foto: ap photo / jerome delay
Kao da su potrošene sve reči u vezi sa Bregzitom nakon troipogodišnjih rasprava, nadglasavanja i pada dve britanske vlade. Zavladala je neobična tišina pred 31. januar, kada Britanija formalno okončava svoje četrdeset sedam godina dugo članstvo u EU. U tišini užurbano rade i kalkulatori u Londonu i Briselu, jer drama još traje, završen je tek pretposlednji čin
Saga je dobila epilog koji su mnogi već prestali da očekuju. Jedan komplikovani razvod je ušao u normalnu proceduru, jer Unija ipak nije kafana pa da iz nje izlazi kako ko hoće: Donji dom Britanskog parlamenta, u kome su torijevci 12. decembra obezbedili sigurnu većinu, napokon je 23. januara 2020. doneo zakon o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije. Gornji dom je zakon potvrdio. Kraljica Elizabeta II je zakon odobrila. Premijer Boris Džonson je potpisao sporazum sa EU, okončavši tako troipogodišnje natezanje.
Praktično u isto vreme potpis na taj ugovor stavili su i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel posle čega je počeo proces ratifikacije u Evropskom parlamentu, a nakon toga sledi i brza ratifikacija u 27 zemalja EU. Izlazak Britanije sledi 31. januara u 11 sati uveče.
Ali, tada neće biti sve gotovo. Sledi nešto nalik na novi početak kraja. Pregovori kojima do kraja 2020. treba da se definišu budući odnosi između Britanije i EU treba da počnu ubrzo nakon toga. U intervjuu za „Gardijan“ glavni pregovarač EU za Bregzit Mišel Barnije je rekao da će Ujedinjeno Kraljevstvo svoj pristup tržištu EU smanjiti srazmerno meri u kojoj će odstupiti od evropskih standarda.
KONKURENCIJA POSLE ZAGRLJAJA
Američki magazin „Atlantik“ je u novembru 2019. opisao kako je nemačka kancelarka Angela Merkel, stojeći u Parizu pored francuskog predsednika Emanuela Makrona, rekla nešto što je izazvalo senzaciju u Londonu, iako je, u mnogim aspektima, bilo činjenica: „Odlaskom Velike Britanije pojaviće se, naravno, naš potencijalni takmac. Pored Kine i Sjedinjenih Američkih Država, biće to i Velika Britanija.“
Nemačka je i tokom agoničnih pregovora o Bregzitu pokazivala veću fleksibilnost od Francuske. To je bilo očekivano s obzirom na veliki spoljnotrgovinski promet sa Britanijom u koju izvozi robu u vrednosti od 86 milijardi evra godišnje i na činjenicu da je, prema analizi konsultantske kuće Dilojt, nemačko-britanska trgovinska razmena posle britanskog referenduma smanjena za sedam procenata (oko 8 milijardi evra). Farmaceutska i automobilska industrija su smanjile izvoz u Britaniju za oko 6 milijardi evra. Posebno su bili pogođeni proizvođači u Bavarskoj, Baden Vitembergu i Zarlandu.
Prema podacima o regionalnim posledicama Bregzita koje pruža studija univerziteta Erazmus u Roterdamu a u kojoj su analizirane 42 najizloženije evropske regije, posebno su pogođeni nemački Bremen, kome je Velika Britanija treći najveći trgovinski partner, i Berlin kome je Britanija peti najvažniji partner.
Francuska, čiji se izvoz u Britaniju kreće oko 40 milijardi evra godišnje, zauzima čvrst stav u pregovorima o budućim odnosima Britanije i EU, od kojih će zavisiti status luke Kale i trgovinskih tokova između te luke i Dovera. Za regiju Kale problem je i što odatle mnogi migranti pokušavaju da se domognu Velike Britanije, pa se postavlja pitanje budućnosti pregovora o sudbini sadašnjeg bilateralnog sporazuma između Velike Britanije i Francuske koji omogućava britanskoj graničnoj policiji da deluje u Kaleu. Francuske vlasti u Bretanji pripremaju lokalne ribolovce, koji 50 odsto ribolovne aktivnosti obavljaju u britanskoj ekonomskoj zoni.
