Deset godina nakon raspada Sovjetskog Saveza, Moskva je još uvek izuzetno uticajna u zemljama srednje Azije poput Kazahstana, Kirgistana, Uzbekistana, Turkmenistana, a posebno Tadžikistana u čijoj odbrani od islamskog radikalizma direktno učestvuje 201. divizija, čije ljudstvo ne čine regruti već „kontraktnjiki“, profesionalni vojnici po ugovoru, razmeštena je duž granice Tadžikistana i Avganistana. Osim toga, Moskva već godinama podržava i naoružava Severnu alijansu, labavu koaliciju ostataka mudžahedina koje su talibani zbacili s vlasti u Avganistanu 1995. godine. Ova pomoć je protekle sedmice prvi put i zvanično potvrđena u Moskvi kada je predsednik Vladimir Putin rekao da će Rusija „nastaviti i povećati vojnu pomoć protivnicima talibana“. U ostalim zemljama srednje Azije, Rusija takođe ima veće ili manje vojno prisustvo i još veći ekonomski uticaj, jer su sve ove zemlje manje-više zavisne od Moskve kao trgovinskog partnera.
IPAK SARADNJA: Zbog svega toga, saglasnost Moskve je bila ključna za bilo kakvo američko vojno prisustvo u zemljama koje se graniče sa Avganistanom, što je opet ključno za bilo kakvu veću vojnu akciju. Aerodromi u Tadžikistanu i Uzbekistanu su posebno važni i po mnogo čemu povoljniji od onih u Pakistanu. Po rečima Dmitrija Makarova iz Centra za strateške i političke studije u Moskvi, „u ovim državama nema one vrste antiameričkog raspoloženja koje postoji u Pakistanu“.
Iako je Moskva već 11. septembra ponudila pomoć u borbi protiv terorizma, nekoliko dana kasnije signali iz Moskve su često bili kontradiktorni. Načelnik Generalštaba general Kvašnjin je, recimo, izjavio da ne „dolazi u obzir da Amerikanci koriste aerodrome u zemljama centralne Azije“. Po rečima uglednog moskovskog vojnog analitičara Pavela Felgengauera, to je sasvim jasno. „Gomila tajnih ruskih vojnih postrojenja, pa čak i svemirski centar u Bajkonuru iz kojeg se redovno vrše probe ruskih interkontinentalnih raketa, nalazi se na stotinak kilometara daleko od tih aerodroma. Ruskoj vojnoj vrhuški diže se kosa na glavi pri pomisli na to da bi Amerikanci mogli da uspostave vojno prisustvo tako blizu.“
S druge strane, Felgengauer kaže da postoji i potpuno druga vrsta straha. „Da Amerikanci dođu… pročačkaju osinje gnezdo, a potom podviju rep i pokupe se ostavljajući Rusiji da se bori sa posledicama.“ No, kaže dalje Felgengauer, „predsednik Putin je ipak ostavio vrata otvorena, očigledno želeći koncesije od strane Vašingtona, prevashodno kada je u pitanju Čečenija“.
ŠIRE OD AVGANISTANA: Prošle sedmice Vašington je upravo takve signale i poslao i to direktno iz Bele Kuće. Najpre je portparol Ari Flajšer prvi put u istoj rečenici rekao „Čečenija“ i „terorizam“. Pomalo uvijeno… ali ipak je to bila slatka muzika za auditorijum u Kremlju. „Rukovodstvo u Čečeniji, poput i ostalih odgovornih lidera u svetu, mora odmah i bezuslovno da preseče sve kontakte sa međunarodnim terorističkim grupama, Osamom bin Ladenom i organizacijom Al kaida“, rekao je Flašer.
Iste večeri, predsednik Buš lično ponovio je poruku. Za Moskvu, to je bilo dovoljno. Dan kasnije, Vladimir Putin je, kao prvi ruski predsednik koji se direktno obratio nemačkom parlamentu, u Bundestagu na tečnom nemačkom rekao da se „konačno mora jasno reći da je hladni rat završen“ i da valja potražiti nove načine saradnje i suživota. Rusija je saopštila da će dozvoliti prelet američkih aviona preko svoje teritorije „u humanitarne svrhe“.
Našim čitaocima neće biti teško da se prisete šta se sve može svrstati u „humanitarne svrhe“, recimo ono s proleća 1999. Saradnja Vašingtona i Moskve je već počela na razmeni obaveštajnih podataka i po rečima Dmitrija Trenjina, zamenika direktora moskovskog ogranka Karnegijeve fondacije, „ovo je prekretnica u ruskoj spoljnoj politici. Putin je doneo odluku koja je mnogo šira od Avganistana ili srednjoazijskih republika… Doneo je stratešku odluku – da postane saveznik Zapada i NATO-a“. Čečenija nije jedino što Rusija želi od Zapada, kaže Trenjin. Putin prevashodno želi promenu percepcije o Rusiji, prihvatanje od strane Zapada i njega lično i njegove zemlje. Po svemu sudeći, do toga polako dolazi.
