„Dok sam vozio bicikl i razmišljao o svemu, palo mi je na pamet da sigurno niko nije pozvao Kena na Olimpijadu. Proverio sam, pozvao ga i rekao mu da se nadam da će Ema i on doći. Zvučao je zadovoljno. Zaista mislim da je pomalo tužno – on je igrao veliku ulogu u svemu tome, i zato sam ga zvao“, kaže za „London ivning standard“ Boris Džonson, gradonačelnik Londona, o laburisti Kenu Livingstonu, poraženom rivalu na lokalnim izborima. Posle izborne trke u kojoj je pobedio, Boris Džonson je fotografisan jednog jutra kako džogira odeven u roze-crni šorc sa motivima kineskog zmaja, koji mu je poklonila ćerka.
Dosadašnji gradonačelnik Londona, konzervativac Boris Džonson, osigurao je drugi četvorogodišnji mandat na toj funkciji osvojivši 51,53 odsto glasova. Vladajuća koalicija je generalno „kažnjena“ na lokalnim izborima u Velikoj Britaniji, kako ocenjuju analitičari, a jedina svetla tačka je Boris Džonson. „Nastaviću da se borim za dobrobit građana Londona“, obećao je u pobedničkom govoru u Gradskoj skupštini i odmah počeo da istražuje zašto mladi Londonci „gube“ na tržištu rada u odnosu na strance.
BORIS VELIČANSTVENI: Boris Džonson je najprepoznatljiviji britanski političar, a sudeći po anketama, popularniji je od premijera Dejvida Kamerona. Nema plemićku titulu, bio je novinar „Tajmsa“, „Dejli telegrafa“, urednik magazina „Spektator“. I dalje ponekad piše zanimljive kolumne i aktivan je na društvenim mrežama. Neguje izgled poluneurednog školarca u 47. godini. Voli da bude u centru pažnje, televizija mu je takođe omiljen medij. Puno ime mu je Alexander Boris de Pfeffel Johnson. Turskog je porekla, njegov pradeda po ocu bio je od Kemalovih, iz sela poznatog po ljudima svetle kose i plavih očiju. U zvaničnoj biografiji piše da ima francuske, turske i nemačke krvi. Prestižni koledž Iton pohađao je u isto vreme kad i premijer Dejvid Kameron, a u nezvaničnim biografijama navodi se da direktor koledža navodno slabo pamti premijera iz tog doba, dok se mladog Borisa živo seća.
Boris Džonson je rođen 19. juna 1964. godine u Njujorku, a u London se preselio sa porodicom kada je imao pet godina. Studirao je klasičnu književnost na Univerzitetu u Oksfordu, bio je predsednik prestižnog oksfordskog sindikata. Pošto je diplomirao, zaposlio se kao savetnik za menadžment, ali je odustao za svega nedelju dana. „Koliko god se trudio, nisam mogao da gledam u grafikon rasta profita na video-bimu a da ne padnem u nesvest“, objašnjava razloge za otkaz. Učlanio se u Konzervativnu stranku, bio je predstavnik Henlija na Temzi u gradskom parlamentu, ministar za kulturu opozicione vlade u senci, potom ministar za prosvetu. Na mestu gradonačelnika Londona je od 2008. godine. Uspeo je da pobedi tadašnjeg gradonačelnika, laburistu Kena Livingstona. Džonson je glumio u jednoj epizodi čuvene Bi-Bi-Sijeve serije „Istenders“, a sam je producirao seriju o istoriji Rima. Gostovao je i u popularnim emisijama „Have I Got News for You“ i „Top Gear“ i napisao dve knjige. Oženjen je i ima četvoro dece.
LONDON NIJE BRITANIJA: London, metropola sa godišnjim budžetom većim od 18 milijardi evra, generiše petinu celokupnog bogatstva Ujedinjenog Kraljevstva. Uprkos entuzijamu povodom održavanja Olimpijade i prikazivanju sjaja kraljevine na nedavno održanoj proslavi povodom dijamantskog jubileja kraljice Elizabete II, Džonson se suočava sa padom privrednog rasta i nezaposlenošću. Broj nezaposlenih u londonskom Sitiju je na najnižem nivou od 1996. godine i premda je gradonačelnik u predizbornoj kampanji najavio otvaranje 200.000 novih radnih mesta, teško će ispuniti to obećanje.
Osim toga, suočava se i sa političkom histerijom u konzervativnoj stranci. Torijevci, britanska desnica kojoj pripada, i Boris Džonson, pretrpeli su katastrofalan gubitak u gotovo svim delovima kraljevstva. Posledice koje će lokalni izbori imati na parlamentarne pažljivo se odmeravaju. I dok pojedini eksperti tvrde da lokalni izbori nisu indikator mogućeg poraza torijevaca na parlamentarnim izborima već samo odraz trenutnog nezadovoljstva, dotle Boris Džonson između redova poručuje da ne podržava uvek premijera i čelnika Konzervativne stranke. U pobedničkom govoru posle izbora naglasio je svoja dostignuća i odao počast Livingstonu, lokalnim članovima partije i svojoj porodici, ali premijera nije ni spomenuo.