U Francuskoj regiji O de Frans u kojoj je rođen predsednik Emanuel Makron posebna zabrinutost vlada kod proizvođača automobila Tojota, koji je odatle 13 odsto modela jaris 2016. godine izvezao u Ujedinjeno Kraljevstvo.
S najtežim posledicama suočavaju se regije u Irskoj, Belgiji i Holandiji koje su tesno povezane s Britanijom. Istraživanje banke ING pokazuje da je među deset najugroženijih holandskih regija na prvom mestu Utreht, odakle 8,5 odsto izvoza odlazi u Britaniju, zatim Groningen, koji se oslanja na trgovinu prirodnim gasom sa Velikom Britanijom.
U poljskoj regiji Lublin jugoistočno od Varšave očekuje se smanjenje izvoza, posebno poljoprivrednih i poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.
Švedski zvaničnik Paul Linkvist upozorava da je Britanija treći po veličini strani investitor u Švedskoj (31 milijarda evra 2014).
Na udaru Bregzita može se naći i Mursija na jugu Španije, iz koje 75 procenata izvoza hrane ide u Britaniju. U Andaluziji vlada zabrinutost zbog toga što će biti pogođeno 57 odsto španskih građana koji rade na britanskom Gibraltaru (koji ima poseban status u razgovorima o Bregzitu). Strepi se i na Balearskim ostrvima, uključujući Majorku, popularno odredište britanskih turista.
Sličnu zabrinutost pokazuju i lokalne vlasti u Grčkoj ili na Kipru, kome je Britanija drugi trgovinski partner, a prvi po uslugama i ulaganjima.
BEZ SECESIONISTIČKE EPIDEMIJE
Ostaje da se vidi kako će Bregzit, koji su pratila burna nagađanja o ekonomskim i finansijskim posledicama, uticati na karakter Evropske unije, čiji je kamen temeljac francusko-nemački savez kojim je prekinuta serija od tri kontinentalna rata između 1870. i 1945, tj. Drugog svetskog rata kada je konačno obezbeđen mir. Francuska i Nemačka su se čvrsto držale Ahenskog sporazuma i demonstrirale nameru da posle Bregzita
sačuvaju kičmu Evropske unije, mada sudeći po pisanju nemačkog nedeljnika „Špigel“, Makron, koji ima probleme kod kuće zbog upornog otpora penzionoj reformi, pokušava da na spoljnopolitičkoj sceni igra sam.
Prošlog oktobra je Makron u intervjuu za „Ekonomist“ izjavio da je NATO u stanju moždane smrti i preporučio približavanje Rusiji pre nego što se ona okrene Kini, a prošlog avgusta je bez konsultacija sa saveznicima pozvao ruskog predsednika Vladimira Putina u svoj letnjikovac na Azurnoj obali. U oktobru je sa vojnim počastima primio premijera Mađarske Viktora Orbana, čije je autoritarno razumevanje demokratije jednom oštro kritikovao.
Makron, koji je na Bregzit reagovao pozivom da se pravi nova Evropa, nije uspeo da ubedi Angelu Merkel da prihvati njegove ideje o reformi evrozone koja će nakon Bregzita obuhvatiti više od 70 odsto država članica EU i više od 76 odsto stanovništva EU i, prema pretpostavci britanske lobističke agencije Centar za evropske reforme, moći da nameće odluke i državama van evrozone.
Za razliku od Francuske i Nemačke, Britanija, kada se priključila, nije pokazivala nimalo entuzijazma za pretvaranje kontinenta u Sjedinjene Države Evrope, bila je skeptična i oprezna prema bilo kom projektu koji bi sa britanskog parlamenta preneo više suvereniteta na neizabrane tehnokrate u Briselu. Britanija nije pripadala evrozoni i predstavljala se kao zaštitnica onih koji su „van evra“.
KVALIFIKOVANA VEĆINA I VETO
U jednoj analizi Georgija Goteva, koji za euractiv.com prati evropska zbivanja, pokazuje kako čak i bez Britanije lideri EU teško donose značajne odluke. Na pokušaje da se nedavno ubede istočne članice da podrže 100 milijardi težak „evropski zeleni dil“ Ursule fon der Lajen, poljski i češki političari su naglašavali da će troškovi neutralisanja ugljenika biti „astronomski“, a premijer Andrej Babiš je upozorio da će samo njegovoj zemlji biti potrebno 26,5 milijardi evra. On je izričito tražio da se nuklearna energija prihvati kao prihvatljiva za „zelene finansije“, što podržavaju i ostali korisnici atomske energije – posebno nuklearni gigant Francuska – ali se Nemačka, koja ukida svoje nuklearne elektrane, tome suprotstavlja uz podršku Luksemburga i Austrije.
