Rusija–Amerika – za sada nerešeno

Na prostorima nekadašnjeg komunističkog bloka 2005. godina biće definitivno upamćena po kontrarevoluciji. Koliko je u poslednje dve godine u republikama bivšeg SSSR-a izbilo takozvanih šarenih revolucija toliko je u 2005. uzvraćeno „kontrarevolucijama“.

SLAVLJE: U novu 2005. godinu Ukrajina je revolucionarno ušla posle predsedničkih izbora sa novim „narandžastim“ predsednikom Viktorom Juščenkom i predsednicom vlade Julijom Timošenko, koji su mirnim demonstracijama smenili promoskovski režim Leonida Kučme. Pobedu takozvane narandžaste revolucije slavila je cela zapadna hemisfera zemljine kugle, od Kijeva sve do Vašingtona koji je velikodušno pričao o podršci „narandžastim“ i daljem širenju demokratije na postsovjetskom prostranstvu. Pobedu Viktora Juščenka nije slavila Istočna Ukrajina, koja je vekovima bila pod snažnim političkim uticajem Rusije. Pobeda Juščenka nije se slavila ni u Kremlju. U tom periodu, polovinom 2005. godine, u promet je bio pušten naftovod kaspijske nafte Baku-Džejhan, koji je za Ameriku i Evropsku uniju alternativa skupim bliskoistočnim izvorima.

Vašington je tražio od Rusije da izmesti vojne baze iz Gruzije i Transdnjeprovske republike (teritorija Moldavije). Ponesen revolucionarnim zbivanjima u Gruziji i Ukrajini, Džordž Buš je pred ministrima inostranih poslova Severne i Južne Amerike prvi put trijumfalno imenovao sve „šarene revolucije“ koje su se odigrale uz političku podršku Zapada i najavio novi talas širenja „američkog modela demokratije“ po celom svetu. Ipak, ispostavilo se da se sa slavljem počelo prerano. Nakon pobede Šakašvilijeve „revolucije ruža“ u Gruziji krajem 2003. i godinu dana kasnije „narandžaste“ u Ukrajini, na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza sve više se pričalo o daljem širenju takozvanih šarenih revolucija. Rusija je bila zabrinuta nenasilnim „državnim udarima“ u orbiti njenog tradicionalnog političkog uticaja. Iz Kremlja su se mogle čuti osude na račun Brisela, a pogotovo Vašingtona, da „neprincipijelno podupire nezadovoljstvo i poziva na pobunu narode u zemljama bivšeg SSSR koji stradaju u nemaštini“. Rusija tvrdi da joj je to prst u oko dok ona pokušava da održi socijalni mir u istim postkomunističkim zemljama, snabdevajući ih jeftinim energentima (nafta i gas) ispod cene i sa vlastitim gubicima. Kako bi se zaštitio politički uticaj spolja, Putin je najavio zabranu finansiranja političkih aktivnosti u Rusiji, obraćajući se direktno američkim fondacijama, poput Sorosa, na primer. Bez obzira na upozorenja iz Moskve da će preduzeti radikalne mere kako bi zaustavila nered u svom dvorištu, već u martu 2005. godine u centralnoazijskoj republici Kirgistanu došlo je do još jedne „šarene revolucije“. Reč je o „revoluciji tulipana“ i smeni autoritarnog lidera Askara Akajeva putem uličnih demonstracija. Specifičnost kirgistanske „narodne pobune“ bilo je izrazito nasilje, kog nije bilo u Gruziji i Ukrajini. U pljački i neredima u glavnom gradu Kirgizije Biškeku stradalo je na desetine demonstranata i pričinjena je znatna materijalna šteta, što je nagoveštavalo moguće komplikacije u daljem razvoju „nenasilnih revolucija“. Talas optimizma kojim su zahvaćene opozicione partije u postsovjetskim zemljama nakon revolucija „ruža“, „narandži“ i „tulipana“, ubrzo se proširio i na preostale centralnoazijske republike. Opozicija Kazahstana i Azerbejdžana uveliko je najavljivala „import šarene revolucije“ na predstojećim izborima, ukoliko vlasti probaju da falsifikuju izborni proces.

