U ponedeljak su sirijska opoziciona Opservatorija za ljudska prava sa sedištem u Londonu i opozicioni Nacionalni savet Sirije objavili da je u Homsu ubijeno skoro 50 žena i dece, od kojih su neki zadavljeni, a neki zaklani. „Nekoliko dece je ubijeno udarcima tupim predmetima u glavu, dok je više žena silovano pre nego što su ubijene“, kaže se u saopštenjima. Tvrdi se da su to učinile jedinice sirijske vojske lojalne predsedniku Bašaru el Asadu, sprovodeći osvetu nad stanovnicima pojedinih „pobunjeničkih četvrti“ u Homsu, u koji su ušle početkom marta, posle mesec dana opsade. Državna sirijska televizija je takođe objavila da je u Homsu nađeno najmanje 47 tela ubijenih žena i dece, ali izveštava da su masakr počinile „terorističke bande“ koje su kidnapovale i ubile stanovnike Homsa, a snimak su prikazale da bi izazvale reakcije međunarodne zajednice protiv Sirije. Povodom izveštaja o žrtvama u Homsu opozicioni Nacionalni savet Sirije traži sednicu Saveta bezbednosti UN. Šefica kancelarije UN za humanitarna pitanja Valeri Amos, koja je u „ustaničke“ delove Homsa stigla 7. marta, izjavila je da je Homs „potpuno uništen“ i da deluje „kao grad koji je potpuno zatvoren i napušten“. Procena se bar u nekim delovima pokazala kao pogrešna, sukobi u Homsu su nastavljeni narednih dana.
Nedostatak proverenih informacija može se pripisati tome da je usred ratnih dejstava činjenice teško utvrditi, ali i što je uveliko u toku rat rečima, koji prati i potpiruje rat oružjem. Većina zapadnih medija u sirijskom sukobu pominje samo zločine vladinih snaga, dok se za ustanike najčešće tvrdi da se bore protiv tiranije, slabo ili nikako naoružani. Državna novinska agencija SANA izveštava o ubistvima koje izvode „naoružane terorističke grupe“, poput ubistva bivšeg bokserskog šampiona Gijata Tajfura u Alepu, ili ubistva dva pripadnika vlasti u sukobu sa „naoružanim terorističkim grupama“ u Hami. SANA izveštava i da je oružana grupa izvršila napad na naftovod kojim se dizel gorivo transportuje iz sirijske provincije Homs u Hamu. Naftovodi su česta meta napada od početka sukoba, vlada za njih krivi „teroriste“, a opozicija optužuje vladine snage da one same izvode sabotaže kako bi sprečile dopremanje naftnih derivata u „opozicione gradove“.
LIBIJA I JUGOSLAVIJA: Izvesno je da se sukobi nastavljaju nesmanjenom žestinom. Itar-Tas izveštava iz Bejruta da se žestoke borbe vode oko gradova Eriha, Sarakib i Marat Naman, koji su na glavnim putevima između priobalja i centralnih oblasti Sirije, kao i najvećeg sirijskog grada Alepa na severu. „Opozicioni aktivisti“ izveštavaju da je počela ofanziva sirijske vojske na uporišta opozicionih snaga u Idlibu, na severozapadu zemlje, nakon višednevnog granatiranja, da je mnogo civilnih žrtava. Katarski TV satelitski kanal „Al Džazira“, čija je reporterka Anita Mek Not u Idlibu, javlja da stanovništvo napušta gradske četvrti i da „slabo naoružani“ ustanici strahuju da će grad doživeti sudbinu Homsa. Novinarka tvrdi da ono što se vidi u ovom gradu podseća na „sirijski Bengazi“ i da pobunjenici ne shvataju zašto međunarodna zajednica ne reaguje kao u Libiji.
Osim Libije, u vezi sa sukobom u Siriji sve češće se pominje i bivša Jugoslavija. Povlači se paralela između Srebrenice i Homsa, u zapadnim medijima se navodi da stanovnici napadnutih gradova „očajnički traže“ zone sigurnosti, za čiju bi bezbednost garantovale Ujedinjene nacije, poput nekih enklava u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Republikanski senator Džon Mekejn rekao je da kriza u Siriji zahteva intervenciju poput one za vreme ratova u Bosni ili Libiji. Pompezne reči američkog predsednika Baraka Obame iz vremena libijske intervencije „da se linija od plaža Normandije proteže do Bengazija“, citiraju se kada se govori o Homsu i Idlibu.
Što se tiče zločina, u sukobima poput onih u Libiji i Siriji po pravilu se pokazuje da ih čine obe zaraćene strane, ali se nedela pobednika prećutkuju ili prate niskim intenzitetom, poput zločina koji su počinili i čine pobunjenici u borbi protiv Gadafija i njegovih pristalica, a da o samom ishodu sukoba uglavnom odlučuju akteri još jednog rata rečima, koji se vodi na drugim mestima.
