarova. Sada je u šumi oko potoka, koja se prostire na četrdeset hektara, za Putina izgrađena trospratna rezidencija s velikim medijskim i komunikacijskim centrom i konferencijskim salama. Kao letnja rezidencija predsednika postala je vidljiva posle Olimpijade u Sočiju 2014.

Pre posete Angele Merkel tu su defilovali ministri, potpredsednici vlada, generali i gubernatori. Kancelarka je na vratima srela premijera Dmitrija Medvedeva, koji ju je u prolazu obavestio da je upravo formirana vlada. Stigla je da pita da li je otišao Vitalij Mutko, ministar sporta koga su zapadni mediji i antidoping agencija WADA povezivali sa doping skandalom u Sočiju 2014? Otići će kasnije, za šest godina, konstatuje izveštač petrogradskog „Komersanta“.

Angela Merkel je otputovala u Soči sa dugom listom pitanja koja je zabrinjavaju, od kojih, kako je konstatovao „Špigel“, nijedno ne može da se reši bez saradnje sa Moskvom. Ona je pokušavala da ubedi Putina da pristane na robusnu misiju Ujedinjenih nacija u istočnoj Ukrajini, da obuzda delovanje Irana u Siriji, da utiče na režim predsednika Asada da olakša povratak izbeglica. Nemci posebno naglašavaju zainteresovanost za vraćanje imovine sirijskim izbeglicama i za sudbinu Idliba, u kome je koncentrisano 50.000 militanata sa mnoštvom civila.

Putin nije bio u prilici da obeća konkretne koncesije, ali je atmosfera bila opuštenija nego tokom nekih prethodnih susreta. Sarkastični izveštač „Cajta“ je primetio da je atmosfera bila mnogo prijatnija nego 2017: Putin sada nije uveo labradora Koni da prepadne kancelarku, koja se boji pasa, već samo svog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova.

„ISTOČNA POLITIKA“: Za opis istorijskih prekretnica hroničarima često za oko zapadnu sitni detalji koje oni pretvore u simbole. Kancelar Vili Brant je tako plivao sa Leonidom Brežnjevom blizu Jalte 1971, utirući put za nemačku „istočnu politiku“ koja je za cilj, pored ostalog, imala normalizaciju odnosa i deeskalaciju hladnoratovskih tenzija sa istočnim zemljama komunističkog bloka. Kako je to formulisao Brantov bliski saradnik Egon Bar, ključna ideja tadašnje nemačke „nove istočne politike“ bila je da se postignu pozitivne promene kroz približavanje. U julu 1990. tadašnji kancelar Helmut Kol je vodio razgovore s Mihailom Gorbačovom obučen u kardigan koji je trebalo da simbolizuje njihovu bliskost i poverenje. Putin i kancelar Gerhard Šreder su se 2001. vozili na sankama koje su vukli konji u snegom pokrivenoj Moskvi.

U kontekstu hladnog rata Zapadna Nemačka je svojom istočnom politikom pokazivala spremnost da posluje sa SSSR, uključujući snabdevanje gasom, izgradnju gasovoda i nuklearne projekte. Istovremeno, Zapadna Nemačka je učestvovala u zapadnom režimu sankcija koje su se u to vreme odnosile na transfer tehnologije u SSSR i njegove saveznike, a prihvatala je i raspoređivanje američkih nuklearnih projektila na svojoj teritoriji.

Kooperativni pristup ostao je u srži nemačke istočne politike i na kraju hladnog rata, u periodu nemačkog ujedinjenja, raspada Sovjetskog Saveza, bez obzira na promenu vlada, koalicija i kancelara. Posle Branta, i Helmut Šmit i Helmut Kol i Gerhard Šreder nastojali su da zadrže dobre odnose sa SSSR, odnosno kasnije Rusijom. Nemačka je opisivana kao „ruski strateški partner“, a u nekim krugovima i kao „advokat Rusije u Evropi“.

Činilo se da će ključni principi „ostpolitike“ ostati netaknuti i kada je Angela Merkel na čelu demohrišćana postala kancelarka 2005, mada je bilo mnogo onih koji su verovali da će odnosi ćerke pastora iz Istočne Nemačke sa bivšim agentom KGB-a biti teški.

Mnogobrojni susreti Merkelove i Putina bili su, prema opisima izveštača, uglavnom hladni i poslovni, uz neke izuzetke: „Povremeno, Angela mi pošalje nekoliko boca radeberger piva“, pričao je Putin u dokumentarcu koji nosi njegovo ime.