ĐONOM: Međutim, baš u vreme histerije oko „šarenih revolucija“ autoritarnih vođa u Centralnoj Aziji, koji su počeli da preko medija najavljuju „odbranu države“, polovinom 2005. godine iznenađenje dolazi iz bivše sovjetske republike Uzbekistana. Demonstracije u uzbekistanskom gradu Andidžanu i takozvani pokušaj „zelene revolucije“ završio se krvavim obračunom vlasti i demonstranata kada je naoružana grupa koja je sebe predstavila kao opoziciju, pokušala da provali u zatvor i oslobodi lokalne biznismene, navodno političke zatvorenike. Sukob demonstranata i vlasti je rezultirao „masakrom na pločnicima Andidžana“ koje zapadni analitičari još upoređuju sa kineskim tjienanmenskim masakrom iz 1989. godine. Prema izveštaju uzbekistanskih vlasti život je izgubilo 200 „ekstremista“, dok je prema tvrđenju nezavisnih organizacija bilo oko hiljadu mrtvih „civila“. Iz Vašingtona i Brisela nisu se čuli pozdravi „demokratskim procesima“, a svetski mediji su izveštvali o pokušaju islamističkih grupa da smene autoritarnog predsednika Uzbekistana Islama Karimova. Moskva je osudila islamski ekstremizam i – dalje ćutala. Ugledni analitički izvori tvrde da je upravo Andidžan bio „džomba“ na putu širenja „šarenih revolucija“. Ubrzo nakon oružanog obračuna u Andidžanu, predsednik Uzbekistana Islam Karimov, koji je u poslednjih nekoliko godina važio za autoritarnog, ali ipak prozapadnog lidera, optužio je za pobunu islamske ekstremiste, ali i Zapad, koji je navodno posredstvom diplomatije i medija na neki način davao podršku demonstrantima. Sjedinjene Države i EU su do kraja 2005. godine kritikovali radikalne mere gušenja „pokušaja državnog udara“ i samo tiho pominjali da treba da se izvede nezavisna istraga u vezi sa andidžanskim masakrom.

PRESTROJAVANJE: Početkom jula 2005. u Kirgiziji su bili održani predsednički izbori na kojima je većinu glasova osvojio Kurmanbeg Bakijev. Novo iznenađenje koje se moglo čuti iz Centralne Azije jeste nastup na prvoj konferenciji nakon izbora Bakijeva, kada je novi predsednik zatražio od Sjedinjenih Država da odredi datum izmeštaja vojnih baza koje je Vašington koristio za „antiterorističku“ operaciju u Avganistanu. U avgustu su prvi put u istoriji organizovani kinesko-ruski vojni manevri u kojima je učestvovalo više od 10.000 vojnika. Prema oceni britanskog BBC-ja, vojni manevri su bili neka vrsta „odgovora Moskve i Pekinga na svetsku dominaciju Sjedinjenih Država“. U septembru su Rusija i Nemačka potpisale ugovor o novom gasovodu, dugačkom 1200 kilometara, koji spaja Rusiju i Nemačku preko dna Baltičkog mora. Rusija time pokriva četvrtinu evropskih potreba gasa, a gasovod zaobilazi teritorije Poljske, Ukrajine i pribaltičkih republika, takozvani postsovjetski demokratski pojas, čime su one za Rusiju izgubile dosadašnji ekonomski i geopolitički značaj. Još jedno iznenađenje koje ide u prilog Rusiji jeste smena predsednice vlade Ukrajine Julije Timošenko, koju je u septembru smenio predsednik Viktor Juščenko, optužujući je za „sporost u reformama i za korupciju“. Timošenkova je taj gest nazvala početkom predizborne kampanje za parlamentarne izbore u Ukrajini planirane za proleće 2006. godine, a radikalni „raskid narandžastih“, po mišljenju mnogih najlepša političarka na svetu, pripisuje slabosti i niskom rejtingu Juščenka kao i uticaju proruskih krugova na politiku Ukrajine. Krajem ove godine, Rusija je tražila od Ukrajine da plati za gas realnu cenu i rešila da reguliše tranzitno-kupovne odnose gasa što je u Kijevu protumačeno kao politički pritisak, kako bi se Ukrajina vratila pod uticaj Moskve i kako bi se udaljila od evroatlantskih integracija. Istovremeno, Rusija je intenzivno počela sa radom na regionalnim organizacijama-unijama kao što je ZND (Zajednica nezavisnih država, naslednica SSSR), Evrazes (Evroazijska ekonomska inicijativa), ŠOS (Šangajska organizacija za saradnju – organizacija za bezbednost koju predvode Rusija i Kina), kao i za Moskvu važan ekonomsko-tržišni projekat JEP (Jedinstveni ekonomski prostor), u koji ulaze Rusija, Belorusija, Ukrajina i Kazahstan, koji predstavlja neku vrstu alternative evropskom ujedinjenom tržištu.

