fotografije: ap
Kinesko-iranski trgovinski sporazum vredan 400 milijardi dolara potpisan je u trenutku kada se čini da politika nove američke administracije smanjuje značaj Bliskog istoka i usredsređuje se na Pacifik i Evropu. Kina učvršćuje svoje pozicije u regionu otvoreno pokazujući nameru da još više proširi svoj geopolitički i ekonomski uticaj. Sporazum sa Iranom je prst u oku SAD
Još od Islamske revolucije 1979. godine, pa sve do današnjih dana, glavni spoljnopolitički moto Islamske Republike Iran glasio je „Ni Istok, ni Zapad“. Time je s ponosom isticana vizija državne nezavisnosti u bipolarnom svetu. Međutim, najnoviji političko-ekonomski manevar iranskih vlasti, oličen u dugoročnom, 400 milijardi dolara vrednom investicionom sporazumu sa Narodnom Republikom Kinom, iz korena bi mogao da promeni ovaj spoljnopolitički diskurs.
Potpisivanjem sveobuhvatnog sporazuma sa globalno sve uticajnijim azijskim džinom – a koji će u narednih 25 godina definisati brojne ekonomske, trgovinske, pa i vojne aktivnosti Irana kao regionalne sile na Bliskom istoku – iranski zvaničnici bili su faktički prinuđeni da tas geopolitičke „klackalice“ dodatno pomere ka Istoku. Iran je već decenijama pod teškim sankcijama Sjedinjenih Američkih Država. Odnosi su se malo otopili potpisivanjem Atomskog sporazuma, pa se ponovo pogoršali kada ga je administracija Donalda Trampa jednostrano poništila. Vlada u Teheranu je svesna kako su neizvesni izgledi da će se odnosi sa SAD poboljšati dolaskom administracije Džozefa Bajdena. Pitanje je i da li će se značajno popraviti odnosi sa Evropom.
U regionu Bliskog istoka Iran je suočen i sa rastućim uticajem i antagonizmom njegovih najvećih rivala i američkih saveznika Izraela, Saudijske Arabije i Turske. Stoga je bilo politički i ekonomski razumljivo i korisno da se Teheran okrene produbljivanju saradnje sa Pekingom i sa Moskvom. Iako je Iran sa Ruskom Federacijom ranije potpisivao dugoročne vojne i energetske sporazume, ovakav sveobuhvatni dogovor kakav je potpisan sa Kinom, a koji će važiti četvrt veka, presedan je u modernoj istoriji Islamske Republike.
NAFTA I PRUGA
Mediji prenose da se dugoročnim strateškim sporazumom, koji su potpisali ministri spoljnih poslova dveju zemalja Mohamad Džavad Zarif i Vang Ji, NR Kina obavezala da će uložiti 280 milijardi dolara u razvoj iranskog naftnog, gasnog, petrohemijskog i nuklearnog sektora i još 120 milijardi dolara u razvoj transportne i proizvodne infrastrukture zemlje. Među ovim projektima jedan od ključnih je izgradnja brze pruge koja će povezivati iransku prestonicu sa drugim po veličini gradom u toj zemlji Mašadom.
Kina će zauzvrat dobijati redovne isporuke nafte i to, kako kažu iranski zvaničnici, po povlašćenim cenama. Pojedini izvori navode kako će ovi izdašni „popusti“ omogućiti Kini da u nekim slučajevima naftu od Teherana kupuje čak 32 odsto jeftinije od njene vrednosti na globalnim tržištima. Peking će, navodno, na osnovu ovog ugovora moći Iranu da plaća naftu u valuti po sopstvenom izboru. To je podstaklo spekulacije da bi plaćanja najvećim delom bila vršena u kineskoj nacionalnoj valuti juanu, pa čak i u kineskoj novoj digitalnoj valuti e-RMB, što bi „azijskom zmaju“ dugoročno moglo da donese ne samo još veće uštede pri investiranju, već bi se tako zaobišli američki finansijski sistemi i smanjila snaga dolara.