U govoru o stanju Unije za 2018. godinu Žan-Klod Junker je predložio da EU treba kvalifikovanom većinom da donosi odluke u skladu sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom, a ne kao do sada konsenzusom kada su u pitanju napadi na ljudska prava, primenu sankcija, pokretanje i upravljanje civilnim bezbednosnim i odbrambenim misijama.
Prema analizi Instituta za međunarodne i evropske poslove, izlazak Britanije iz EU će uticati na kvalifikovanu većinu u Savetu Evropske unije, instituciji koja reprezentuje vlade članice EU. Za odluke u redovnoj zakonskoj proceduri (80 odsto svih EU zakona) predviđena je kvalifikovana većina od 55 odsto glasova članica Saveta (odnosno najmanje 15 vladinih ministara koji reprezentuju 65 odsto stanovništva EU). Blokirajuća manjina treba da predstavlja najmanje 35 odsto populacije. Posle izlaska Britanije iz Saveta EU promeniće se relativna izborna snaga predstavnika svih zemalja koje imaju više od 4,5 miliona stanovnika – na primer Nemačke sa 10,2 na 11,9 odsto, Poljske sa 5,1 odsto na 6,6 odsto…
Posle izlaska Britanije biće otežano formiranje blokirajućih manjina bez jedne od dve najveće države članice. Prema analizi Instituta za međunarodne i evropske poslove, trenutno od svih matematički mogućih četvoročlanih blokirajućih manjina, 72 odsto uključuju Nemačku, a 57 odsto Francusku.
Posle Bregzita Nemačka će biti uključena u 86 odsto kombinacija, a Francuska u 61 odsto. Ako Nemačka uz saglasnost Francuske i Italije stavi neki predlog na glasanje, protiv te trojke neće biti moguće formirati blokirajuću manjinu. Zanimljivo je da će Poljska, mada će povećati svoju izbornu snagu, imati manje šanse da posle izlaska Britanije oformi blokirajuću manjinu.
Prema istraživanju Centra Pju iz oktobra 2019, izgleda da Bregzit u evropskoj javnosti nije izazvao secesionističku evroskeptičnu epidemiju, kako se pretpostavljalo. U posljednjih nekoliko godina, nakon kolebanja usred ekonomske krize u nekoliko zemalja EU javno mnjenje se pozitivnije nego ranije odnosi prema integraciji EU. U Poljskoj, Španiji, Italiji i Francuskoj između 2009. i 2012. zabeležen je značajan pad procenata onih koji kažu da je članstvo u EU dobro, ali se odnos prema EU od tada ponovo vratio na nivo pre krize evra. U Nemačkoj se zadovoljstvo članstvom u EU konstantno povećava – od 2009. godine sa 63 na 74 odsto.
Najmanje polovina ispitanika u deset zemalja EU kaže da je ukupna ekonomija njihove zemlje ojačana ekonomskom integracijom Evrope. Poljska, Nemačka, Mađarska i Litvanija su na vrhu te liste.
Ta slika nije bez kontroverzi: većina u Italiji, a otprilike polovina ispitanika u Francuskoj, Grčkoj i Bugarskoj, misli da je evropska integracija oslabila njihovu nacionalnu ekonomiju. U Italiji je 2013. pozitivne ocene davalo samo 11 odsto ispitanika, ali u poslednjih šest godina taj procenat se udvostručio.
SEVER I JUG
Prema proceni američke geopolitičke obaveštajne platforme „Stratfor“, politička ravnoteža EU može da se promeni u korist protekcionističkih zemalja Južne Evrope poput Francuske, Italije i Španije, koje žele da EU pretvore u uniju koja redistribuira bogatstvo sa relativno bogatog severa na manje razvijeni jug i da se pritom rizik deli podjednako među članicama.
