Za „Vreme“ iz Rima
Visina grčkog duga i kriza u vezi sa tim donela je Vladi Silvia Berluskonija neočekivano i preko potrebno olakšanje. Kada su se italijanska štampa i pažnja javnosti fokusirale na događaje u Atini i Briselu, kriza njegove vladajuće većine je za neko vreme „ostavljena po strani“. Istina, ne predugo. Nadolazeće pukotine i nestabilnosti Berluskonijeve vlade dodaju još brige na već problematičnu ekonomsku i finansijsku situaciju u Italiji.
Italijanski ministar finansija Đulio Tremonti je bio brz u potpisivanju menice za pomoć Grčkoj i, što je još važnije, za pomoć odbrani evra od napada koji pogađaju jedinstvenu valutu i berze Evropske unije prethodnih nedelja. Tremonti je reagovao ljutito kada je firma Moody objavila izveštaj, koji je posle promenjen, u kome je rečeno da je Italija u deficitu i da njen dug predstavlja brigu za velike investitore. Milanska berza pala je nekoliko procenata nakon što je izveštaj objavljen i nije se u potpunosti oporavila ni kada je Moody objavio ispravke. To je bio znak da šta god „sile tržišta“ znače, jasno je da je Italija među onim državama EU-a gde trenutna situacija daje prostora za špekulativne napade i finansijske oluje. Italijanske ekonomske karakteristike za vreme globalne krize bile su čudne: manje pogođena međunarodnim finansijskim cunamijem, zbog nižeg stepena „globalnosti“ u njenim glavnim bankama. Ipak, Italija je primer najsporijeg oporavka u evrozoni sa sumornim perspektivama za 2010. i 2011.
Nezaposlenost brzo raste, sa zvaničnim indeksom koji nije viđen u poslednjih dvadeset godina. Regionalne razlike takođe rastu: bogati Sever izgleda da je ponovo na pravom putu da započne brz oporavak, dok je siromašniji Jug, sa nekim izuzecima, čini se osuđen na sporiji tempo svog ekonomskog života.
PUKOTINE U VLASTI: U ovom kontekstu dogodili su se regionalni izbori, 28. i 29. marta. Rezultat izbora, na kojima je pobedila Berluskonijeve koalicija, izneo je na površinu sve pukotine i podele unutar tabora.
Počelo je mnogo pre toga, ali ova iznenađujuća pobeda učinila je da stvari budu gore nego što se očekivalo. Rezultat poslednjih regionalnih izbora bio je vrlo pozitivan za Berluskonijevu partiju Narod slobode (PDL) i njene saveznike: od 13 regija, Berluskonijev tabor je osvojio šest. Među njima, Lombardiju (glavni grad Milano), Lacio (Rim) i Pijemont (Torino) u severnom delu, plus Kampanija (Napulj) i Kalabrija na jugu. Posebno važno za njihov politički uticaj bile su pobede u Laciju, gde je na vlasti bila koalicija levice i centra poslednjih pet godina, i u Pijemontu. Ipak, važno je reći da je pravi pobednik izbora Liga za Sever. Regionalna i često ksenofobična partija uspela je da dobije dva mesta u regionu Veneto (Venecija je glavni grad) i jedno u Pijemontu, prvi put do sada.
Liga za Sever, kada je udeo glasova u pitanju, doživela je neverovatan porast. U mnogim provincijama severne Italije, Liga, kako je obično zovu, bila je prva. U provinciji Trevizo, Veneto, osvojila je preko 38 procenata, negde i preko 50.
Čim su rezultati izbora bili objavljeni, Đanfranko Fini, predsedavajući donjeg doma italijanskog parlamenta, počeo je da se žali zbog „ravnoteže“ i „težine“ unutar vladajuće koalicije. Fini, koji je zajedno sa Berluskonijem osnivač PDL-a, bio je lider Nacionalne alijanse (NA), desnog krila partije koja je preuzela tradiciju italijanske desnice čiji se tragovi mogu pratiti sve do fašizma.