Poprište tog drugog rata je već mesecima sedište Ujedinjenih nacija. Predvodnici dve strane su Rusija i Sjedinjene Američke Države. Najnoviji sukob izbio je na ministarskom sastanku u Savetu bezbednosti UN. Naizgled, gledišta su ista, svi pozivaju na okončanje jednogodišnjeg krvoprolića u Siriji, prekid vatre, politički dijalog, dostavljanje humanitarne pomoći. Međutim, državna sekretarka SAD Hilari Klinton kaže: „Ne verujem da zbog pitanja suvereniteta treba da dozvolimo masakr nad narodom.“ Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov ponavlja da je potrebno pregovarati sa režimom. „Nema sumnje da je sirijski režim donekle odgovoran za nasilje, ali se već odavno ne bori protiv civila, već takozvane Slobodne sirijske armije“, kaže Lavrov i insistira na tome da su i opozicioni borci i ekstremisti, uključujući pripadnike Al Kaide, krivi za nasilje i terorizam. Klintonova je odbacila svako izjednačavanje „vojne mašine“ sirijskog predsednika, koja izvodi „ubistva s predumišljajem“, sa civilima koji su primorani da se brane. Pominje se nova rezolucija SB, mada su Rusija i Kina već stavile veto na dve prethodne, govoreći da se ne može podržavati samo jedan učesnik u sukobu i da je cinično tražiti samo od jedne, Asadove strane da se povuče iz gradova, ako se to isto ne traži od naoružanih pripadnika opozicije.
MIROVNE INICIJATIVE: U misiji u Damasku boravio je bivši generalni sekretar UN Kofi Anan, međunarodni izaslanik UN za Siriju. Posle susreta sa Bašarom el Asadom, Anan je izjavio da je optimista u pogledu rešenja jednogodišnje krize u Siriji, ali ostatak njegove izjave ne odiše optimizmom. On je istakao da će biti teško doći do dogovora za obustavljanje krvoprolića u ovoj zemlji, da je situacija u Siriji „tako loša i tako opasna“, da svi Sirijci imaju odgovornost da „pomognu u zalečenju i izmirenju nacije“, upozoravajući da bi pokušaji da se naoružaju pobunjenici samo pogoršali situaciju. Anan je zatražio od sirijskog predsednika da preduzme konkretne korake i okonča krizu, a u te korake spadaju hitan prekid vatre, pristup humanitarnih agencija, oslobađanje političkih zatvorenika i politički dijalog. Asad je za krvoproliće okrivio teroriste i upozorio da neće biti nikakvog političkog dogovora, sve dok je teroristima dozvoljeno da izazivaju haos na ulicama.
Mada su svi deklarativno za mir, Ananov predlog u realnosti ne prihvata niko. Snage Bašara el Asada na terenu koriste prednost pokušavajući da slome pobunu, a i opozicija je odbacila Ananov poziv da prihvati dijalog sa režimom. Predstavnici pobunjenika poručuju da nema političkog rešenja bez vojnog pritiska na Asadov režim, pozivajući na vojnu intervenciju Zapada i arapskih zemalja, očigledno se nadajući da će to odlučiti rat, kao što se desilo u Libiji.
Arapske zemlje i Rusija postigle su sporazum o Siriji u pet tačaka kojim se, pre svega, traži obustava nasilja u toj zemlji i izražava protivljenje stranoj intervenciji. Na sastanku u Kairu, predstavnici arapskih nacija i Rusije zaključili su takođe da je neophodan nepristrasan monitoring situacije u Siriji, da je potrebno omogućiti dostavu humanitarne pomoći i podržati izaslanika UN i Arapske lige Kofija Anana, no sve to više liči na spisak lepih želja nego na nešto što će se na terenu ostvariti.
Predstavnici Katara i Saudijske Arabije i dalje su najglasniji u optužbama na račun vlasti u Siriji. Nešto pre potpisivanja sporazuma sa Rusijom, premijer Katara šeik Hamad bin Jasem al Tani optužio je zvanični Damask za genocid i pozvao sirijske pobunjenike da se naoružaju, dodajući da prekid vatre više nije dovoljan. Saudijska Arabija je optužila Rusiju i Kinu da su svojim vetom na ključne rezolucije SB UN dozvolile da se brutalnost nastavi. Režim u Damasku optužio je Saudijsku Arabiju i Katar za terorizam, vojnu i finansijsku podršku pobunjenicima.