Očekivalo se da će nemačko-ruski odnosi biti manje bliski nego u vreme kada je kancelar bio Gerhard Šreder, koji je ne samo nastavio tradiciju Brantove istočne politike, već je sa Kremljom tražio zajedničke pozicije u međunarodnim pitanjima, kao što je bio rat u Iraku 2003. On se uzdržavao da kritikuje Rusiju zbog kršenja ljudskih prava i održavao bliske odnose sa Putinom. U Rusiji je često provodio odmor i usvojio jedno siroče i, na kraju, postao i direktor strateškog projekta „Severni tok“.

NOVO LEDENO DOBA: Angela Merkel je za razliku od Šredera izražavala zabrinutost zbog stanja ljudskih prava u Rusiji, mada nije bila voljna da joj zbog toga uvodi nekakve sankcije. Poput svojih prethodnika, bila je fokusirana na unapređivanje ekonomskih odnosa, uprkos finansijskoj krizi. Ipak je oštro reagovala 2007, kada su Rusi ograničili dostavu energenata u pet evropskih zemalja, optužujući Moskvu da je zloupotrebila nemačko poverenje. Takođe je mnogo kolutala očima kada je Putin na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. oštro kritikovao SAD za vojni avanturizam i nepoštovanje međunarodnog prava, što je zabrinulo tadašnji unipolarni svet.

S druge strane, ona na samitu u Bukureštu u aprilu 2008. nije podržala širenje NATO-a na Gruziju i Ukrajinu, ali se nije protivila ni razmeštanju raketnog sistema NATO u istočnoj Evropi – mada je od Amerikanaca tražila da oko tog pitanja više „rade“ sa Rusijom.

U studiji „Od istočne politike do ledene politike“ profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Vels Tomas Forsberg na osnovu mnoštva intervjua vođenih u Moskvi i Berlinu od 2012. do 2015. i analize mnogobrojnih izvora nalazi da se nemačka politika prema Rusiji u tom periodu menjala „bitno, ali ne tako dramatično kako su svojevremeno sugerisali novinski naslovi“.

Jedan od razloga je to što su nemačko ministarstvo spoljnih poslova držale socijaldemokrate preko Franka Valtera Štajnmajera koji je, po Forbergu, bio Šrederov čovek od poverenja koji je podržavao kooperativnu istočnu politiku i bio veoma zabrinut zbog tzv. raketnog odbrambenog štita NATO-a kome su se suprotstavljali Rusi.

U drugom mandatu Angele Merkel od 2009. do 2013, ministarstvo spoljnih poslova je držao slobodni demokrata Gvido Vestervele koji je zagovarao politiku „promene kroz trgovinu“. I sam deklarisani homoseksualac, opominjao je Rusiju zbog zakona o zabrani gej-propagande.

U to vreme nemački mediji su mnogo izveštavali o suđenju pripadnicama ženske pank grupe Pussy Riot koje se završile u zatvoru, a kojima je magazin „Špigel“ posvetio i naslovnu stranu, a nemački Bundestag doneo rezoluciju koja je bila veoma kritična prema Putinovom režimu, na šta su Rusi oštro reagovali.

Nemačko „partnerstvo za modernizaciju“ su Rusi, koji su u to vreme zazirali od izvoza „obojenih revolucija“, tumačili kao „partnerstvo za patronizaciju“. Nemačko-ruski skup 2012. u Peterburgu, koji je zamišljen kao dijalog predstavnika civilnog sektora radi kreiranje međusobnog razumevanja, pretvorio se u demonstraciju konfrontacije i nepoverenja. Predsednik Dume Aleksej Puškov je tada optužio Nemačku da se ponaša „kao upravnica privatne škole“ i napustio skup. U martu 2013. nemački političari su protestovali zbog toga što su ruske vlasti pretresale sedišta nemačkih NVO u Rusiji, kao što je Fondacija „Konrad Adenauer“.

Paradoksalno je da su se odnosi Nemačke i Rusije pogoršavali u periodu kada je predsednik Rusije bio Dmitrij Medvedev (od 2008. do 2012), koga je Angela Merkel smatrala prihvatljivijim za saradnju od Putina koji Zapadu „baca maramicu u lice“. Kad je 2012. objavljeno da će njih dvojica zameniti mesta i da će Putin ponovo postati predsednik, antiruska kampanja je intenzivirana, a novine najavljivale „kraj istočne politike“ i pisale da nemačko-ruski odnosi ulaze u „novo ledeno doba“.