PRIJATELJ U TEŠKIM VREMENIMA
Narodna Republika Kina u poslednje vreme izrazito povećava uvoz iranske nafte koji sada iznosi oko milion barela dnevno, a ovakva intenzivna energetska saradnja mogla bi drugu najveću svetsku ekonomiju suočiti sa novim sankcijama američke administracije. Iz okruženja predsednika Džozefa Bajdena već su stigla upozorenja da bi Peking zbog iranske nafte mogao biti na udaru kaznenih mera Vašingtona aktiviranih još dok je u Beloj kući stolovao Donald Tramp.
Potpisanim sporazumom Iran takođe postaje deo kineske globalne infrastrukturne inicijative „Pojas i put“, a dogovor najavljuje i produbljivanje vojne i bezbednosne saradnje između Pekinga i Teherana. „Odnosi dve zemlje sada su dostigli nivo strateškog partnerstva i Kina nastoji da sveobuhvatno poboljša odnose s Iranom“, izjavio je na ceremoniji nakon potpisivanja sporazuma kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji. Njegov iranski kolega Zarif je uzvratio komplimente nazivajući Kinu „prijateljem u teškim vremenima“.
Prema pisanju iranskih medija, postignut je dogovor da se osnuje i mešovita iransko-kineska banka koja bi mogla pomoći Iranu da izbegne američke sankcije „koje su ga praktično isključile iz globalnog bankarskog sistema“, ukazuje „Volstrit žurnal“. Analitičari ocenjuju kako bi strateški dogovor Kine i Irana mogao da produbi kineski uticaj na Bliskom istoku, regionu koji je decenijama bio u strateškom fokusu SAD, kao i da „potkopa američke napore da Iran ostane međunarodno izolovan“, ocenjuje „Njujork tajms“. Takođe, ovaj sporazum predstavljaće i sasvim novi izazov za Bajdenovu administraciju u Vašingtonu, koja od početka svog mandata „pokušava da okupi saveznike protiv Kine“, ističe „Blumberg“.
Potpisivanje sveobuhvatnog sporazuma Kine i Irana naišlo je i na brojne kritike. Imajući u vidu da će Kina znatno povećati uticaj i prisustvo u gotovo svim sektorima iranske industrije, čini se da je tih 400 milijardi dolara koje će Peking uložiti u Iran tokom narednih 25 godina u stvari „mali“ iznos za drugu najveću ekonomiju na svetu. Iranske opozicione grupe, naročito one u emigraciji, takođe su izrazile zabrinutost zbog ovog dila nazivajući ga kao „kolonijalnim“. Pojedini kritičari idu čak toliko daleko da upoređuju 25-godišnji sporazum između Irana i Kine sa ozloglašenim Rojterovim koncesijama iz 1872. godine, kojim je britanskom bankaru i biznismenu baronu Džulijusu de Rojteru (osnivaču agencije Rojters) dato ekskluzivno pravo da upravlja iranskim putevima, komunikacijama i prirodnim resursima. Najnovijem sporazumu usprotivio se i bivši predsednik Irana Mahmud Ahmadinedžad, koji ga je nazvao „sumnjivim, tajnim sporazumom“ koji narod Irana neće odobriti.
GEOSTRATEŠKA POMERANJA
Stroge sankcije Vašingtona nisu ugrozile samo iransku privredu. Druga najmnogoljudnija zemlja sveta Indija više puta je izrazila zabrinutost zbog američkih sankcija Iranu, pošto je Islamska Republika njen treći najveći snabdevač energentima. Strateški važna iranska luka Bandar Abas na obali Persijskog zaliva, sa koje se pruža pogled na Hormuški moreuz koji je jedan je od najznačajnijih pomorskih puteva za prevoz nafte, zbog sankcija SAD bila je zatvorena za poslovanje sa Indijom. To je prouzrokovalo komplikacije u trgovini i znatno povećalo troškove, a Indiji su bile blokirane izuzetno važne iranske isporuke nafte. Prošle godine je i Srbija osetila posledice ove složene geopolitičke situacije, jer je trgovinska razmena između Srbije i Irana bila manja za 50 odsto u odnosu na isti period 2019, što pokazuju podaci koji su iz Privredne komore Srbije (PKS) dostavljeni „Radiju Slobodna Evropa“.
