Rusija regrutuje Afrikance da ginu u Ukrajini

Karolina Mukiza briše suze maramicom. Četrdesetdvogodišnja Uganđanka kleči u crkvenoj klupi na periferiji glavnog grada Kampale. Ona tuguje. Pre par dana je preko društvenih mreža saznala da joj je muž poginuo na frontu u Ukrajini.

Njen 46‑godišnji suprug, Edson Kamvesigje, ranije je radio kao obezbeđenju u Iraku i Avganistanu, priča sitna žena kratke kose i sa naočarima, dok nakon molitve šeta u bašti pored crkve. U decembru se, kaže, ukrcao u avion za Moskvu zbog još jednog posla u obezbeđenju. Dugo nije ništa čula o njemu. „Petnaestog januara 2026. napisao je: ’Ljudi, potrebne su mi vaše molitve. Prisilili su nas da potpišemo ugovore za vojsku.’“ Prošao je kratku obuku i poslat je na front, piše DW.

Suze ponovo teku niz Mukizine obraze. Seda na klupu u senci iza kamene zgrade s šarenim vitražima. Tiho jeca dok priča kako su je krajem januara poznanici pitali može li da potvrdi da na internetu kruže fotografije njenog mrtvog muža. „Zamolila sam ljude da mi ne šalju te slike“, kaže gledajući prema groblju ispod crkve. Da, to je bio on.

Sudbina Uganđanke Mukize nije usamljena. U Ugandi, Keniji, Kamerunu, Nigeriji ili Južnoafričkoj Republici – iz svih tih zemalja ima muškaraca koji su regrutovani za navodne civilne poslove u Rusiji, a zatim su završili na frontu u redovima ruske vojske.

„Najmanje 1.436 državljana iz 36 različitih zemalja Afrike trenutno se bori u redovima ruske invazione vojske u Ukrajini“, tvrdio je ukrajinski ministar spoljnih poslova Andrij Sibiha u novembru, upozoravajući afričke vlade da njihovi državljani masovno ginu na frontu. „Potpisati ugovor isto je što i potpisati sebi smrtnu presudu“, poručio je. Većina Afrikanaca, kaže, ne preživi u ruskim redovima „više od mesec dana“.

„Upozoravam vas, ne upadajte u tu zamku“

Dugo je bila javna tajna da Rusija u Africi ciljano regrutuje mlade muškarce za rat u Ukrajini. Još u maju 2024. ukrajinska vojna obaveštajna služba objavila je na svojoj internet-stranici da Rusija šalje Afrikance na front kao plaćenike za 2.200 dolara mesečno.

Ali malo se znalo o metodama regrutovanja, o sudbini tih muškaraca, pa i o obimu svega toga. Tek je objava ukrajinskog ministra u novembru – koju su preneli i afrički mediji – izazvala lančanu reakciju. Javile su se brojne porodice koje su tragale za nestalim sinovima i muževima koji su otputovali u Rusiju. Od tada se na društvenim mrežama pojavljuje sve više video-snimaka i fotografija Afrikanaca u vojnim operacijama.

U januaru je u Ugandi postao viralan video snimljen na ukrajinskom frontu na kojem desetak afričkih plaćenika sedi u snegu i peva ili pleše uz pesmu iz vremena građanskog rata u Ugandi 1980‑ih.

U drugom videu, koji je objavila početkom januara objavila ukrajinska vojska, Uganđanin Ričard Akantorana objašnjava da je mislio da će da radi u supermarketu. Po dolasku u Moskvu rečeno mu je: „Pridružićeš se ruskoj vojsci.“

Foto: AP Photo/Brian Inganga

„Kad smo odbili, prislonili su mi pištolj na glavu i naterali me da potpišem papire“, kaže Akantorana. Zatim je raspoređen blizu Donjecka. Tokom prve akcije predao se ukrajinskim snagama. „Dragi moji sunarodnici u Africi“, poručuje na kraju, „upozoravam vas, ne upadajte u tu zamku.“

Za 316 njih upozorenje je došlo prekasno. Imena poginulih Afrikanaca čija su tela ukrajinske snage pronašle duž linija fronta nalaze se na spisku dugom 15 stranica, objavljenom u izveštaju istraživačkog tima INPACT. Najviše ih je iz Kameruna – gotovo stotinu. Na spisku su i dva imena iz Ugande. Imena supruga Karoline Mukize, Kamvesigjea, nije na spisku.

