Povratak umerene Amerike

Bušov drugi mandat počeo je trijumfalno: velikom izbornom pobedom i pompeznim govorima o „širenju slobode“ i „zaustavljanju tiranije u svetu“. Ovaj cilj nije, kako je precizirao Buš, „neminovno povezan sa upotrebom oružja, ali će Amerika posegnuti za oružjem, kad god zatreba, da odbrani sebe i svoje prijatelje“. Poruka je prestravila pola zemaljske kugle.

Pola godine kasnije američki predsednik se suočava sa pravom noćnom morom: sve je očiglednije da postaje lame duck, „ćopavi patak“, kako u žargonu Amerikanci zovu odlazećeg političara. Njegova popularnost i na domaćem i na međunarodnom planu drastično opada.

SPIRALA SMRTI: U centru Bušovih nevolja je, naravno, Irak. Trijumfalne medijske slike sa poslednjih iračkih izbora, koje su se do besvesti vrtele na američkim televizijskim mrežama, začas su izbledele pred stravičnim prizorima najnovijih bombaških incidenata u Bagdadu, ali i na drugim tačkama: nastavlja se iračka spirala smrti koja odnosi lokalno stanovništvo, ali i živote američkih vojnika. Bušovi kritičari stalno ponavljaju da je njegovo „širenje slobode“ u Iraku do sada koštalo života 1700 američkih vojnika.

Buš je u svom prošlonedeljnom govoru insistirao na tome da je u Iraku došlo do „dramatičnog progresa“, ali je priznao da predstoje teška vremena: „Biće još teških bitaka… siguran sam da ćemo pobediti. Demokratski Irak biće veliki trijumf u istoriji slobode. Amerika ovaj rat vodi na dva koloseka: vojnom i političkom; pružaćemo pomoć iračkim snagama dok ne budu u stanju same da brane svoj narod i svoju slobodu, a onda će se naše trupe vratiti kući sa počastima koje su zaslužile. Na političkom koloseku nastavićemo da pomažemo izgradnju institucija stabilne demokratije. Naša strategija je jasna i sve ide po planu.“

Predsednikov optimistički govor dočekale su kritike sa svih strana. Ako u ratnom pohodu na Irak sve ide po planu, neko bi trebalo da promeni taj plan, sažeto zaključuje „Njujork tajms“.

Zbignjev Bžežinski, savetnik za nacionalnu bezbednost bivšeg američkog predsednika Džimija Kartera, javno je optužio Džordža Buša da je Irak pretvorio u „teren za treniranje terorista“. Bžežinski tvrdi da je taj rat vođen sa „taktičkom i strateškom nekompetencijom“. Ovaj politički analitičar je ponovo u politički govor uveo i najzloslutniju reč vijetnamske ere – živo blato. Dakle, jedinoj svetskoj velesili preti da se zaglibi u živo blato iračkog rata. Povrh svega, Bžežinski poručuje da su zbog svoje politike Sjedinjene Američke Države sada, zapravo, manje bezbedne:

„Amerika je danas izolovanija nego ikada. Danas je Amerika predmet međunarodnog nepoverenja bez presedana“, ocenjuje Bžežinski.

Najnovija ispitivanja javnog mnjenja otkrivaju da se trenutno više Amerikanaca protivi daljem angažovanju Sjedinjenih Američkih Država u Iraku, nego što podržava ovaj američki angažman. Sada se čak i u republikanskim krugovima govori o povlačenju, a sve veći broj američkih analitičara ukazuje da se po vašingtonskim centrima moći počinju da osećaju „vijetnamski duhovi“, što će reći, američka zaglibljenost u živo blato jednog krvavog ratnog poduhvata koji je neminovno osuđen na propast.

ZVIŽDUCI I KRITIKE: Buš doživljava poraze i na domaćem frontu: ambiciozno i samouvereno, na početku drugog mandata, poručio je naciji da će on biti otac republikanskog Nju dila, da će privatizovati deo američkog sistema socijalne, a zatim i zdravstvene zaštite. Buš je nameravao da pojednostavi poreski sitem i da kreira ono što on naziva „vlasničkim društvom“ (Ownership Society). Po Bušvoj doktrini sve počinje od reforme poreskog sistema, a završava se time da pojedinac ima više kontrole i više odgovornosti za sopstvenu zdravstvenu zaštitu, ali i za penziju. To konkretno znači da bi glavni američki penzioni sistem (Social Security) bio temeljno rekonstruisan.

Desničarski aktivisti su samopouzdano govorili o „konzervativnom Nju dilu“, o tome da će Džordž Buš promeniti lice Amerike kao što je tridesetih godina prošlog veka to učinio Frenklin Ruzvelt. Demokrate su odmah, dodajmo, s pravom optužile Buša da radikalnim reformisanjem penzionog sistema namerava da uništi samo tkivo moderne, demokratske Amerike.

