Preterali u ispitivanju

Džemal Kašogi, novinar vašingtonskog „Posta“ i – što je ovde važno, inače ko zna kako bi se stvar razvijala – američki državljanin saudijskog porekla, ušao je 2. oktobra u zgradu saudijskog konzulata u Istanbulu da izvadi neke papire koji su mu trebali za predstojeće venčanje (navodno potvrdu da je razveden). Više nikada nije izašao, barem ne živ, mada ni to još ne znamo.

Iz toga je, naravno, nastao poveliki problem, čak skandal, što je razumljivo. Kašogi je bio veoma kritički nastrojen prema režimu i kraljevskoj porodici Sauda i o njima je pisao za „Post“, zbog čega je morao da emigrira u SAD. Trebalo je da razmisli kad je ulazio mečki na rupu, znajući saudijske navike i sistem vrednosti, da tako kažemo; da nekoga upozori da ga čeka i digne uzbunu posle nekog vremena itd.

Sada je, međutim, kasno za takva razmatranja. Čovek je ušao u zgradu i iz nje nije izašao. Kako kaže Džozef Heler u Kvaki 22 – „nestali su ga“ (kao i onog nepodobnog pilota Danbara).

UĐEŠ I NESTANEŠ: Nije Kašogi prvi koga su „nestali“. Ima Hulio Kortasar jednu kratku priču o dosadnoj birokratskoj kancelariji, gde činovnici natenane pijuckaju kafu i gde povremeno uđe stranka koja nikad više ne izađe i sve ostaje dosadno birokratski, uz kaficu i priče o sportu. Kortasar, kao sjajan pisac, naravno ne ulazi u detalje; dovoljno je da stranka nije izašla – nikad. Ko imalo nešto zna o Južnoj Americi, objašnjenje mu ne treba.

Svojevremeno, nekad davno, čuo sam legendu koja kruži po Ulici Kneza Miloša: u jednoj našoj ambasadi bilo je nekada davno došlo do curenja informacija. Osumnjičen je jedan zaposleni i rešili su da ga „nestanu“. Ubili su ga i smislili da ga istope u kiselini u kadi, negde u podrumu. Sve je to bilo lepo i fino, ali amaterski: trajalo je nedeljama i smrdelo do neba dok čovek nije iscurio u kanalizaciju. Posle je ispalo da nije on odavao informacije, nego kolega koji je pobegao, zatražio i dobio azil u prijateljskoj stranoj sili.

BEZBEDNOSNE KAMERE: Nego, vratimo se mi Kašogiju koga su pokušali da „nestanu“. Izgleda da im nije uspelo baš do kraja. Naime, njegova verenica i kolege iz „Posta“ digli su žestoku galamu, a ni turskim vlastima nije nikako bilo svejedno. Čovek je, između ostalog, bio i državljanin SAD, a oni ne vole kad im državljane ubijaju (setite se braće Bitići).

Počelo je natezanje prvo između Turske i Saudijske Arabije: Turci su tražili ulazak u konzulat, a Saudijci su tvrdili da nemaju pojma o čemu je reč, da je čovek izašao uredno sa svojim papirima itd. Problem su bili snimci bezbednosnih kamera CCTV sistema oko i u konzulatu kojih su se Turci nekako dokopali (Vidi „Navigator“ o slučaju Kašogi na 61. strani). Turci su kasnije ustvrdili da imaju i audio-snimke iz kojih se dade neosporno zaključiti da je Kašogi u zgradi konzulata i ubijen.

Odakle to Turcima – ne zna se, niti će oni ikada priznati, ali po svemu sudeći, oni su taj konzulat špijunirali dosta dugo i pažljivo. To nije čudno, jer je Saudijska Arabija notorni snabdevač naoružanjem i vojnom opremom čitavog niza terorističkih organizacija na Bliskom istoku.

INDICIJE I DOKAZI: Posle dve nedelje natezanja, Saudijska Arabija je pristala da mešovita saudijsko-turska policijska radna grupa ipak pregleda konzulat i sve njegove prostorije. Dve nedelje bile bi dovoljne temeljitim operativcima da uklone sve eventualne tragove, pre svega biološke, iz prostorija konzulata. Danas vidimo da uklanjanje tragova – po svemu sudeći – nije bilo dovoljno temeljito: pronađene se nedavno prebojene površine u određenim prostorijama. Da to ide u tom pravcu potvrđeno je – veoma preko volje – i iz Rijada, odakle su procurile poluinformacije da, eto, ipak, izgleda da ima tu nečega.

U utorak 16. oktobra, kada je ovaj broj „Vremena“ odlazio u štampu, jedan turski zvaničnik je izjavio da postoje „nepobitni dokazi“ da je Kašogi ubijen.

OTELO SE KONTROLI: Ispalo je, ukratko, da su Saudijci iskoristili posetu Kašogija svom konzulatu da mu usput postave i neka pitanja – kad je već tu, na njihovoj teritoriji. Formulacija koja je stigla do javnosti stidljivo govori o „ispitivanju“ koje se, valjda, „otelo kontroli“.

Ozbiljni operativci, kad već rade ovakve stvari, prvo nabave zdravstveni karton pacijenta, da bi znali ima li kardiovaskularnih problema, na primer, da im se ne desi ovako nešto. Izgleda da se sa ispitivanjem donekle preteralo. Šta je bilo sa onime što je od Džamala Kašogija ostalo, manje je važno: mogli su i ceo leš da iznesu i prebace u Rijad avionom svoje vlade, koji je – uzgred- primećen i snimljen na aerodromu u Istanbulu kritičnih sati.

Sada, kako stvari stoje, Saudijcima neće biti lako; štaviše, našli su se u situaciji krajnje neprijatnoj. Predsednik SAD Donald Tramp ovoga puta se nije tvitnuo, nego je poslao državnog sekretara Majkla Pompea ravno u Rijad, kod kralja Salmana ibn Sauda da porazgovaraju nasamo. Odnosi Vašingtona i Rijada delikatni su ionako. Rijad kupuje ogromne količine naoružanja i vojne opreme od SAD, a deo toga nekako završava kod militantnih islamista raznih vrsta. Ruku na srce, i mi prodajemo Saudijcima, ali oni uvek imaju uredan sertifikat o krajnjem korisniku (tj. njima), pa je stvar legalna – osim što se naše puške M-70 nekako nađu po Siriji i sličnim mestima, u rukama nezgodnih likova.

Šta će Pompeo svršiti u Saudijskoj Arabiji, videćemo za koji dan. Sva je prilika da su Saudijci priterani uza zid ovom nepotrebnom aferom i da će kontrola štete i spasavanje obraza trajati neko vreme i biti složene operacije.

Što se operativne strane tiče, Saudijci su mogli da imaju malo više mašte: da vide kuda se Kašogi kreće i kada; da ga uhvate negde izvan svog konzulata i „ispitaju“ tamo; ili da ga srede otrovom kao Skripalje. Ovako je cela Kraljevina Sauda obrukana temeljito i teško.