Južna Evropa zagovara izdašne subvencije za poljoprivredu i razvoj, sa čime se slaže većina zemalja istočne Evrope, ali severna Evropa bi radije zamrznula ili čak smanjila budžet jer želi da zaštititi svoje bogatstvo, a pristala bi da deli rizik samo ako preuzme veću kontrolu nad zaduživanjem i potrošnjom juga.
Nemačka i takozvana „Nova hanzeatska liga“ severnoevropskih, fiskalno konzervativnih država suprotstavile su se francuskim predlozima za budžet evrozone koji bi bio u stanju da stabilizuje ekonomije članica u krizi. Holandija je protiv bilo čega što bi moglo dovesti do fiskalnih transfera u zemlje poput Italije.
Kako se te kontroverze odražavaju u javnom mnjenju? Prema istraživanju Centra Pju u novembru 2019, Nemačka kao najveća privreda u EU uživa povoljne kritike većine u 11 anketiranih zemalja EU. Dok polovina njih u Češkoj i Italiji deli povoljne stavove o Nemačkoj, četiri od deset glasova iskazuje negativno mišljenje. Glavni disidenti u pogledu stavova o Nemačkoj su Grci: otprilike dve trećine (64 procenta) ima negativno mišljenje o Nemačkoj, dok samo 34 procenta ima pozitivno mišljenje. Ova frustracija nije novost. Godine 2012. Grci su Nemačku najčešće imenovali kao najmanje pouzdanu, najarogantniju i najmanje saosećajnu zemlju u EU.
SVETI NATO
Možda postoji više entuzijazma za evropsku odbrambenu saradnju, ali su nakon Bregzita mogućnosti manje. Odnos EU–NATO može postati teži, zaključak je Centra za evropske reforme.
Francuska je direktnije nego Nemačka pozivala da Evropska unija produbi vojnu i bezbednosnu saradnju i počne da formira evropsku vojsku.
„Frankfurter algemajne cajtung“, sa osloncem na analizu osnivača i izvršnog direktora britanske neokonzervativne tink-tenk organizacije Henri Džekson sosajeti Alana Mendoze, procenjuje da će britanski geostrateški ciljevi u Evropi ostati nepromenjeni. Sa 5000 vojnika u Nemačkoj, 850 u Estoniji, 150 u Poljskoj i RAF-ovim avionima koji su se periodično raspoređivali u Rumuniji, Litvaniji i na Islandu, ima više trupa raspoređenih u drugim zemljama NATO-a nego bilo koji drugi saveznik, osim SAD. Velika Britanija takođe čuva ulaze i izlaze iz Sredozemnog mora u vojne baze na Gibraltaru i Kipru. Za razliku od Francuske, koja nije deo NATO grupe za nuklearno planiranje, Velika Britanija namenjuje svoje kapacitete tzv. sistemu odvraćanja.
Poljska i baltičke države smatraju Britaniju ključnim partnerom protiv Rusije, budući da je London bio glavni advokat za oštar evropski stav protiv Moskve i za jačanje sankcija protiv Rusije. Kada Britanija ne bude više za stolom, relativna težina zemalja poput Italije ili Mađarske, koje žele da vide ukidanje sankcija Rusiji, povećaće se.
VERA U BUDUĆNOST
Programski direktor Fondacije kluba Valdaj, Andrej Suščenov, piše kako ne postoji nijedna izjava ruskih državnika koja bi se mogla tumačiti kao da Rusija ne razmišlja ozbiljno o posledicama Bregzita ili kao znak da Rusija ne žuri sa procenama, zato što ima šta da izgubi kada Britanija napusti EU.
Već nekoliko decenija EU je vodeći trgovinski partner Moskve – u 2015. oko 46 odsto ruske spoljne trgovine (249 milijardi američkih dolara). Bregzit povlači i direktne i indirektne troškove za Moskvu, jer će pre svega uticati na vodeće ruske partnere, kao što su Holandija ili Kipar, kome je Rusija pomogla povoljnim zajmom u iznosu od 2,5 milijardi dolara u periodu 2010–2011. kako bi
zaštitio sredstva ruskih ofšor kompanija u ovoj zemlji.
S druge strane, učešće Britanije u ruskoj trgovinskoj razmeni je malo i praktično nema zajedničkih proizvodnih lanaca između dve zemlje. Gasprom posluje u londonskom Sitiju, čiju hladnokrvnost u odnosu na turbulenciju Bregzita zapaža petrogradski „Komersant“.