Sistem socijalne zaštite poznat kao Social Security, koji je u takozvanom zlatnom dobu američke demokratije, Nju dila, 1935. kreirao Franklin Ruzvelt, predstavljao je najveći i najpopularniji program američke vlade koji je obezbeđivao penziju starima i invalidima. Zahvaljujući ovom programu siromaštvo među starima je gotovo eliminisano i većina Amerikanaca dobrim delom računa na ovaj program kao izvor prihoda kada se penzioniše. Sada penzija prosečnog Amerikanca iznosi oko 42 odsto njegovih primanja, dok bi, da se primenio novi Bušov program „vlasničkog društva“ penzioneri 2075. dobijali tek 20 odsto svojih primanja, a kasnije čak i manje.

Buš je obišao 27 američkih država pokušavajući da ubedi Amerikance u neophodnost ovih reformi. Svuda su ga dočekivali i zvižduci. Kako kaže „Njujork tajms“: što je Buš više putovao i pričao o reformi socijalne zaštite i penzijskog osiguranja, to je više opadala njegova popularnost. Ovaj ugledni list piše da ove Bušove reforme podržava tek 25 odsto Amerikanaca. Nije ni čudo da Buš sa govornica sada zvuči gotovo bespomoćno: „Ako imate dobru ideju, izađite sa njom. Spreman sam da poslušam birače!“

Kritike pljušte sa svih strana: od reforme poreskog sistema profitirali su oni koji najviše imaju, kritikuju ga zbog nebrige za zaštitu čovekove okoline i problema globalnog zagrevanja. Bušova privrženost religioznoj desnici (protivljenje naučnom istraživanju matičnih ćelija, ponovni krstaški rat protiv prekida trudnoće pod bilo kojim okolnostima) sada već smeta i većini vernika.

Buš od početka nije krio da će Vrhovni sud SAD biti radikalno kadrovski „rekonstruisan“: nekoliko sudija koji se inače biraju doživotno, ozbiljno je bolesno, sudija Sandra Dej O’Konor se povukla, pa se Bušu pruža sjajna prilika da ovo vrhovno telo SAD „konzervativizuje“, neki čak tvrde da će napraviti teokratski Vrhovni sud.

BITKA ZA CENTAR: Buš je posle izbornog trijumfa poručio da će biti „ujedinitelj Amerike“. I na ovoj tački je uradio upravo suprotno: slučaj Teri Skijavo (žene koja je godinama vegetirala na aparatima u besvesnom stanju, a religiozna desnica se protivila da se pribegne eutanaziji) mesecima je delila javno mnjenje i pretvorila se u ružnu politikantsku bitku. Bila je to još jedna ilustracija „kulturnog rata“ na čijem je najradikalnijem talasu Džordž Buš i stigao u Belu kuću.

Amerikancima kao da su se konačno otvorile oči, pa su prestali da polemišu oko brakova između istog pola i sada ih više zaokupljaju cene benzina koje vrtoglavo rastu, porast nezaposlenosti, mogući haos na tržištu nekretnina…

Poznati istraživač javnog mnjenja Džon Zogbi, analizirajući Bušov pad popularnosti zaključuje da Buš u ovom mandatu na dnevnom redu izgleda nikada nema teme koje interesuju prosečnog Amerikanca. Za Buša to na kraju krajeva i ne mora da bude veliki problem: on ulazi u istoriju kao jedan od samo sedamnaestorice, od ukupno 41 američkog predsednika, kojima je uspelo da po drugi put pobede u trci za Belu kuću. Ali, to je krupan problem za republikanske senatore i kongresmene: Buš je izgubio dodir i sa svojom partijskom bazom. I dok buš i njegov potpredsednik Dik Čejni ostaju radikalni u svojim tvrdnjama da je situacija u Iraku pod kontrolom i da je najvažnija konzervativna revoluciju koja će transformisati Ameriku, republikance brinu sledeći izbori. Birači se okreću umerenijoj varijanti.

Događaji u Beloj kući i u republikanskoj partiji promenili su i demokrate: posle izbornog poraza senatora Džona Kerija izgledalo je da je Demokratska partija u totalnom rasulu. Sada su se demokrate konsolidovale i dobijaju bitke. Uspeli su da spreče nominaciju radikalnog Džona Boltona za ambasadora SAD u Ujedinjenim nacijama.

Možda je još važnije što su pogrešni Bušovi potezi promenili i republikance: sada se čak i neki „jastrebovi“ (kongresmen Volter Džons iz Severne Karoline, na primer) distanciraju od Bušovog tvrdog jezgra i govore o živom blatu Iraka i neminovnosti povlačenja američkih trupa do jasno utvrđenog datuma. Kao novi, umereni lider republikanaca izranja senator iz Arizone Džon Mekejn, proslavljeni vijetnamski veteran, koji veoma oštro kritikuje ministra odbrane Donalda Ramsfelda. Podsetimo da je popularnom Mekejnu čak i Džon Keri ponudio da bude njegov potpredsednički kandidat.