Fini je u svojoj partiji uspevao da izbegne „nostalgiju“ za Musolinijevim vremenom i da bude u dugoj koaliciji sa Berluskonijem. PDL je osnovan malo pre izbora 2008. na kojima su se udružile Berluskonijeva Forca Iatlija (Napred Italijo) i Finijeva Nacionalna alijansa. Nakon dve godine na vlasti, jasno je da je, u tom pogledu, spajanje značilo dobit: takođe, politički doprinos bivših članova NA skoro je nerazdvojiv od Berluskonijevih ljudi.
Kada je u pitanju odnos NA i Lige, Umberto Bosi, lider Lige, s vremena na vreme u poslednjih nekoliko godina bio je spominjan od strane Finija, ali Fini nikada nije išao toliko daleko da bi govorio o strateškom savezništvu između PDL-a i Lige. Poslednji takav slučaj dogodio se 22. aprila za vreme sastanka Nacionalnog odbora PDL-a, kada su Fini i Berluskoni razmenili napade, a ceo susret su prenosili uživo satelitski kanali. Došlo je dotle da je Berluskoni pitao Finija da napusti svoje mesto, Fini ga je upitao: „Da li ti to mene otpuštaš?“
Dan pre te scene, Fini je medijima kazao da je razmišljao o formiranju druge frakcije u Parlamentu, što bi praktično značilo cepanje partije. Ta pretnja je nekako umanjena kada je od nacionalnih lidera PDL-a izjavu da potpuno podržava Berluskonija potpisalo njih 74, dok je samo 11 bilo protiv. Fini je shvatio da unutar partije ili makar unutar vladajuće grupe PDL-a nema šanse da nešto promeni.
Najoštrija kritika stigla je od onih za koje se do tada pretpostavljalo da su Finijevi ljudi. Ignacio la Rusa, na primer, italijanski ministar odbrane, optužio je Finija za izdaju partije. Đani Alemano, gradonačelnik Rima, koji je smatran za Finijevog naslednika, jasno je izjavio da je odan Berluskoniju. Finijeva kritika upućena PDL-u može da se sumira u dve glavne tačke: nedostatak demokratije unutar partije i nedostatak „političke petlje“ u odnosu na Ligu, posebno kada su u pitanju teme kao šta su prava migranata. Fini je bio jasan u stavu da ne vidi budućnost u pristupu Lige prema imigrantima i tražio je više prava za njih, lakši i jasniji put da postanu italijanski građani, plus posebnu pažnju za „nove Italijane“, kao što su deca stranaca koja su rođena i rasla u Italiji, ali nemaju državljanstvo.
FINIJEVE ZAMERKE: Sa šire tačke gledišta, Fini i njegovi ljudi unutar PDL-a misle da jak uticaj Lige na federalizam i regionalnu autonomiju Severa mogu ugroziti postojanje jedinstvene Italije. To nije opasnost koja bi se mogla dogoditi sutra, kažu, ali jeste realan rizik, kada govorimo o periodu od pet godina ili čak i manje. Taj rizik, po Finijevom mišljenju, ili bar sudeći po njegovim javnim nastupima, postaje veći zbog Berluskonijevog neodlučnog stava kada je reč o budućoj drugačijoj institucionalnoj „arhitekturi“ italijanske države. Na Nacionalnom komitetu PDL-a Fini je ukazao na Berluskonijeve kontradikcije: jedan dan on podržava jaču vladu sa manjim parlamentom, sledeći dan hoće da primeni „nemački model“ na Italiju.
Sledeće godine Italija proslavlja 150 godina od ujedinjenja, ali drugog maja jedan od ministara u vladi, koji pripada Ligi, kazao je u intervjuu: „Mi ne znamo da li ćemo učestvovati u ovoj proslavi.“
Najnoviji potez u ovom političkom feudu jeste odluka jednog od Finijevih ljudi Itala Bočinija da napusti mesto zamenika predsednika PDL-a u donjem domu Parlamenta.
