Potraga za saveznicima

Poseta pomalo kontroverznog lidera Azerbejdžana Ilhama Alijeva Beloj kući prošle sedmice, gde se srdačno rukovao sa Džordžom Bušom, sudeći po zvaničnim izveštajima, predstavlja svojevrsnu potvrdu promovisanja ove zemlje u takozvanog ključnog partnera Vašingtona na Južnom Kavkazu: u sferi energetike, vojne saradnje i razvoja demokratije na postsovjetskom prostoru. Poslednjih meseci svetski mediji zaokupljeni su nagađanjem da li će Azerbejdžan postati i ratni saveznik Sjedinjenih Američkih Država u slučaju vojne intervencije protiv Teherana. Dotakavši temu „iranske krize“ u razgovoru sa predsednikom Bušom, Ilham Alijev je naglasio da zbog specifičnih okolnosti u kojima se nalazi, „Azerbejdžan ni na koji način neće učestvovati u vojnim operacijama protiv Irana“.

KONFLIKT BEZ KRAJA: Azerbejdžan je sa 8,5 miliona stanovnika država koja izlazi na zapadnu obalu Kaspijskog mora. Pre 15 godina (1991) proglasio je nezavisnost od Sovjetskog Saveza i od tada, bez obzira na bogata nalazišta nafte, zemlju potresa kriza vezana za buntovničku pokrajinu Nagorno Karabah, kao i stalna korupcija, po kojoj je krajem devedesetih Azerbejdžan bio na trećem mestu u svetu, iza Kameruna i Nigerije. Tokom svih 15 godina nezavisnosti Azerbejdžanom upravlja porodica Alijev: do pretprošle godine predsednik Azerbejdžana bio je Gajdar Alijev, bivši visoki činovnik KGB-a, koga je na predsedničkim izborima neposredno pre smrti zamenio njegov sin Ilham.

Kao i u slučaju Gruzije, Azerbejdžan je zbog svog strateški važnog geopolitičkog položaja u prošlom veku postao žrtva etničko-teritorijalnih podela, provociranih od strane velikih sila. Gotovo u samom geografskom centru zemlje, malo prema zapadu, nalazi se separatistička provincija Nagorno Karabah, koju su Jermeni uz pomoć rusko-sovjetske armije za vreme raspada SSSR vojno okupirali, tvrdeći da vraćaju teritoriju koju su u istoriji anektirala islamska plemena. Oružani sukobi oko Nagorno Karabaha trajali su od 1988. do 1994. godine, tokom kojih je poginulo oko 30.000 ljudi, a iz svojih domova proterano je oko milion stanovnika, većinom Azera koji i dan-danas žive po kampovima širom Azerbejdžana.

Nagorono Karabah je međunarodno nepriznata republika sa oko 150.000 stanovnika, a problemom njegovog budućeg statusa bavi se tzv. Minska grupa koja deluje u okviru OEBS-a, a sačinjavaju je Rusija, SAD i Francuska. Rešavanje krize oko Nagorno Karbaha traje više od deset godina bez vidnijeg pomaka, zbog nepopustljivosti obe, i jeremenske i azerbejdžanske strane. Poslednji, takozvani pariski pregovori o Nagorno Karabahu, vođeni početkom ove godine, iako jednako bezuspešni, ipak su pokazali veću zainteresovanost obe strane za rešenje, a istovremeno i interes Zapada da se taj konflikt što pre okonča. Za to postoji više razloga.

Smatra se da je Azerbejdžan ne samo strateški partner Zapada, posebno SAD, u energetskom, bezbednosnom i demokratskom smislu već bi „centrifugom iranske krize“ lako mogao biti povučen u trougao između Vašingtona, Moskve i Teherana. Zvanični Baku ponudio je da bude posrednik u aktuelnoj „iranskoj krizi“, preuzimajući na taj način ulogu neke vrste medijatora za strane zainteresovane u odmeravanju političkih uticaja u regionu.

VEZE SA ZAPADOM: Azerbejdžan je „uski prolaz“ Zapada prema Kaspijskom moru, okružen zemljama pod ruskim političkim uticajem (Kazahstan, Turkmenija) i Iranom. Zemlje Zapadne Evrope, a pogotovo Sjedinjene Američke Države smatraju da je Azerbejdžan zemlja od ključnog značaja za ceo region Kavkaza, kaspijskog basena i Centralne Azije. Prvenstveno zbog naftovoda Baku–Tbilisi–Džejhan kroz koji se transportuje nafta iz kaspijskog basena i koji je prošle godine postao alternativa bliskoistočnim naftnim izvorima. Naftovod Azerbejdžan–Gruzija–Turska je, navodno, po kapacitetima, deseti snabdevač nafte u svetu, a britanski Britiš petroleum je još polovinom devedesetih potpisao sa Azerbejdžanom ugovor o isporukama nafte vredan 7,5 milijardi dolara. Azerbejdžanska armija ima poseban program sa NATO-om, a Baku je i važan saveznik međunarodne zajednice u mirotvornim misijama na Kosovu i u Avganistanu.