I dok države koje podržavaju pobunjenike tvrde da niko ne dotura oružje ustanicima, portparol opozicionog Sirijskog nacionalnog saveta Džordž Sabre izjavio je da im pojedine strane vlade uveliko pomažu da naoružavaju Slobodnu sirijsku armiju. On je ponovio i zahteve Saveta za vojnom intervencijom i uspostavljanje zone zabrane leta nad Sirijom da bi se „zaštitili civili“.
U IŠČEKIVANJU INTERVENCIJE: Ti zahtevi se uglavnom poklapaju sa onim što je od predsednika SAD Baraka Obame zatražio senator Mekejn. Šef Združenog generalštaba američke vojske general Martin Dempsi izjavio je u Senatu da je Pentagon spremio vojne opcije rešenja krize u Siriji koje je zatražio Obama. Međutim, i Dempsi i sekretar za odbranu Leon Peneta smatraju da vojna opcija nije dobro rešenje. Peneta je rekao da bi jednostrana akcija SAD protiv režima sirijskog predsednika Bašara el Asada bila besmislena „u ovom trenutku“. „Prvo moram da se uverim da znamo šta nam je misija… kako da je ostvarimo i po koju cenu“, dodao je on. General Dempsi je rekao da su moguće vojne opcije uvođenje zone zabranjenih letova i dostavljanje humanitarne pomoći stanovnicima Sirije. Prema njegovim rečima, dugotrajnu vazdušnu kampanju bi bilo teško voditi jer je sirijska protivvazdušna odbrana „pet puta bolja od libijske“, i da je dodatna opasnost „zaliha sirijskog hemijskog i biološkog oružja, koja je 100 puta veća od libijske“. Ako je to najvažniji razlog oklevanja sa intervencijom, onda se sirijskom režimu ne piše dobro, slične bajke o moći armija Sadama Huseina i Moamera el Gadafija bile su samo propagandna priprema za ono što je usledilo.
Sigurno je da bi bilo kakva strana intervencija dodatno produbila postojeći haos u Siriji. Kao i u Libiji, sigurno se ne može govoriti o opštenarodnom ustanku ogromne većine stanovništva protiv vlasti, već o građanskom ratu u duboko raspolućenoj zemlji. Mada su zapadne vlade i opozicija prezirom odbacile referendum o promeni ustava, kojim bi se omogućilo delovanje i drugih stranaka, pored vladajuće stranke BAAS, i kojim bi se predsedniku ubuduće omogućila maksimalno dva mandata od po sedam godina, a koji je Asad organizovao 26. februara, neke brojke sa tog referenduma su rečite. Na referendum je izašlo 57,4 upisanih birača, a „za“ je glasalo 89,4 odsto izašlih. Mnogi komentatori ističu da Asad ima jaku podršku manjina, koje se boje eksplozije sunitskog ekstremizma u postasadovskoj Siriji, kao i među srednjom klasom.
Dok se u Siriji zaraćene snage krvavo razračunavaju, u regionu je pristup sukobu od zemlje do zemlje različit. Saudijska Arabija i Katar, jaki saveznici Zapada, sve žešće prizivaju intervenciju; jordanski kralj Abdulah ne izražava se tako oštro, ali upozorava na sirijsko-iransku saradnju koja po njemu čini srž „šitskog luka ekstremizma“. U Jordanu je prisutno i nelagodno sećanje na rat u Iraku, izbeglice i nesigurnost koji je taj rat doneo ovoj zemlji, a svi susedi Sirije već primaju izbeglice koje beže od rata iz ove zemlje; u Iraku iz koga na stranu pobunjenika već teku i oružje i borci takođe vlada podela po sunitsko-šiitskoj liniji, kao i u Libanu; Turska je zvanično baza opozicionog Nacionalnog saveta, mada još uvek ne drži stranu „intervencionistima“.
Najrečitije je ćutanje Izraela, odnosne kratke i neodređene izjave koje njegovi zvaničnici upućuju o sukobu u susednoj zemlji, iako je režim u Damasku zvanično jedini saveznik Irana, arhineprijatelja Izraela. U toj državi postoji sećanje na ratove sa Sirijom dok je zemlju vodio otac sadašnjeg predsednika, Hafez el Asad, sukobe poput pokušaja sirijskih demonstranata da u junu 2011. pređu razdvajanja na Golanu, koji je Izrael okupirao 1967. godine. Međutim, Izrael je verovatno svestan nepredvidivosti i opasnosti koje sukob u Siriji i njegovo moguće prelivanje u susedne zemlje ima na čitav region i oseća strah od rušenja neprijateljskog, ali poznatog režima, jer ne zna šta će ga smeniti. I za Siriju, i za Izrael i za njihove susede bi najbezbolnije bilo mirno rešenje kroz pregovore između Asada i pobunjenika, ali takvo rešenje u ovom trenutku izgleda najmanje verovatno.