Zvanični Peking je najavio da se neće ustručavati da posreduje i u višedecenijskom izraelsko-palestinskom konfliktu, pokazavši spremnost da u budućnosti bude domaćin i eventualnih direktnih pregovora Izraelaca i Palestinaca, što bi bio još jedan prst u oku Amerikanaca. U najkraćem, dogovor Kine i Irana mogao bi dugoročno da promeni geopolitičku mapu čitavog Bliskog istoka.
Kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji bio je tokom poslednje sedmice marta na turneji po regionu Bliskog istoka, a u Iran je došao posle posete Turskoj i Saudijskoj Arabiji, najvećeg rivala Teherana u tom delu svetu. Vodeći kineski diplomata je na svojoj turneji posetio i Ujedinjene Arapske Emirate, Bahrein i Oman. Kineski uticaj u Ujedinjenim Arapskim Emiratima takođe je značajno porastao tokom pandemije virusa kovid 19 pošto su UAE postali prva zemlja u arapskom svetu koja je započela proizvodnju vakcine kineske kompanije „Sinofarm“.
Američki „Politiko“ piše da je predsednik SAD Džo Bajden „umoran od bavljenja Bliskim istokom“, dok neimenovani bivši visoki zvaničnik za nacionalnu bezbednost i bliski Bajdenov savetnik za ovaj list navodi šta je zapravo u fokusu američke administracije: „Ako ćete navesti regione koje Bajden vidi kao prioritet, Bliski istok nije ni među prva tri“, rekao je ovaj zvaničnik. „To su Azijsko-pacifički region, zatim Evropa, a onda zapadna hemisfera.“ U prilog ovome govore i vesti da je šef Bele kuće naredio Pentagonu da počne povlačenje protivraketnog sistema „patriot“ iz Persijskog zaliva, uključujući jednu jedinicu koja je bila smeštena u Saudijskoj Arabiji. Američki mediji navode i da su snage SAD već povukle nosač aviona, sistem za nadzor i „druge vojne snage sa Bliskog istoka“, koji će biti raspoređeni na drugim mestima.
SUDBINA ATOMSKOG SPORAZUMA
Kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji rekao je da se čitav region nalazi „na raskršću“ i ponudio pomoć svoje zemlje u rešavanju brojnih nagomilanih problema, među kojima je iranski nuklearni program. Mediji su preneli i izjavu bivšeg kineskog ambasadora u Iranu Hua Liminga, koji je rekao da njegova zemlja „želi da pošalje jasnu poruku SAD kako Kina ostaje ključni igrač u iranskom nuklearnom pitanju i da bi bilo nemoguće pronaći rešenje bez kineskog učešća“.
Bilo kako bilo, predsednik Hasan Rohani nedavno je potvrdio da je Iran spreman da krene u smeru ispunjavanja odredbi iz Atomskog sporazuma iz 2015. godine, ali tek pošto Amerika ukine ekonomske sankcije Iranu. Američki šef države Džozef Bajden, međutim, očekuje da upravo Iran učini prvi korak i vrati se obavezama i ograničenjima proisteklim iz Atomskog sporazuma, a da do tada SAD neće popuštati ekonomske sankcije protiv Irana.
Možda i kao svojevrsni vid pritiska na Vašington da se vrati sporazumu iz kog se jednostrano povukla Trampova administracija, Iran je, prema poverljivom izveštaju Međunarodne agencije za atomsku energiju, navodno započeo sa obogaćivanjem uranijuma u jednom od svojih podzemnih postrojenja. U danu kada ovaj tekst bude išao u štampu, u Beču će biti održan sastanak Irana i svetskih sila s ciljem oživljavanja nuklearnog sporazuma iz 2015. godine. Iako će u Austriji biti prisutna i delegacija SAD, ne očekuju se direktni razgovori između predstavnika Vašingtona i Teherana.
Strateški ugovor sa Iranom za Kinu je samo jedan od mnogobrojnih poteza na margini globalne strateške partije sa Amerikom za primat vodeće svetske sile u XXI veku. S obzirom na položaj i ambicije dve u svojoj političkoj, ekonomskoj, društvenoj i kulturološkoj strukturi potpuno različite konkurentske zemlje, naročito srdačni odnosi se ne mogu ni očekivati. Treba se nadati, međutim, da će njihovo nadmetanje ostati predvidivo i neće zatalasati čitav svet.