U seriji intervjua vodećim italijanskim novinama i televizijama, Bočino je pojasnio da je on za Finijev politički projekat. On predstavlja frakciju unutar partije, koja ima svoja pravila, lidere, ideje koje mogu biti drugačije od zvanične partijske linije. To je nešto što Berluskoni nikada nije želeo u svojoj partiji, ni u Forca Italija ni u PDL-u. Ljudi bliski Berluskoniju rekli su italijanskoj štampi da je nakon Nacionalnog odbora PDL-a on bio depresivan i duboko razočaran Finijem. Politička temperatura unutar Berluskonijeve koalicije neće se sniziti tako skoro, sudeći po glavnim analitičarima. To je zato što je Finijev projekat bio stvaran, i ne može biti tek tako ignorisan ili zaleđen za neke buduće razgovore. Štaviše, skandali potresaju vladu.
KORUPCIJA I OSTAVKA: Jedna od pravosudnih grana zatražila je na sastanku G8 ispitivanje navodno lažnih tendera za javne radove, što dovodi do Klaudija Skajole, ministra za ekonomski razvoj unutar koalicije i jednog od uticajnijih ljudi u Vladi. On je bio ministar unutrašnjih poslova za vreme samita G8 2001. u Đenovi, koji se završio masovnim protestima, a jedna osoba je na kraju poginula u neredima. U ulozi ministra za ekonomski razvoj, Skajola je u potpunosti podržavao Berluskonijev plan da donese atomsku energiju ponovo u Italiju i da sagradi most koji bi povezivao Siciliju sa kontinentalnom Italijom. On uskoro može biti optužen za uzimanje mita i druge manje finansijske prekršaje zato što je izašlo na videlo da je čovek uključen u navodno namešteni tender, Dijego Anemone (rimski tajkun koji se bavi nekretninama, u zatvoru je tri meseca zbog ove istrage), možda dao Skajoli oko 900.000 evra da kupi stan u Rimu sa pogledom na Koloseum. Skajola je oštro odbacio sve navode i zvanično još nije pod istragom, ali glavni italijanski mediji su objavili detalje iz banke i druge dokaze koji pokazuju da ti navodi nisu bez osnova. Skajola je na kraju napustio vladu, 7. maja, otvarajući arenu unutar koalicije ko bi mogao da bude njegov naslednik. Dodatno podizanje temperature izazvao je Fini, tražeći da antikorupcijski zakon što je brže moguće prođe u Parlamentu, što nije po volji Berluskonijevom krugu.
Eksplozija ovog skandala podudara se sa Finijevim kritikama o još jednoj vrućoj temi za Berluskonija – pravda i odnos sa pravosuđem. Fini je optužio Berluskonija da je naivan kada je u pitanju reforma pravosuđa, navodeći Berluskonijeve lične probleme sa pravosuđem.
Sigurno je da je nakon izborne pobede, Berluskoni „izbacio napred“ vrlo kontroverzan zakon koji zabranjuje prisluškivanje za vreme istrage i objavljivanje prisluškivanih razgovora čak i ako se koriste na javnom pretresu. Novinari koji ne poštuju ovu zabranu mogu biti kažnjeni dvogodišnjom zatvorskom kaznom i hiljadama evra novčane kazne.
Podele postaju sve dublje. Kao i uvek, Berluskoni pokušava da igra na svoju kartu najbolje što može. A ono što ima je Grčka. S jedne strane, on kaže da je zbog ekonomske sposobnosti njegove vlade italijanska finansijska situacija mnogo bolja nego u Grčkoj ili Španiji (i često ističe da su tamo vlade levog centra). S druge strane, on ide na to da bi moguća kriza unutar koalicije mogla voditi do političke nestabilnosti iz koje bi profitirali špekulanti.
Ovo je vrlo daleko od njegovog uobičajenog „optimističnog“ tona koji koristi kada hoće da ubedi italijanske građane da se ekonomska kriza završila i da mogu da se vrate trošenju od pre. Sada kaže – i ponaša se shodno tome – da niko drugi ne može izvesti Italiju iz vrlo opasne krize, van opasnih voda kojima je Grčka zahvaćena.
Nedelje koje dolaze dokazaće da li je u pravu, ili će tržište pokazati više nego građani, da je on pre deo problema nego rešenja.