Andrej Suščenov analizira okolnosti koje su omogućile Bregzit: 1. londonska navika da se pregovara uz uključivanje „ucena“ i brojnih koncesija; 2. evroskepticizam kao jedan od značajnih (nemarginalnih) elemenata političke kulture društva; 3. raskol britanske političke elite; 4. migraciona kriza i kampanje koje su je pratile. Ovi faktori odražavaju jedinstvenost situacije u Velikoj Britaniji i nisu karakteristični za zemlje EU. UK je velika i visoko razvijena ekonomija koja je u stanju da se uspešno razvija. Ali male zemlje (ili velike zemlje, ali srednjeg nivoa razvoja) treba da budu deo velikog ekonomskog prostora, jer u suprotnom neizbežno gube konkurentnost.
Verovatnoća da će posle Velike Britanije druge zemlje napustiti EU (neki stručnjaci su pominjali Mađarsku, Poljsku, Grčku, Holandiju) izuzetno je mala. Tako u Mađarskoj strani kapital drži ključne pozicije u ekonomiji; Poljska godišnje prima oko 13 milijardi evra iz budžeta EU; Grčka je počela da izlazi iz krize; Holandija 75 odsto spoljne trgovine ostvaruje sa EU.
Suščenov zaključuje da lideri EU očigledno ne žele ni na sekund da upadnu u zamku „ucenjivača“: „Da biste uspešno ucenjivali Evropsku uniju, treba da budete peta nuklearna sila na svetu i moćni strateški saveznik Vašingtona…“
Magazin „Atlantik“ procenjuje da nakon Bregzita Velika Britanija ne može biti geopolitički suparnik EU, niti vojni hegemon, ali može biti ekonomska smetnja, bilo da je to dobro za Britaniju ili ne. „Jednom kada se Bregzit na kraju dogodi, Britanija i EU će morati da postanu konkurenti“, zaključuje „Atlantik“ uz podsećanje da takav konkurentski odnos ima neke presedane. Osamdesetih godina prošlog veka Japan i Sjedinjene Države bili su suparničke privredne supersile, međusobno su se nadmetale za globalnu prevlast, a da nikada nisu dovele u pitanje sigurnosni kišobran američke hegemonije.
Tu se postavlja pitanje kakav je sada odnos između SAD i EU?
Tri i po godine natezanja su prošle od referenduma do konačnog izlaska Velike Britanije iz EU. Unutrašnja previranja usled pokušaja većeg dela elite da preokrene odluku o napuštanju EU dovela su politički sistem na ivicu kolapsa, a društvo na ivicu sukoba. Posle ubedljive pobede Borisa Džonsona na izborima strasti su se privremeno smirile, ali Bregzit kao tema neće nestati sa dnevnog reda.
Ugovor o napuštanju EU predviđa prelazni period do 31. decembra 2020. Za to vreme VB nastavlja da uplaćuje u budžet EU i svi ugovorni odnosi ostaju na snazi, osim što Britanci više neće učestvovati u organima Unije. Za to vreme bi trebalo da se između VB i EU regulišu budući odnosi, pošto posle 1. 1. 2021. godine VB postaje zemlja trećeg sveta za EU.
Bez posebnih sporazuma neće biti moguć ni avionski ni brodski saobraćaj, promet roba i usluga biće podvrgnut carinskim procedurama po pravilima Svetske trgovinske organizacije, a ribari iz EU neće smeti da ulaze u britanske vode. Odnosno, nastupiće no deal Bregzit, sa izuzetkom teritorije Severne Irske koja će ostati povezana sa EU (VB se obavezala da tada uspostavi posebnu carinsku kontrolu za svu robu koju bude upućivala iz Britanije u Severnu Irsku).
Mogućnost uvođenja carinske kontrole prema Severnoj Irskoj od naredne godine već je izazvala veliko nezadovoljstvo severnoirskih unionista koji se plaše trajnog odvajanja od matice i može imati nezgodne političke reperkusije po premijera Džonsona, koji je to nekoliko puta negirao.