Nakon četiri godine stolovanja nepredvidivog Donalda Trampa, svet od administracije Džozefa Bajdena očekuje „racionalniju“ spoljnu politiku, to jest, spoljnu politiku koja nije fokusirana samo na interese SAD, već vodi računa i o interesima svih zapadnih saveznika. A u interesu Evrope svakako nije zatezanje odnosa sa Kinom. Sudeći po početku Bajdenovog mandata, to se, ipak, neće desiti. Pored ostalog i zato što će Bajdenu biti teško da odbaci ono Trampovo pompezno „America first“, a da ne ispadne slabić. Biće potrebno dosta vremena da se raspetlja sve što je Tramp zapetljao, ako to uopšte bude bilo moguće.
Tako Bajden jedva da je zvanično preuzeo funkciju kada je Peking, kao posledicu odnosa sa Trampovom administracijom, uveo sankcije protiv 28 predstavnika prethodne administracije, među kojima i protiv bivšeg ministra spoljnih poslova Majka Pompea i bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona. Konkretni razlozi nisu navedeni, Kinezi su govorili o „suludim akcijama Trampove administracije koji su imali ozbiljnog uticaja na kineska unutrašnja pitanja“. Pod „suludim“ akcijama podrazumeva se odluka SAD da uspostavi zvanične odnose sa Tajvanom i Pompeova odluka da poslednjeg dana svog ministarskog službovanja kineske zločine počinjene nad Ujgurima u kineskoj autonomnoj pokrajini Sinkjang proglasi „genocidom“, piše nemački „Zidojče cajtung“.
Iako je kineska „kaznena akcija“ bila usmerena protiv Trampovih ljudi, ona je bila signal Vašingtonu da Kina nema nameru da se mnogo trudi oko poboljšanja odnosa sa SAD, jer od Bajdena uopšte ne očekuje poteze koji bi doveli do relaksacije odnosa između dve zemlje.
A lista konflikata između Kine i SAD je dugačka – od poštovanja ljudskih prava u Sinkjangu i tajvanskog pitanja, preko trgovinskih pitanja i kršenja inelektualne svojine, do kineskih teritorijalnih pretenzija u Južnokineskom moru i širenja uticaja „Putem svile“.
Čini se da su se kineska očekivanja od Bajdenove administracije pokazala kao ispravna. Novi američki ministar spoljnih poslova Entoni Blinken kao da je prisvojio Pompeove stavove o genocidu nad Ujgurima i statusa Tajvana, što Kina shvata kao mešanje u unutrašnju politiku i pretnju po njene nacionalne interese. Čak je tajvanska defakto ambasadorka u Vašingtonu bila pozvana na Bajdenovu inauguraciju, što je bio presedan i izazvalo oštru reakciju Pekinga. Vašington od 1979. godine nema diplomatske odnose sa Tajvanom.
U prilog tezi da neće doći do poboljšanja odnosa između Vašingtona i Pekinga govori i nedvosmislena izjava Bajdenovog ministra odbrane Lojda Ostina da će strateški fokus američke vojske biti usmeren na Aziju, a naročito na Kinu. On je rekao kako će učiniti sve što je u njegovoj moći da spreči da vojska Narodne Republike Kine bilo gde istisne i na bilo koji način pretekne američku vojsku. Vašington najavljuje „agresivne“ mere protiv Kine u oblastima kakva je, na primer, odbrana od špijunaže.
„Zidojče cajtung“ zaključuje da je sa stanovišta Pekinga u Belu kuću došao uračunljiv, ali Kini nimalo blagonaklon predsednik. Tome u prilog govori i Bajdenova najava kako će da formira savez država pod vođstvom SAD koje bi trebalo da se odupru globalnom jačanju kineskog uticaja.
A Kina koristi praznine koje je za sobom ostavila Trampova administracija. Tako je sa Iranom sklopila ugovor o strateškom partnerstvu, ili sa Evropskom unijom postigla „Dogovor o investicijama“, koji praktično znači slobodan međusobni pristup tržištima.
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