Stručnjak za rusku spoljnu i bezbednosnu politiku i odnose između Evropske unije i Rusije Stefan Majster nalazi da se osnova nemačke politike prema Rusiji u kojoj su više od dve decenije dominirali ekonomski interesi u to vreme pomera ka političkim interesima. Profesor sa univerziteta Kent Ričard Sakva smatra da je nemačka spoljna politika u tom periodu izgubila nezavisnost i da je zaostajala za Vašingtonom.

To zahlađivanje je naročito došlo do izražaja tokom ukrajinske krize 2014, kada su nemački političari podržavali opozicioni pokret izrastao na kijevskom trgu Majdan, u okviru koga je nemački favorit bio bokser Vitalij Kličko. Ministar spoljnih poslova Vestervele je u decembru 2013. lično prisustvovao demonstracijama na Majdanu.

Kada je kriza u Ukrajini eskalirala u februaru i martu 2014, Nemačka je pokušavala da preuzme ulogu medijatora u odnosima sa Rusijom, protiv koje je zagovarala sankcije, a odbacivala upotrebu vojne sile kao rešenja krize. Amerikanci su se držali nadmeno, o čemu govori poruka „Fuck the Europeans!“ pomoćnice državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Viktorije Nuland koja je procurila u javnost.

Posle referenduma na Krimu o priključenju Rusiji i pobune u istočnoj Ukrajini, Angela Merkel je optužila Rusiju da krši međunarodno pravo, nakon što je naivno i neuspešno ubeđivala Putina da odloži referendum. Pokazivala je solidarnost sa novim vlastima u Ukrajini koje su Rusi smatrali pučističkim, a istovremeno tvrdila da se osnove nemačke istočne politike nisu promenile i da će se partnerstvo s Rusijom uskoro nastaviti. Tog leta je istupala sa predlogom da Rusija isporučuje gas Ukrajini, da prihvati njen ugovor o asocijaciji sa EU, dok bi se Zapad uzdržao od uključivanja Ukrajine u NATO i ukinuo sankcije Rusiji, bez formalnog priznavanja Krima kao dela Rusije. Putin je to ignorisao: u oktobru 2014. na samitu G-20 u Milanu pustio je Angelu Merkel da pet sati čeka da on stigne.

Sada je u Sočiju bilo drugačije. Jasne poruke su razmenjene o spornim pitanjima tokom razgovora u četiri oka „uprkos teškoj spoljnoj politici“. Ukrajina, Sirija, Iran, sporovi oko gasovoda – o svemu je raspravljano, jer sve je povezano, rekao je Putin ozbiljno klimajući glavom.

„SEVERNI TOK 2“ I UKRAJINSKI TRANZIT: Prvo pitanje je očito bio gas. Pre nego što će Angela otputovati u Soči, Nemci su saopštili da je 3. maja započeta izgradnja nemačke sekcije osporavanog gasovoda „Severni tok 2“ ukupne dužine 1220 kilometara i kapaciteta 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Danska, očito na američki pritisak, još pruža otpor, ali njene teritorijalne vode mogu da budu i zaobiđene.

Zauzvrat, Nemci su napravili ustupke u Ukrajini. Angela Merkel je izjavila da je Nemačka „Severni tok“ uvek tretirala kao komercijalni poduhvat, ali da njegova realizacija nije moguća dok se ne reši sudbina ukrajinskog tranzitnog gasovoda, pošto to pitanje nije samo komercijalno, nego i političko. Nemački mediji su javljali da je Putin pristao da ukrajinski gasovod ostane u funkciji – „ako to bude imalo ekonomsko opravdanje“. Takvu izjavu on je inače dao i pre godinu dana. Gasprom je ranije objavljivao računice prema kojima je za rusku stranu Ukrajinski pravac posle aktiviranja bušotina na severu duži i skuplji.