Osokoljen ubedljivom pobedom na izborima, Džonson je povukao simboličan, ali značajan potez kada je progurao zakonsku odredbu koja sprečava vladu da produži trajanje prelaznog perioda (ugovor o napuštanju EU predviđa mogućnost produžetka do dve godine). Time je EU (i sopstvenoj javnosti) poručio da neće biti otezanja i da je spreman za no deal scenario ako se ne zaključi trgovinski sporazum sa EU do kraja godine. Produženje prelaznog perioda ostavilo bi Britaniju čvrsto vezanu za EU, bez mogućnosti sklapanja trgovinskih sporazuma sa npr. SAD, a pritom bi i dalje plaćali 13 milijardi funti godišnje u budžet Unije.
Iz Brisela ne dolaze nimalo ohrabrujuće poruke: rok od 11 meseci je prekratak za sklapanje sveobuhvatnog trgovinskog sporazuma koji bi sprečio uvođenje carinskih procedura, bez kvota i carina. Druga mogućnost je da se zaključi nekoliko sporazuma kojima bi regulisali urgentna tekuća pitanja (saobraćaj, telekomunikacije), kao i za neke oblasti o kojima se može lako dogovoriti u tom roku. EU je posebno zainteresovana za prava na ribarenje u britanskim vodama i za trgovinu robom u kojoj EU ima ogroman suficit od 100 milijardi evra godišnje. Takav pristup ne odgovara Britancima, koji bi ustupcima u pomenutim oblastima izgubili ključne adute za dalje pregovore, posebno u sektoru usluga u kojima oni imaju suficit.
Veliki problem za bilo kakav ozbiljniji aranžman između dve strane biće pitanje regulatornog usklađivanja u budućnosti. Unija ne želi da dozvoli da Britanija značajnije izmeni propise o zaštiti životne sredine, pravima radnika, poreskom sistemu i državnoj pomoći (i ne samo to) kako bi postala „konkurentnija“ od članica EU. Sa druge strane, za tvrde bregzitere trajno vezivanje za regulativu EU predstavljalo bi poniženje i vazalni odnos, što bi (po njima) obesmislilo Bregzit.
U preganjanju sa EU koje će neminovno uslediti, premijer Džonson ima jednu veliku prednost u odnosu na Terezu Mej – ubedljivu većinu u parlamentu. On može da rizikuje „pobunu“ radikalnih bregzitera ili da izgura no deal scenario, što mu daje fleksibilnost u pregovorima. Sa druge strane, EU se nalazi pred iskušenjem da očuva jedinstvo 27 članica pošto sve države nemaju iste prioritete.
Proces usvajanja trgovinskog sporazuma sa Sjedinjenim Državama biće privremeno obustavljen, nakon što su evropski zvaničnici ocenili da politički uslovi za ratifikaciju više ne postoje
Predsednik Francuske Emanuel Makron je kritikovao američkog kolegu Donalda Trampa zbog njegovog „Odbora za mir“, pa mu je ovaj zapretio „carinom od 200 odsto“ na francuska vina i šampanjce. Šta je opšta ta organizacija?
Otvoreno more nema pravnu zaštitu. Barem je nije imalo do sada. Sporazum o biodiverzitetu van nacionalne jurisdikcije je zato istorisjki iskorak. Među 145 zemalja potpisnica je i Srbija. Šta to znači?
Predsednik Bugarske Rumen Radev podnosi ostavku nedugo nakon što je to učinila Vlada te zemlje. Više puta je nagovestio da bi mogao da učestvuje na vanrednim parlamentarnim izborima ne bi li zemlju izvukao iz haosa
Osnivač slavne modne kuće Valentino preminuo je u 93. godini života
Studenti su svesni da je „dan posle“ Vučićevog režima ulazak u novi krug velikih muka. Stoga je lustracija nesavršeno, ali nužno rešenje
Saopštavanjem prvih tačaka programa – da se narodu vrate otete pare – studenti su izabrali popularne teme da njima započnu finalnu pripremu za izbore. Ona će biti mahom tiha i dalje od očiju javnosti, ali je najvažnija
Zašto Vučić iz Abu Dabija kaže da će „blokaderi“ ako dođu na vlast „silovati žene“ i „jahati popove“? Zato da sablazni i odvuče pažnju od koncerta Ane Bekute u Čačku teškog 40 000 evra dok Čačani plaćaju hodanje trotoarom
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
