Revolucije sa dečijim potpisom

Za sve omladinske pokrete koji se pojavljuju u bivšim komunističkim zemljama krajem devedesetih godina karakteristično je da su čuvari glasova i mobilizatori birača. Mladi nisu više sudenti anarhisti iz doba tajnog pokreta „Narodna volja“ carske Rusije XIX veka koji se atentatima i tiranocidom bore protiv autokratije. Nasuprot tome, savremena istočnoevropska omladina zalaže se za fer i transparentne izbore, podstiče građansku svest i aktivnost birača. U postkomunističkim zemljama mladi su spremni da se bore za demokratiju nenasilnim putem organizujući rok koncerte, performanse i komične akcije koje „razgolićujju“ autokratske režime spremne da protiv omladine primene silu. Sociološka ispitivanja dr Vladimira Ilića pokazuju da je u rušenju režima Slobodana Miloševića u redovima Otpora učestvovalo 70 odsto omladine mlađe od 24 godine, polovina onih koji su bili punoletni.

SLOVAČKA – ROK IZBORI (ROCK VOLIEB): Slovačka je prva postkomunistička država u kojoj su primenjene zapadne metode angažovanja omladine u demokratskim političkim procesima – za izlazak na izbore. Po uzoru na američku kampanju Rock the Vote – mladi Slovak Marek Kapusta 1998. godine organizuje kampanje Rock volieb iliti Rok izbori, akciju koja je preko raznih koncerata imala cilj da na izbore izvede mlade ljude, nezadovoljne opštom situacijom u društvu koji do tada nisu bili zainteresovani za politiku. Akcija Rock volieb uspeva da učetvorostruči odaziv omladine između 18 i 21 godine, čija je zainteresovanost prethodno bila samo 20 odsto. Slovačka omladina je u znatnoj meri uticala na odlazak sa vlasti autoritarnog režima pedsednika vlade Vladimira Mečijara. Kasnije Kapusta pomaže političkim procesima u Hrvatskoj, Bosni i Srbiji posebno pri stvaranju kampanje Otpora. Njegove su poznate reči „ne postoji bezizlazna politička situacija i uvek su korisniji ljudi na terenu nego eksperti iz Vašingtona i Brisela“.

HRVATSKA – GONG KAO „ČUVAR GLASOVA„: GONG (Građani Organizirano Nadgledaju Glasanje) jeste nevladina organizacija utemeljena 1997. godine radi podsticaja građana na aktivnije učestvovanje u političkim procesima (nestranačko nadgledanje izbornog procesa, edukacija građana). Hrvatska je vlast skoro dve godine odbijala da usvoji zakon o transparentnosti izbora, za šta je bila kritikovana od strane OEBS-a i međunarodne zajednice, a izbori su bili često smatrani nedemokratskim. Takozvnim narandžastim amandmanom 1999. godine stvoreni su uslovi za prisustvo na izborima nezavisnih domaćih i stranih posmatrača. GONG nije u potponosti omladinski pokret, iako kampanje organizuju mladi ljudi u obliku performansa i koncerata, a GONG-u su se pridruživali i ugledni hrvatski intelektualci. Rezultat aktivnosti kampanje GONG-a jeste masovni izlazak na izbore za hrvatski Sabor krajem 1999. godine, kada se odazvalo oko 80 odsto birača. Odlazak sa vlasti režima Franje Tuđmana i HDZ-a povezuje se sa jačanjem aktivnosti GONG-a.

SRBIJA – OTPOR I BAGER REVOLUCIJA: To je, verovatno najpopularniji narodni pokret među omladinom jugoistočne Evrope. Posle pozitivnih iskustava rušenja „u svetu ozloglašenog režima Slobodana Miloševića“, Otpor je postao inspiracija za mnoge slobodoumne mlade ljude i njihove organizacije na prostorima bivšeg SSSR, pogotovo u Belorusiji, Gruziji i Ukrajini. Srbijanska organizacija Otpor stvorena je krajem 1998, da bi u proleće 2000. godine zbog intenzivne represije režima prerasla u masovni narodni pokret. Otpor je mobilisao birače i demonstrante 5. oktobra da izađu na ulice Beograda i parališu Miloševićevu državu. Bager i pesnica postali su simboli istoimene revolucije. Za vreme svog trajanja, vlast u Beogradu je pritvorila oko 3000 otporaša. Danas deo bivših aktivista Otpora preko nevladinog sektora obučava mlade iz jugoistočne Evrope za organizovanje političkih i javnih kampanja. Zbog intenzivnih deportacija „trenera“ iz zemalja Istočne Evrope kao što su Rusija, Belorusija i Ukrajina – bivši otporaši najavljuju prelazak na najsavremenije metode organizovanja sličnih treninga.

