Ukrajina nije nuklearna sila. Uprkos kojekakvim geostrateškim naklapanjima po domaćoj i stranoj štampi, po kolumnama, kafanama i neizbežno, društvenim mrežama, strah od nuklearnog sukoba Rusije i Ukrajine potpuno je besmislen, budući da potonja na brojnom stanju nuklearnih oružja beleži nulu. Ne postoje nikakvi porđali silosi gde i ukrajinski generali, nadgledaju sklapanje kakve hidrogenske bombe kojom bi vlast iz Kijeva zapretila Moskvi.
Naime, ova istočnoevropska zemlja, koja je mesecima u teškoj krizi, već 18 godina ne poseduje ni nuklearne bojeve glave, ni taktička oruđa, kao ni interkontinentalne balističke projektile, a odnedavno ni strateške bombardere kojima bi isporučila čudovišni tovar (bizarni detalj – poslednjih 11 tupoljeva Ukrajina je 1999. menjala kako bi otplatila dug za ruski gas).
No, uprkos tome, za usijanu krimsku krizu nuklearno pitanje daleko je značajnije od, na primer, kosovskog. Mada je i sam olako poverovao u „nuklearnost“ Ukrajinaca, niko drugi nego Svetislav Basara još pre četiri godine piše o „Autonomnoj Ukrajini Kosovo“, anticipirajući paralele između dva međunarodna presedana – kosovskog i krimskog – koje se poslednje nedelje, u ovom činu ukrajinske drame, provlače kroz sve domaće medije, autorske tekstove međunarodnih diplomata, pa čak i državne deklaracije.
Naime, Ukrajina se još u šestoj godini svoje samostalnosti oslobodila svih zaliha sovjetskog oružja sudnjeg dana, demontirala sve bojeve glave zatečene na svojoj teritoriji i transportovala ih u Rusiju. Time je, uz nemali napor, ostvarila nekoliko godina ranije proklamovanu nenuklearnu politiku da „ne koristi, ne proizvodi i ne skladišti“ ovu vrstu paklenog arsenala. Ono što je zanimljivo je da takvu demonstraciju miroljubivosti i odricanja (koje je zahtevalo mnogo više od prepuštanja neželjene dedovine parlogu), Ukrajina nije preduzela besplatno.
Tradicionalne velike sile, konkretno Rusija, SAD, Velika Britanija i Francuska, garantovale su joj, potpisale i obavezale se da će za tu uslugu do daljnjeg štititi teritorijalni integritet i to u onom izdanju koje je Ukrajina imala 1994. godine. No, ta stvar očigledno nije imala ništa sa samom Ukrajinom, njenim Rusima i Ukrajincima, ili bar sa problematičnim pojmom državne teritorije koja je garantovana, već je reč bila samo o još jednom sporazumu između samih nuklearnih žiranata.
RADIOAKTIVNA DEDOVINA: Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Ukrajinu je htelo da se na njenoj teritoriji i u njenom posedu nađe vrlo nezgodna dedovina – arsenal čije održavanje košta čudovišno mnogo novca, a neodržavanje još više, i to ne samo novca. I koji može da za sat ili dva nestabilnih političkih prilika sravni teritoriju uporedivu sa Evropom (ili bar onim njenim delom kome Ukrajina pokušava da se priključi).
Mada ima više država male ekonomske i političke snage koje još čine svašta kako bi se domogle nuklearne moći, Ukrajinci su odmah shvatili jednostavnu poentu – balistički projektili su igranka sa preskupim ulaznicama. Ukrajinski premijer Leonid Kučma je 1992. pokušao da odigra na ovu kartu u rešavanju nekih lokalnih „gasnih“ problema i najavio da bi Ukrajina mogla da ipak zadrži 46 primeraka sovjetskih RT-23 „molodjec“ projektila (SS-24), laganih za održavanje, ali ukupne razorne moći veće od 200 megatona. No, sve je to bila nekako samo „šala“, od koje se, na sreću, odustalo.