Religiozna desnica strasno mrzi umerenog senatora iz Arizone, ali je Mekejn trenutno bez sumnje najpopularniji republikanac.

Neki analitičari u ovom pokazatelju vide odlazak sa političkog vrha „ružnih Amerikanaca“, agresivnih političara i povratak umerene Amerike. Odlazak „jastrebova“ sa političkog vrha označio bi i kraj podela, višegodišnjeg rata crvenih i plavih. Zogbi prognozira da će sledeći američki izbori biti – bitka za centar. Izgleda da je već na početku drugog mandata era Džordža Buša nepovratno prohujala sa vihorom.

Bušovi kritičari kažu da skandali u zatvorima Gvantanamo i u Abu Graibu bacaju ozbiljnu senku na Bušovu doktrinu „oslobađanja“ i „širenja slobode“. Posebno s obzirom na činjenicu da nikome na odgovornoj funkciji u američkoj vojsci nije pala ni dlaka s glave posle skandala u Abu Graibu: svet je izgubio poverenje u političke fraze o vrlinama slobode.

Očigledno, u pravu je istoričar Erik Hobsbaum, koji je polemisao sa Bušovom arogantnom sintagmom o „širenju slobode“: ovaj naučnik odbija i samu ideju da se demokratija može svuda primeniti na „standardizovan (zapadni) način“, da može i mora svuda da uspe, da će svuda doneti mir i blagostanje, a ne haos i nerede. Uslovi za demokratiju su, smatra Hobsbaum, retki. Ovaj naučnik ocenjuje da „širenje demokratije“, kako ga vide sledbenici i poštovaoci Bušove doktrine, „zaoštrava etničke konflikte“. Po njemu, mnogo je bolje narod ne „usrećivati“ na silu.

Ružni Amerikanac

(Slika – NOVO ŽIVO BLATO: Američki vojnik u Iraku)

Daleke 1958. u bestseleru Ružni Amerikanac (Ugly American) Vilijem Lederer je lucidno i nemilosrdno secirao američku aroganciju, nekompetentnost i korupciju u jugositočnoj Aziji. Bila je to razorna slika kako velika i moćna demokratska sila svojom spoljnom politikom gubi ugled u svetu. Ledererovoj knjizi dugujemo i slikovitu sintagmu za percepciju Sjedinjenih Američkih Država u dobrom delu sveta.

Takozvani pju indeks (Pew Global Attitudes Project), koji je svojevrsni „piplmetar“ kako svet vidi Ameriku, odslikava da je globalnom talasu antiamerikanizma, koji je pre dve godine zbog rata u Iraku dostigao najjači zamajac, u međuvremenu delimično popustio intenzitet; u Iraku su održani izbori, Izraelci se povlače iz Gaze, Kondoliza Rajs pokušava da šarmira evropske diplomate nešto mekšom i nežnijom američkom spoljnom politikom… Prema pju indeksu, u Francuskoj, Nemačkoj i Rusiji pozitivni stavovi prema Americi su porasli za koji poen, a u Indiji i Indoneziji Amerikanci su dobili na popularnosti od 2002. Ipak, i pored ovih pozitivnih globalnih vibracija, ocene o Americi su na ovom jedinstvenom testu popularnosti lošije od onih koje je najmoćnija sila dobijala pre 2000. godine, i uglavnom su negativne. Džordž Buš je po ovom ocenjivanju javnog mnjenja i dalje krajnje nepopularan, a opada i podrška za njegov rat protiv terorizma.

Ipak, treba napomenuti da je svet pozdravio veliku pomoć koju je Amerika pružila Aziji posle cunamija. Jedno od pitanja na koje je pju istraživanje tražilo odgovor od ispitivanih 16 zemalja bilo je: koja je, po njihovom mišljenju, „obećana zemlja“, koju bi zemlju preporučili mladim ljudima kao zemlju koja pruža mogućnosti za dobar život? Samo su Indusi predložili SAD, za većinu ostalih to su Australija, Kanada, Velika Britanija, Nemačka, pa Francuska. Pakistanci misle da su šanse najbolje u Kini, a Japanci u Indoneziji. Sva istraživanja pju projekta od 2000. godine pokazuju da antiamerikanizam ima mnogo dublje korene od Bušove iračke avanture.

Treba reći da su Amerikanci daleko popularniji i od svoje zemlje i od svog predsednika: pju istraživanje otkriva da svet vidi Amerikance kao vrlo vredne, snalažljive, domišljate. Ali, u većini zemalja više od polovine ispitanika smatra da su Amerikanci pohlepni, nasilni, pa i amoralni.