GRUZIJA – KMARA I REVOLUCIJA RUŽA: Kmara, što u prevodu znači „dosta“, započela je svoju delatnost u borbi za reformu gruzijskog visokog školstva. Inspirisana i obučavana od strane aktivista srpskog Otpora (čak je i simbol stisnute pesnice direktno preslikan), Kmara iz nevladine organizacije prerasta u narodni pokret, da bi u novembru 2003. godine bila jedan od osnovnih pokretača takozvane Revolucije ruža – novoizabrani predsednik Gruzije Mihail Sakašvili trijumfalno je istupio pred masom držeći u ruci ružu. Kmara je bila jedna od osnovnih inicijatora izlaska građana na ulice gruzijske prestonice Tbilisija i zbog navodne izborne krađe zahtevala se ostavka gruzijskog predsednika Eduarda Ševardnadzea. Kako kažu predstavnici srpskog Otpora koji su boravili u Gruziji, Kmara se razvijala u mnogo povoljnijim političkim uslovima nego Otpor, njihovi spotovi su slobodno bili puštani na TV-u za vreme predizborne kampanje, dok su se u centru Tbilisija sa kancelarija NATO-a vijorile zastave alijanse. Ipak, policija je izgubila živce i na kraju protiv demonstranata primenila silu, a represija je učinila svoje – omasovila je i osnažila opoziciju. Stari sovjetski „policajac“ Ševardnadze u jednom je intervjuu izjavio da mu nije padalo na pamet da po ulicama Tbilisija „juri neku dečicu koja su mahala nekim tamo zastavama i pesnicama“.

Kmara se po drugi put organizuje u rušenju promoskovskog režima u separatističkoj republici Adžariji, koja se nalazi na jugozapadu Gruzije. Rezultat njihovog angažovanja je „mirni prevrat“ i bekstvo lokalnog diktatora Ruslana Abašidzea u Moskvu.

BELORUSIJA – ZUBR KAO PRETNjA BAĆUŠKI LUKAŠENKU: Omladinski pokret koji od svih pomenutih organizacija radi u najnepovoljnijoj političkoj klimi. Verovatno iz potrebe da se osnaži, organizaciji je dato ime Zubr što u prevodu znači „bik“ – nacionalni simbol Belorusa. Zubr predstavlja najveću pretnju vladavini predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka, koji se smatra poslednjim diktatorom evropskog kontinenta. Zubr je nastao u januaru 2001. godine, kada je grupa od četrdesetak mladih ljudi iz raznih delova Beloruije na pragu predsedničkih izbora osnovala istoimenu organizaciju čiji je glavni cilj život u slobodnoj zemlji – što znači u državi bez „baćuške“. Svoje akcije Zubr obavlja u, po pritisku, najekstremnijim uslovima, bez ikakve medijske promocije. Uglavnom su to protestni skupovi i deljenje propagandnog materijala koji je često i jedini opozicioni izvor informisanja u zemlji. Za poslednje četiri godine, odeljenje Zubra za pravna pitanja registrovalo je 2000 hapšenja aktivista, njihovo izbacivanje sa univerziteta i sa radnih mesta. Zubr, kao i gruzijska Kmara, inspirisan je iskustvom srpskog Otpora. Ovog proleća je grupi srpskih otporaša zabranjen ulaz u Belorusiju i Rusiju. Oni su u tim zemljama proglašeni personama non grata.

UKRAJINA – PORA I NARANDŽASTA REVOLUCIJA: Ukrajinska omladina se politički aktivnije angažuje nakon ubistva ukrajinskog novinara, poreklom Gruzina Gorgija Gongadzea, za čije surovo ubistvo opozicija optužuje vlast u Kijevu i predsednika Leonida Kučmu. Tako je 2001. godine nastao prvi ukrajinski omladinski pokret „Za pravdu“ („Za istinu“). Kao u Srbiji za vreme protestnih šetnji 1996–97, „krhka i neiskusna“ ukrajinska kampanja opozicije „Za pravdu“ osuđena je na podele da bi početkom 2004. godine prerasla u novu kampanju po imenu Pora („Vreme je“). Glavni cilj Pore bio je podsticanje aktivnosti birača i zalaganje za fer i transparentne izbore. Inspirisana srpskim petooktobarskim promenama 2000, Pora je koristila usluge srpskog Centra za nenasilno pružanje otpora, a jedan bivši aktivista Otpora dobio je zabranu ulaska u Ukrajinu čak na skoro hiljadu godina! (do 1. januara 3000. godine). Bahato ponašanje vlasti u Kijevu, kršenje izbornih pravila, zastrašivanje i primena sile protiv opozicije proizvelo je takozvanu Narandžastu revoluciju (narandžasta boja je zaštitni znak opozicionog lidera Viktora Juščenka), za koju politički analitičari tvrde da je za ukrajinsku državu od istog značaja kao pad Berlinskog zida. Političke prilike u Kijevu i navodno mešanje Zapada u državnu politiku Ukrajine osudila je većina lidera bivšeg SSSR, osim predsednika Gruzije Mihaila Sakašvilija, koji je i sam nekada bio kijevski đak. Za vreme predizborne kampanje ukrajinska milicija podnela je više od sedamdeset krivičnih prijava povezanih sa izborima, od čega je polovina za huliganstvo (razbojništvo) i desetina za posedovanje eksplozivnih naprava, optužujući aktiviste Pore za pokušaje terorizma. Poznata mlada ukrajinska spisateljica Irena Karpa šaljivo komentariše da su „sve političke autokrate, uključujući i predsednika Kučmu, impotentni i zato ne mogu protiv mladosti“.