O ukrajinskom tranzitnom aranžmanu pregovarao je Peter Altmajer, koji je posetio i Moskvu i Kijev da bi pokušao da isposluje kompromis na osnovu koga bi gasovod kroz Ukrajinu ipak ostao u funkciji posle izgradnje gasovoda „Severni tok 2“, a Ukrajina i dalje ubirala tranzitnu taksu koja pri punom kapacitetu gasovoda donosi oko dve do tri milijarde dolara godišnje. Suština pregovora o ukrajinskom tranzitu je količina gasa koji bi posle završetka „Severnog toka 2“ bio transportovan preko Ukrajine i to ko će garantovati sigurnost transporta.

U prošloj grejnoj sezoni preko ukrajinskog sistema transporta gasa u Evropu pumpano je oko 90 milijardi kubnih metara. Gasprom najavljuje da preko Ukrajine može transportovati samo 5 do 10 milijardi kubika, što prema kalkulacijama stručnjaka iz Kijeva izjednačuje cenu gasa sa zlatom, s obzirom na to da je za transport gasa neophodno da gasovod bude napunjen. Kako javlja „Dojče vele“, od Ukrajine se traži da stvori „primerene uslove i infrastrukturni okvir“ koji mogu da obezbede tranzit gasa na duge staze, čitaj: da obezbedi modernizaciju i pravni status ukrajinskog gasnog sistema, tako da garant tranzita preko Ukrajine bude konzorcijum evropskih kompanija pod pokroviteljstvom Evropske komisije.

Nad „Severnim tokom 2“ visila je američka pretnja da će SAD uvesti sankcije kompanijama koje na tom projektu budu sarađivale sa Rusima. Pretnjom američkih sankcija pogođene kompanije Wintershall (ćerka kompanija nemačkog koncerna BASF), a takođe holandski Shell, austrijski OMV i francuski Engie lobirale su u Vašingtonu, Berlinu i Briselu da se iz te vrste sankcija izuzmu evropske kompanije.

Slične sankcije su 1962. SAD bile uvele zbog izgradnje naftovoda „Družba“ preko Ukrajine koji sada brane. Tada su zabranile isporuku Sovjetskom Savezu cevi velikog promera, ali je ta zabrana ukinuta pod pritiskom evropskih kompanija koje su proizvodile takve cevi. Administracija Ronalda Regana je takođe 1982. pokušala da omete izgradnju gasovoda „Progres“ (Urengoj–Pomari–Užgorod), ali je zbog toga što su bile pogođene francuske, nemačke i britanske kompanije taj embargo ukinut.

Prema hamburškom „Cajtu“, pronosile su se glasine da je Donald Tramp čak nagoveštavao da će nemačke kompanije poštedeti carina na čelik i aluminijum i „iranskih sankcija“, ako Berlin otpiše „Severni tok 2“, što u Nemačkoj smatraju neprimerenim, a i ne veruju Trampu na reč.

Putin se tokom susreta sa Angelom Merkel u Sočiju „nije ljutio“ na američkog predsednika, naprotiv, opisao ga je kao jakog, dobrog preduzetnika koji dalje promoviše poslovne interese sa ciljem da obezbedi prodaju tečnog američkog gasa na evropskom tržištu, što je, prema Putinu, možda moguće, ali je oko 30 odsto skuplje od ruskog gasa isporučenog Evropi preko gasovoda. Konstatovao je i da se do sada koristi 25 do 30 odsto kapaciteta izgrađenih terminala za prihvatanje tečnog gasa u Evropi.

Nemačka, koja ruskim gasom zadovoljava 40 odsto svojih potreba, prvi ugovor o nabavci ruskog gasa potpisala je još 1970, a snabdevanje sovjetskim gasom koje je počelo 1. maja 1973. nije prekidano ni u doba najvećih napetosti. Kako je agenciji TASS izjavio direktor Gasproma Aleksej Miler, Gasprom je 2017. u Evropu isporučio 193,9 milijardi kubnih metara gasa za 14,6 milijardi kubnih metara (za 8,1 odsto) više nego 2016. Gasprom je 2017. dostigao istorijski rekord u isporuci u Evropu u kojoj zauzima 36 odsto gasnog tržišta (Norveška zadovoljava 24 odsto evropskog gasnog tržišta, ostale evropske bušotine daju 23 odsto).

Preko 67 odsto ruskog izvoza u Nemačku su energetske sirovine (gas, nafta, ugalj), zatim drvo, đubriva, metali, električne mašine i druga oprema. „Energetski paket“ prate i drugi veliki poslovi: od 2003. godine posluje rusko-nemačko zajedničko preduzeća Ačimgaz (Gasprom i Vintershall) za eksploataciju nafte i gasa u oblasti Urengoj. U junu 2015. u lenjingradskoj industrijskoj zoni „Gorelovo“ osnovano je zajedničko preduzeće ruske kompanije Silovije mašini (35 odsto akcija) i nemačkog koncerna Siemens (65 odsto) za proizvodnju kombinovanih gasnih turbina.