Zatečeni ukrajinski arsenal je, inače, u tom trenutku, 1990. godine, bio treći po kapacitetu na svetu – odmah iza američkog i ruskog. Ukrajina je imala 220 strateških oruđa na svojoj teritoriji, od čega 130 UR-100N interkontinentalnih balističkih projektila, 46 pomenutih „molodjeca“, više od 1000 dugodometnih raketa i više stotina taktičkih oruđa. Neke od ovih raketa bile su smeštene u silosima, druge na pokretnim vozilima, šinskim kompozicijama, treće u skladištima. Ova paklena kolekcija je, zapravo, bila veća nego arsenal svih drugih nuklearnih sila zajedno, izuzev Rusije i SAD.
Budući da su 1991. godine, dve najveće sile potpisale brojne sporazume o nuklearnom detantu, počeće pregovori i o arsenalu koji se zatekao u Ukrajini, što će se, uprkos Kučminoj „ideji“, okončati 14. januara 1994. godine potpisivanjem trilateralnog sporazuma između Ukrajine, Rusije i SAD. Već iste godine, Ukrajina će demontirati prvih 176 interkontinentalnih balističkih projektila sa 1800 nuklearnih bojevih glava. Nakon toga, Ukrajina će pristupiti međunarodnom ugovoru protiv širenja nuklearnog oružja poznatom kao NPT (Nuclear Non–Proliferation Treaty).
BUDIMPEŠTANSKI SPORAZUM: Iste godine, ali u decembru, dolazi i do ugovora koji će ostati poznat i kao Budimpeštanski sporazum, kojim će Rusija, SAD, Francuska i Velika Britanija garantovati celovitost ove države kad se oslobodi nuklearnog arsenala. U naredne dve godine, Ukrajina će demontirati čak 5000 nuklearnih oruđa, koje će biti transportovano u Rusiju u čak 100 voznih kompozicija. Nakon ovog posla, koji je okončan 2. juna 1996. pravovremeno treća nuklearna sila prema evidenciji Međunarodne atomske agencije (IAEA) u Beču postaje nenuklearna zemlja. Tako je Ukrajina ispoštovala svoj deo ugovora, a velike, prave nuklearne sile ostvarile novi veliki plan nuklearne ravnoteže. A on, naravno, nije imao ništa sa samom Ukrajinom.
Dve decenije kasnije, naime, nijedna od četiri sile potpisnice Budimpeštanskog sporazuma se najednom „ne seća“ obaveza koje je tada, nakon nekoliko godina pregovora, preuzela prema samoj Ukrajini. Ako posmatrate kako se ponašaju predstavnici ovih zemalja povodom aktuelne krize, izgleda da jedna od ovih sila otvoreno podržava proruske snage na Krimu, a ostale tri se kao ljute i podržavaju revolucionarnu vladu u Kijevu, ali jasno kažu kako ništa neće preduzeti.
Kakav god scenario da se dogodi, šta god mislili o Rusima i Ukrajincima, o srpskim dobrovoljcima i ekipi sa Majdana, za koga god navijali na ukrajinskoj pozornici, izlaz iz krize, na kraju, uvek se može naći u padobranu za sve – upravo Budimpeštanskom sporazumu koji su četiri sile svojevremeno postigle. Ovaj papir zaliven olovom objašnjava zašto ruski vojnici na Krimu, kad već demonstriraju snagu jedne globalne sile, ne nose oznake bar površinom najveće zemlje na svetu. I zašto, sa druge strane, još niko ne postavlja direktno pitanje – važi li onaj naš sporazum? Jer, naravno – važi.
Nuklearni sporazumi su suviše ozbiljna, da ne kažemo suviše paklena stvar da bi se iko usudio da ih tek tako pogazi. I zato je priča o nuklearnoj prošlosti Ukrajine samo deo slike u većoj priči o izneverenim očekivanjima i groznom usudu ove nesrećne, podeljene države.
Još nešto. Ukrajina je uz Japan jedina zemlja koja je osetila šta biva kad sa nuklearnom energijom stvari krenu po zlu. Uz operativne nuklearne reaktore, na njenoj teritoriji se dogodio – Černobilj. Odnosno, događa se i dalje i događaće se za sva vremena.