ALBANIJA – MJAFT PROTIV PLEMENSKOG KODEKSA LEKA DUKAĐINIJA: Albanska omladinska kampanja Mjaft (u prevodu takođe znači „dosta“) u sredstvima informisanja predstavljena je kao istomišljenik i organizacija koncipirana slično kao Otpor, Kmara, Pora i Zubr. Mjaft je osnovan u martu 2003. godine i predstavlja organizaciju koja se bavi uglavnom socijalnim (društvenim) problemima Albanaca kao što je borba protiv krvne osvete, organizovanog kriminala, trgovine ljudima. Peticijama i protestima Mjaft (kao i gruzijska Kmara) čini dosta napora za reformu obrazovanja u Albaniji. Za svoju delatnost ta organizacija je krajem 2004. godine nagrađena od strane UN-a za doprinos izgradnji građanskog društva u Albaniji. Mjaft je veliki kritičar socijalističke vlasti u Tirani, posebno premijera Fatosa Nanoa, koga albanski otporaši predstavljaju kao neodgovornog i raspuštenog lidera – štetnog po albanske nacionalne interese.

AZIJA: Iako pripadaju političkoj matrici bivšeg SSSR, istočnoevropski kvazidemokratski režimi nisu ni nalik onima u Centralnoj Aziji. Predsednik Turkmenije Saparmurat Nijazov, koji je sebe proglasio „ocem svih Turkmena“, u intervjuu jednom zapadnom listu, na pitanje „kakve bi bile njegove reakcije ukoliko bi omladinske organizacije iz Srbije počele saradnju sa mladim Turkmenima“, Nijazov je sasvim mirno odgovorio „da bi otporaše streljali odmah po silasku sa aerodroma“. Ruski predsednik Vladimir Putin, koji sedi na strmim liticama Evroazije, nešto umerenije rešava „nevolje sa srpskim otporašima“. Kao i baćuška Lukašenko – deportuje ih iz zemlje. Polovinom januara 2005. godine ruska je Duma usvojila zakon o zabrani ulaska stranim državljanima koji su na neki način ugrozili ugled Rusije, ili mogu da ugroze njenu bezbednost. Potresi postsovjetskih autokratskih režima nisu zaobišli ni Centralnu Aziju. U Kirgiziji početkon januara ove godine opozicija je izašla na ulice glavnog grada Biškeka tražeći od vlasti da u predizbornu trku vrati lidera opozicije Rozu Otunabajevu, čiju kandidaturu na parlamentarnim izborima nije prihvatila Centralna izborna komisija, navodno zbog toga što kirgiski zakon obavezuje predsedničke kandidate da poslednjih pet godina ne smeju boraviti izvan zemlje. Kandidatura Roze Otunabajeve nije prihvaćena jer je za to vreme boravila u inostranstvu kao predstavnik Kirgizije u Ujedinjenim nacijama i ambasador u Velikoj Britaniji. Demonstranti kirigiskog opozicionog pokreta Arta-jurta nosili su zastavice žute boje, čime su jako podsećali na donedavne marševe ukrajinske opozicije u narandžastom.

DRUGA STRANA MEDAljE: Autoritarni režimi najčešće optužuju „mlade revolucionare“ da su špijuni, strani plaćenici i teroristi. Činjenica je da su pripadnici srpskog Otpora pohađali kurseve čuvenog penzionisanog pukovnika američke vojske Roberta Helvija, koji je u proleće 2000. godine u Budimpešti podelio neke „igračke“ sa svojim mlađim balkanskim prijateljima. Neki od aktivista Otpora tvrde da je pukovnik Helvi u njihov rad uveo dobro proučenu taktiku, stečenu u treniranju burmanske opozicije. Drugi pak tvrde da su iskustvo stekli isključivo na ulicama srpskih gradova. Činjenica je da su većina aktivnosti i kampanja tih organizacija finansirane od strane zapadnih, posebno američkih fondova za razvoj demokratije. Grubo rečeno jezikom trockista, savremeni omladinski pokreti svojim aktivnostima mogu da parališu državu i stvore uslove za promenu režima, kao što je to bilo u slučaju Beograda i Tbilisija. Donekle je razumljiv i strah staromodnih postkomunističkih diktatora od te „razjarene“ omladine – jer pre samo nekoliko decenija raspad Austro-Ugarske imperije prouzrokovan je atentatom na Franca Ferdinanda koji je izvršio tada maloletni (dvadesetogodišnji) Gavrilo Princip.