„Prestani da sereš u gaće“

Neki video-snimci koji kruže internetom pokazuju da Afrikance žrtvuju kao topovsko meso. U posebno uznemirujućem videu vidi se afrički plaćenik u podzemnom bunkeru kojem je velika mina vezana oko stomaka. „Prestani da sereš u gaće“, čuje se glas na ruskom u pozadini. Cev puške uperena je u Afrikanca: „Hajde sada, trči – ti ćeš danas da pokreneš napad“, kaže glas. Očigledno ga šalju u samoubilačku akciju s ciljem da iznenadi Ukrajince. Autentičnost snimka nije moguće potvrditi sa apsolutno sigurnošću.

Ali i u izveštaju INPACT‑a se navodi da većina Afrikanaca služi isključivo kao „topovsko meso“. „Rusija iskorišćava njihove ambicije i njihov očaj kako bi ojačala redove svoje vojske u Ukrajini mladim afričkim muškarcima.“

Sumnjive firme bez licenci

Vlada Ugande pokrenula je istragu. U avgustu je na međunarodnom aerodromu Entebe zaustavljeno devet muškaraca na putu za Moskvu. Potvrdili su da su angažovani navodno kao radnici u obezbeđenju. Dva dana kasnije u glavnom gradu Kampali uhapšen je Rus. Rekao je da radi za firmu „Magnit“ koja navodno regrutuje ljude za posao.

Istražitelji su kasnije utvrdili da ta firma nije registrovana u Ugandi. U toj zemlji, inače, deluje mnogo međunarodnih agencija za regrutovanje radne snage. Većinom traže jeftinu radnu snagu za poslove u Dubaiju, Saudijskoj Arabiji ili Kataru. Mlade žene angažuju se kao kućne pomoćnice za bogate šeike, a muškarci uglavnom kao vozači ili radnici obezbeđenja. Za te zemlje je vlada Ugande sklopila zvanične sporazume.

Foto: AP Photo/Brian Inganga

S Rusijom, međutim, Uganda nema nikakav dogovor, objašnjava Džošua Kjalimpa, portparol ugandskog Ministarstva rada, ravnopravnosti polova i socijalnog staranja. Navodi da postoje slučajevi Uganđana „koji su uvučeni u taj sukob (ruski rat u Ukrajini, prim.red), ali oni se obično regrutuju preko interneta, odnosno TikToka i sličnih platformi“. Kjalimpa dodaje: „Naša je zadatak da upozorimo Uganđane da se ne prijavljuju kao navodni radni migranti za područja sukoba u Rusiji ili Ukrajini.“

„Deca će me pitati gde je“

Karolina Mukiza je, kaže, zatražila pomoć ruske ambasade u Kampali. Pokazuje pismo u kojem moli za „podršku“ kako bi se telo njenog muža dopremilo kući i „sahranilo u skladu s našom kulturom i porodičnom tradicijom“. Odgovor još nije dobila. Od sopstvene države takođe ne može da očekuje pomoć. Ministar spoljnih poslova, Okelo Orjem, za lokalnu televiziju NTV je izjavio: „Uganda nema kapacitete da vrati tela onih koji umru u inostranstvu.“

„Očajna sam“, uzdiše Mukiza. Deci još nije rekla za smrt njihovog oca. Boji se njihovih pitanja, jer deca znaju da oni koji umru – moraju da se pokopaju. „Pitaće me gde je“, kaže tiho i ponovno jeca u maramicu.