London je jedan od najvećih finansijskih centara u svetu u kojem se, više nego bilo gde u Evropi, udobno nastanilo na desetine multimilijardera sa zvaničnom adresom u nekom od švajcarskih kantona. Glasanjem za Džonsona, Londonci su se priklonili politici protiv evropskog zeitgeista (nem: duh vremena), tj. izabrali su osobu koja se ne plaši da zastupa interese krupnog kapitala, ne plaši se Nemaca i ne veruje u metode „stezanja kaiša“, iako teška vremena još ni izbliza nisu prošla. Zameraju mu da tom logikom može da dovede do disproporcionalnog rasta londonske privrede u odnosu na ostatak britanske ekonomije. Ono što sada govori novoizabrani predsednik Francuske Fransoa Oland, da će masno da oporezuje bogate, ide mu naruku. Privučeni nižim porezima i razgranatom infrastrukturom zbog predstojećih letnjih Olimpijskih igara, bogati Evropljani bi mogli da „prebegnu“ u London gonjeni „negativnim“ evropskim trendom – nestabilnim evrom, politikom protiv bogatih ljudi i velikim nepoverenjem u EU tržište koje otežava biznis.
Džonsona, koji sebe opisuje kao „konzervativca koji kreše porez“, poznatog i po oštrim napadima na Evropsku uniju, neki analitičari opisuju kao politički glas Evrope koji stvari naziva imenom i pušta tržište da radi svoj posao. „Boris je suprotnost stereotipu, izuzetak koji potvrđuje pravilo“, piše britanka novinarka Sonja Purnel, autorka njegove biografije Just Boris (Samo Boris). „Ume da preti i budalast je, ali on je antiteza sređenog pin–up muškarca. Liči na ‘korpu za prljav veš’ i ima lošu naviku da zaboravi da se istušira. Ipak, žene ga obožavaju, čak i one inače razumne traže od njega da im potpiše donji veš ili razgolićene grudi. A on uživa u pažnji.“
PRELAZAK NA DRUGI NIVO: Njegovi izgledi da će, zahvaljujući upravljanju Londonom za vreme Olimpijade, ući u Dauning strit nisu mali. Kritičari se pitaju da li on ima sve što je potrebno da bi postao premijer Britanije. Upravo to što je nadmašio premijera i sopstvenu stranku (u štampi je to okarakterisano kao efekat „Boris bonus“), Laburističku stranku nadahnjuje da se obruši na konzervativnog premijera Dejvida Kamerona i ministra finansija Džordža Ozborna, piše Rojters. „Dok Kameron i Ozborn guraju torijevce u poraz u ostatku Britanije, time je rešeno pitanje izbora sledećeg rukovodstva torijevaca“, rekao je Livingston.
„Da li on već planira smeli naredni korak?“, pita list „Indipendent“ u članku na naslovnoj strani, citirajući neimenovane konzervativne članove parlamenta, koji su rekli da Džonson planira da se kandiduje za premijera na sledećim izborima. „Prerano je reći. Mislim da je on veoma uspešan gradonačelnik Londona i mnoge je iznenadilo koliko je dobro radio taj posao. Međutim, on mora preći ostale stadijume pre nego što ozbiljno dođe u obzir“, rekao je Rojtersu Tim Montgomeri, urednik uticajnog veb-sajta „Conservative Home“. Laburisti su uveliko protiv njega. „Boris sa prstom na pulsu Londona je jedno – a sa prstom na nuklearnom dugmetu nešto sasvim drugo“, rekao je laburistički komentator Dan Hodžis.
Njegov nekadašnji saradnik Metju Paris, kolumnista i bivši konzervativni poslanik, smatra da Džonson nije za Dauning strit. „Ne mislim da ima kvalitete da bude premijer. On ne doživljava dovoljno ozbiljno sebe, a ni tu funkciju.“
Ako se to posmatra iz malo drugačije perspektive, upravo je u tome njegova prednost.
Sredinom aprila, premijer Kameron je pozvao sve gradonačelnike na sastanak. Boris Džonson je odbio da prisustvuje tom sastanku, kojem bi predsedavao premijer, rekavši da su gradonačelnici „organski izraz narodne demokratije“. Rekao je i da će se „trend prenosa vlasti nastaviti“, kao i da je „ideja da centralna vlast može da upravlja na način na koji je to radila u 20. veku, propala“.