Od 2009. godine Ruske železnice koriste 16 putničkih vozova koji razvijaju brzinu do 250 km/h razvijenih posebno za Rusiju u koncernu Siemens. Železnice upravljaju i vozovima „lasta“ (160 km/h), koje je takođe razvio ovaj nemački koncern i koji se od 2014. proizvode na Uralu.

INDUSTRIJSKI LOBI: Da li onda čudi što izvršni direktor Siemensa Jozef Keser kada se u martu 2014. sreo sa Putinom u Moskvi uopšte nije pominjao Ukrajinu, već je isticao potrebu za dijalogom umesto sankcija. Nešto kasnije direktor Saveza nemačkih industrijalaca Markus Kerber je saopštio da industrijalci teška srca podržavaju sankcije protiv Rusije. Trećina nemačkih kompanija u Rusiji, uključujući BASF i Opel, tada je zbog krize zaledila svoje investicije u Rusiji. Izvoz u Rusiju je 2014. smanjen za 20 procenata, što je ugrozilo 50.000 nemačkih radnih mesta.

Putin, koji naizgled u razgovorima na vrhu ne pokreće pitanje sankcija, tokom razgovora sa Angelom Merkel pritiskao je i tu dirku. Prema njegovim podacima, pre nekoliko godina trgovinski promet između Rusije i Nemačke iznosio je nešto ispod 80 milijardi dolara, sada je opet počeo da raste i dostigao 50 milijardi dolara. Naglašavao je da je prošle godine rusko-nemačka spoljnotrgovinska razmena uprkos svemu porasla za 23 odsto, a u januaru i februaru 2018. povećala se za skoro 13 odsto. Nemačka je i dalje jedan od glavnih spoljnotrgovinskih partnera Rusije, na drugom mestu iza Kine, a na prvom mestu među zemljama EU.

Ukupan obim ruskih investicija u privredu Nemačke, gde radi oko 1500 preduzeća sa ruskim kapitalom, iznosi preko osam milijardi američkih dolara, a nemačke investicije u Rusiju, gde pet hiljada nemačkih kompanija posluje sa ukupnim prometom od preko 50 milijardi dolara i zapošljava oko 270 hiljada ljudi, iznose preko 18 milijardi dolara.

Stefen Šabo iz nemačkog Maršalovog fonda nalazi da je nemački biznis i dalje ključni pokretač nemačke politike prema Rusiji, mada je uticaj industrijskog lobija manji nego što bi se moglo očekivati (posebno nemačka automobilska industrija ima jak interes da obezbedi kooperativne odnose sa Rusijom, koncern Volksvagen je sa 1,5 milijardi evra jedan od najvećih stranih investitora u ruskoj automobilskoj industriji).

Sada se još neki interesi poklapaju. Nakon što su se SAD povukle iz iranskog atomskog sporazuma, njene sankcije mogu pogoditi Rusiju i EU. Merkelova je, kako konstatuje izveštač „Cajta“ iz Sočija, i rečju i gestom stavljala do znanja da to Rusiju i Nemačku ne čini saveznicima – govorila je o odnosima sa Rusijom kao „strateškom interesu“ i istovremeno o jakom transatlantskom prijateljstvu.

Nakon Sočija Angela Merkel putuje u Peking, odakle je u međuvremenu stigla vest da su Kinezi i Amerikanci postigli dogovor prema kome bi Kina radi izbegavanja trgovinskog rata mogla da podstakne uvoz 40 odsto više poljoprivrednih proizvoda iz SAD i da očekuje „udvostručavanje“ kupovine energetskih proizvoda u SAD do čak 60 milijardi američkih dolara za tri do pet godina. Putin za to vreme prima predsednika Indije.

Dok se ubrzava velika trgovačka partija u kojoj su čipovi milijarde, moglo bi se reći da još važi dijagnoza koju su 2009. dali Kristofer Čivis iz korporacije Rand i Tomas Rid sa Univerziteta „Džon Hopkins“ – da uprkos promenama tona nisu verovatne fundamentalne promene u nemačkoj politici prema Rusiji.