Azerbejdžan je jedna od prvih postsovjeskih republika koja je okrenula leđa Moskvi još početkom devedestih godina prošlog stoleća i na taj način postala začetnik antiruske koalicije, poznate pod akronimom GUUAM (Gruzija, Ukrajina, Uzbekistan, Moldavija). Ipak, širenje interesa Zapada prema Istoku, odnosno prema azijskom kontinentu, značajno je uticalo na promenu političkih prilika u predvorju Azije. Domino-efekat takozvanih šarenih revolucija zaustavio se u Uzbekistanu prošle godine, nakon krvavog obračuna sa demonstrantima u gradu Andidžanu. Rusija je početkom godine „zavrnula ventile“ gasa Ukrajini i Moldaviji, a Gruzija, sada već tradicionalni saveznik Zapada na Kavkazu, trpi najveći političko-ekonomski pritisak od strane Moskve. Da je Zapad naklonjen Azerbejdžanu i njegovom sadašnjem rukovodstvu svedoče prošlogodišnji parlamentarni izbori, kada su zapadne zemlje zatvorile oči pred „gaženjem demokratije“ koje se manifestovalo hapšenjima opozicije, deportovanjem posmatrača i pritiskom na medije. Ono što je važilo za Ševarnadzea (Gruzija) i Kučmu (Ukrajina), odjednom je prestalo da važi za mladog Alijeva.

VEZE SA RUSIJOM: Takozvana selektivna demokratija i nepostojanje usaglašenih normi unutar OEBS-a u izbornim procesima posebno je razljutilo Moskvu. Stoga se Rusija maksimalno trudi da uprkos svim nesuglasicama sa Alijevima izgradi dobre odnose sa Azerbejdžanom. Takvo raspoloženje Kremlja uočljivo je prvenstveno kroz trgovinu između dve zemlje, jer se međusobni protok robe u prošloj godini povećao za 40 odsto u odnosu na 2004. godinu i iznosi oko milijardu dolara. U Bakuu je 2006. godina proglašena za „Godinu Rusije u Azerbejdžanu“, a na svečanostima tim povodom nedavno je prisustvovao i sam Vladimir Putin. U planu je da do 2009. godine profunkcioniše koridor za transport električne energije Rusija–Azerbejdžan–Iran koji bi spojio energetske sisteme Evrope i Azije. Trenutno je u toku transformacija i sinhronizacija energetskih sistema između ove tri zemlje. U slučaju da se Azerbejdžan odluči na vojnu operaciju za povratak Nagorno Karabaha, sukobi sa jermenskom vojskom najverovatnije bi uticali na zaoštravanje odnosa Bakua sa Moskvom koja je imala značajnog udela u secesiji Karabaha. Po svemu sudeći, međunarodna zajednica, a pogotovo Vašington, Moskva i Teheran budno će pratiti prilike oko rešavanja budućeg statusa Nagorno Karabaha i „iranske krize“ zbog mogućeg poskupljenja sirove nafte na svetskom tržištu.

VEZE SA IRANOM: Azerbejdžan i Iran povezuje većinska religija, šiitski islam, azerbejdžanska većinska „dijaspora“ i tranzit prema Nahičevanu. Naime, u Iranu živi više Azera nego u samom Azerbejdžanu i oni predstavljaju oko petinu stanovništva Irana. Azerbejdžanska provincija Nahičevan predstavlja autonomiju-ostrvo na jugu Jermenije, naslonjenu na Iran, tako da se komunikacija odvija putem vazdušnog transporta ili kopnom po teritoriji „bratskog“ Irana. Nahičevan je poznat po tome što otuda potiče većina lidera savremene azerske države. Iran je takođe glavni snabdevač energenata zapadne azerske provinicje i neka vrsta sigurnog „oslonca“ u slučaju pretnji od strane Jermenije.

Najveći problem vezan za kaspijsku naftu odnosi se na deobu dna Kaspisjkog mora, koje zemlje u okruženju već 15 godina, odnosno od pada komunizma, ne mogu da podele. Tako se Rusija, Azerbejdžan, Kazahstan i Turkmenija zalažu za podelu Kaspijskog mora po principu takozvane srednje modifikacione linije, dok je Iran nezadovoljan jer bi mu u tom slučaju pripalo samo 13 odsto dna. Teheran zastupa podelu na pet jednakih delova, ili pak zajedničko korišćenje celog Kaspijskog mora.

U poslednje vreme između Bakua i Teherana intenzivirana je saradnja u sferi odbrane. Ministar odbrane Irana Mustafa Muhamed Nedžar, tokom nedavne posete Bakuu, izjavio je da je Teheran spreman da Azerbejdžanu pruži pomoć za nalaženje rešenja za krizu oko Nagorno Karabaha u cilju očuvanja celovitosti Azerbejdžana. Iranski ministar odbrane je u prestonici Bakuu neposredno pre odlaska predsednika Azerbejdžana u Vašington, izrazio nadu će Alijev uspeti da ubedi Amerikance da „dobro razmisle oko budućih planova i odluka veznaih za Iran“.