SULTANATI: U Azerbejdžanu su u novembru održani parlamentarni izbori na kojima su pobedile provladine snage autoritarnog lidera Iljhama Alijeva, sina čuvenog, već pokojnog Gejdara Alijeva. Opozicija koja je najavljivala „ponavljanje ukrajinskog scenarija narandžaste revolucije“ zabeležila je poraz, odaziv na izborima bio je jako slab, a junior Alijev je pre izbora vršio snažan politički pritisak: bez „pardona“ primenio je taktiku zastrašivanja predstavnika opozicije i deportovao nezavisne posmatrače, posebno one iz Ukrajine. U zapadnim krugovima mogle su se čuti kritike, ali tihe. Azerbejdžan je ipak „pupak“ naftovoda Baku-Džejhan. Nadmoć centralnoazijskih lidera, koje na Zapadu često nazivaju „demokratskim sultanatima“, i poraz „šarenih revolucija“ bili su najupečatljiviji na predsedničkim izborima u Kazahstanu gde je aktuelni predsednik Nursultan Nazarbajev osvojio više od 90 odsto glasova i tako produžio svoje liderstvo u toj postsovjetskoj republici na još sedam godina. Opizicija je osvojila samo nekoliko procenata glasova, a zapadne zemlje i posmatrači u Astani nazvali su izbore „nedemokratskim“.

Opozicija je pozvala narod na demonstracije, ali uzalud. Kao u doba hladnog rata, Rusija i zemlje ZND ocenili su izbore regularnim i pozdravile pobedu Nazarbajeva. Za vreme svog prvog obraćanja naciji Nursultan Nazarbajev je rekao da je u „Kazahstanu nemoguća i nepotrebna revolucija, nego samo evolucija“. Pobeda na predsedničkim izborima Nursultana Nazarbajeva od šireg je značaja za postsovjetska prostranstva. Prvenstveno je reč o finaliziranju kontrarevolucije i zaustavljanju širenja takozvanog američkog modela demokratije, što će najverovatnije ohrabriti autoritarne lidere susednih republika i oslabiti radikalne islamističke pokrete koji su u poslednjih godinu dana počeli da se bude u Uzbekistanu, Kirgistanu i Tadžikistanu. Nazarbajev je preduhitrio mogući eksport „šarene revolucije“ tako što je obukao svoje pristalice u žutu boju. Zakonom je u Kazahstanu bilo ograničeno prisustvo posmatrača i zabranjeni su javni skupovi do zvaničnog objavljivanja rezultata. Početkom decembra, iz Uzbekistana je izmeštena poslednja američka baza, koja se koristila za misiju u Avganistanu. Predsednik Uzbekistana Islam Karimov iskoristio je taj događaj da medijski promoviše „pedagoške“ mere za one koji mu ugrožavaju vlast.

NEREŠENO: Ako bi se ceo taj geopolitički proces posmatrao kao utakmica, rezultat u meču Vašington–Moskva 1. januara 2006. godine bio bi 3:3, s tim da su Sjedinjene Države u blagoj prednosti sa političkim uticajem na Gruziju. Na primer, Gruzija je još uvek snažan saveznik Zapada na Kavkazu. Preko njene teritorije prolazi naftovod Baku-Džejhan, ona prima, osim Izraela, najveću finansijsku pomoć Sjedinjenih Država. Kao posledica politike „isticanja na raskršću vetrova“, već 15 godina Gruzija na svojoj teritoriji trpi dve separatističke nepriznate republike Abhaziju i Južnu Osetiju, čiji su građani vremenom postali većinom ruski državljani. Politika Rusije je slična onoj koju bi verovatno Slobodan Milošević primenio da Kninska krajina i SAO nisu bili tako blizu Brisela. Tako je prošle nedelje za „ličnost 2005. godine“ u nominaciji „U ime Rusije“ u Sankt Peterburgu bio nagrađen lider Abhazije Sergej Bagapš. „Mi jesmo i bićemo Rusija“, rekao je dok je primao zlatni orden predsednik „otrgnutog“ dela Gruzije, čijih stotinu hiljada gruzinskih izbeglica već 15 godina čeka na povratak.