Raspršeni roditelji

Prošle nedelje je ruska vojska pustila u javnost kratki film sa eksplozijom svoje nove vakuumske bombe koja je odmah dobila nadimak „otac svih bombi“. Po rečima načelnika ruskog generalštaba, to je najrazornija konvencionalna bomba na svetu, što znači da ne spada u nuklearno oružje i stoga, kako je cinično primećeno, „ne zagađuje okolinu“, mada je ova bomba tako dizajnirana da može usmrtiti više ljudi nego bilo koje drugo klasično oružje.

Predstavljanje nove vakuumske bombe izazvalo je silno uzbuđenje, skoro isto onako kako su to činila sve jača i jača oružja apokalipse koja su svojevremeno Sovjeti otkrivali svetu isključivo u prvomajskim paradama ispred Kremlja. Nasuprot toj paradnoj hladnoratovskoj tradiciji, ovo novo oružje je samo prikazano na televiziji, ali ne bilo kog dana – prilog sa filmom o bombi ruska televizija je emitovala 11. septembra, nekako baš u vreme komemoracije žrtvama terorističkih napada na Menhetnu.

Zapadni mediji iz nekog razloga nisu poklonili mnogo pažnje datumu objave, niti su pokušali da prate ovaj asocijativni niz sa terorizmom, ali su novo oružje odmah povezali sa opštim mestima spoljne politike Vladimira Putina. No, bez obzira na sva ta zapaljiva geopolitčka pitanja, nije promaklo da Rusi imaju veliko iskustvo u razvoju vakuumskih bombi i u suštini nije veliko iznenađenje što su u ovom trenutku prestigli SAD u ovoj tehnologiji.

VAKUUM: Na prikazanom snimku prvo se vidi let strateškog bombardera Tupoljev 160, potom iz repa aviona zajedno sa padobranom ispada zelena metalna konzerva koja je očigledno junak filma, pa slede kadrovi koji iz raznih uglova prikazuju let bombe sa padobranom, onda se vidi poljana na kojoj se brzo širi oblak dima u obliku obrnute pečurke, u istom kadru oblak se naglo pretvara u vatrenu loptu, zatim sledi snimak bezbrižnih betonskih građevina na poligonu, pa krupan kadar istih tih građevina u ruševinama, i na kraju, vidi se slika ruskog generala koji u uniformi sa ordenjem sedi ispred police sa knjigama i malim ženskim torzom, dajući izjavu da je to bomba „kojoj nema ravne“.

Osim podataka iz te izjave generala Aleksandra Rukšina, o ovom oružju poznato je malo takozvanih taktičko-tehničkih karakteristika. To je zato što ono nije prethodno predstavljeno odgovarajućim stručnjacima na kakvom sumornom sajmu opreme za ubijanje ljudi, već je prepušteno svakom normalnom gledaocu bilo gde u svetu da na osnovu viđene eksplozije sam zaključi o razornoj moći nove ruske bombe.

S obzirom na očigledno nejedinstvo prostora i vremena u prikazanim kadrovima, bomba je uspešno testirana više nego jednom, a autori priloga su priču o bombi prikazali gotovo avangardno, sa vakuumima koje gledalac treba da ispuni zlokobnim asocijacijama, ali nekako vidljivo zastarelo, kao da ju je montirao još sovjetski reditelj Lav Vladimirovič Kulješov, čuveni prethodnik ruske montažne škole. No, kakav god da je, ovaj film ipak pokreće razna pitanja. Pre svega, kako funkcioniše nova bomba i zašto ima toliku razornu moć?

VAZDUH: Za sve vakuumske bombe, bez obzira na veličinu i razornu moć, karakteristično je da troše kiseonik iz vazduha pri eksploziji. To se obično odvija u više faza. Prva detonacija raspršuje u vazduh zapaljive kapljice koje grade eksplozivni oblak, a potom sledi njihovo paljenje – nastaje vatrena stihija koja pojede sav kiseonik iz okoline i stvori vakuum. Tada se širi udarni talas koji ima dramatično veću razornu moć od onog koji nastaje pri eksploziji iste količine običnog neraspršenog eksploziva.

U sledu aerobnih i anaeorobnih faza, onih koje se odvijaju sa i bez kiseonika, može izgledati kao da se eksplozija događa sporo, korak po korak, međutim sve etape zajedno traju svega par hiljaditih delova sekunde. U literaturi ima raznih klasifikacija ovakvih oružja, kao eksplozivno punjenje mogu se koristiti različite smese goriva, metala ili eksploziva, a uz nevelike razlike u značenju, ove bombe nazivaju termobarska (thermobaric) oružja, fuel–air eksplozivi (FAE), vakuumska ili aerosolna municija.

Inače, aerosol je svaka magla ili dim, oblak u vazduhu raspršenih čestica ili kapi tečnosti. Tajna svih vakuumskih oružja je u velikoj eksplozivnosti aerosola. U industriji i rudnicima često se događaju eksplozije kad se zapaljive materije rasprše u vazduhu, a u to se možete uveriti čak i kućnim uslovima.

Mada ovaj eksperiment „Vreme“ nikako ne preporučuje zbog vaše bezbednosti, ako raspršujete kapi iz običnog dezodoransa i zapalite izlazni mlaz, dobićete omanji bacač plamena. Mešavine mirišljavih tečnosti, butana i alkohola inače sagorevaju na vazduhu, ali ni približno intenzivno kao kad su u spreju.

Prema podacima sa globalsecurity.org sasvim obični materijali poput zrnaca plastike, kakaoa ili šećera kad su raspršeni u vazduhu mogu se ponašati kao aerosolni eksplozivi, a svi organski materijali raspršeni u oblak pale se već na temperaturi od 500 stepeni Celzijusa. Verovatnoća eksplozije u nekom takvom oblaku zavisi pre svega od veličine raspršenih čestica – što su čestice u njemu manje, oblak je reaktivniji.

MAJKA: Koreni vakuumskih oružja bi se u istoriji mogli tražiti i pre nego što je u Evropi počeo da se koristi barut. Mada njen tajni recept nije sačuvan, po nekim tumačenjima aerosolna bomba je mogla biti i Grčka vatra, čuveno vizantijsko oružje o kome su širom Mediterana ispredane tako zastrašujuće priče da Vizantija vekovima uopšte nije morala da upotrebljava, a da u pomorskim bitkama koristi njen psihološki efekat.

Tokom XX veka razvijaju se najrazličitije varijante ovih oružja, od primitivnih bacača plamena iz Prvog svetskog rata do čuvenog „kosača belih rada“, bombe Daisy Cuter koja je intenzivno korišćena u Vijetnamskom ratu.

Mnoge nacije su proizvodile neku varijantu vakuumskih bombi, od granata za ručne bacače raketa, do bombi sa satelitskim navođenjem, one su pravljene za sve moguće namene – naravno, uvek sa istim ciljem, da mnogo ubiju i unište. Ova oružja se zbog razornog udarnog talasa smatraju posebno pogodnim za uništavanje ukopanog neprijatelja, tako da su ga obe svetske sile, i SAD i Sovjetski Savez, bez ustezanja koristile u Avganistanu, protiv talibana u pećinama.

Pre pojave nove ruske bombe, najjača vakuumska bomba na svetu bila je američka bomba MOAB, što je akronim od Massive Ordonance Air Blast. MOAB je težak više od osam tona i opremljen je satelitskim navođenjem, vrlo je precizan, a na mestu udara ima užasno razarajuće dejstvo.

Naziv MOAB podseća na istoimeno drevno carstvo, ali su ga u američkoj vojsci neformalno čitali kao Mother Of All Bombs, „majka svih bombi“. Zbog takvog pretencioznog naziva, ruska bomba je i dobila nadimak „otac svih bombi“, FOAM, mada za nju još nije poznat nikakav zvaničan kodni naziv.

OTAC: Prema navodima ruskog generalštaba, nova ruska bomba uništava površinu čiji je radijus 300 metara, dvostruko više od američke. S druge strane, eksplozivno punjenje ovog oružja ima nešto manju masu od američkog pandana – otac svih bombi je težak samo 7,8 tona, ali je toliko efikasan da izaziva eksploziju kao 44 tone običnog TNT eksploziva.

Neki mediji su greškom preneli da je reč o razornoj moći od 44 kilotone, ali u hiljadama tona mogu biti snažne zaista samo nuklearne, fisione bombe – uranijumska bomba bačena na Hirošimu je imala snagu od 15 kilotona. Ako nije reč samo o štamparskoj grešci, ovo preuveličavanje može biti posledica acocijacija koje su se autori ruskog televizijskog priloga potrudili da izazovu kod gledalaca. To, zapravo, otkriva jedno staro oružje moćnije od bilo kakvog aerosola.

Montažom odgovarajućih kadrova u efektu reditelja Kulješova, snaga bilo koje bombe može da se podigne i na megatone, na užasni nivo fuzionih oružja, ali isto tako i jedna donedavno vrlo siromašna zemlja može ponovo da postane vojna supersila. Kombinacijom naoko nepovezanih slika osvajanja Arktika, vakuumskim bombama, ponovnim letovima strateških bombardera i vojnim vežbama sa Kinom, Putinova Rusija pokušava da se prikaže kao zemlja koja je u stanju da podjednako dobro ubija kao i SAD, koje u toj disciplini nisu imale premca poslednjih petnaestak godina.