Posle Kemnica

Za „Vreme“ iz Bona

„Gde su ovde ti nacisti o kojima svi pričaju!?“, pitao je početkom meseca sa bine u Hamburgu Denis Augustin, funkcioner desničarske Alternative za Nemačku (AfD). Pred njim tek dvestotinak pristalica, bilo je mirno. Augustin je pitanjem hteo da se naruga mejnstrim medijima i političkoj konkurenciji koji su se poslednjih sedmica dali u etiketiranje pristalica AfD. Ali kada je postavio pitanje gde su ti nacisti, trojica u masi su zbilja digli ruke, cerekajući se.

U tu anegdotu, koju je opisao reporter „Špigla“, staje sve što treba znati o polarizaciji u Nemačkoj. Pitanje migracije postalo je svađa na krv i nož, u kojoj je sve više i krvi i noževa doslovce. Optužbe poput „narodni izdajnik“ i „nacista“ gube temelje, teška reč ostaje puki Kampfbegriff (borbeni pojam) i služi daljem kopanju jaza. Nezadovoljnici svih boja koji se obrušavaju na izbegličku politiku Angele Merkel i nalaze svoje političke pulene u AfD više nemaju problem da šetaju iza ćelavih tipova sa lobanjama prekrivenim nacističkim tetovažama.

UBISTVO I „HAJKE“: Činjenice su najbrže stradale u Kemnicu, saksonskom gradu od 250.000 ljudi, tridesetak kilometara od češke granice. Tamo je krajem avgusta u pola noći na smrt izboden Danijel H. (35) za kojeg će se sutradan čuti da je rođen u tom gradu, da mu je otac Kubanac i da je bio naklonjen levim idejama. To nije smetalo desničarima da ga proglase maltene nemačkim herojem, posebno što su zbog zločina uhapšeni mladi Iračanin i Sirijac, obojica potražioci azila.

Iračanin Jusif A. – prema saznanjima istrage ubica – stigao je Balkanskom rutom 2015, imao falsifikovane papire i priču u koju Ured za migracije i izbeglice nije verovao i već je u Nemačkoj bio poznat policiji. To je zicer za protivnike migracije koji kancelarki prebacuju da je u zemlju bez valjane kontrole pustila razne tipove. Fama o „kriminalnim migrantima“ ne da se odagnati statistikama prema kojima stranci u Nemačkoj, posebno izbeglice, ne čine više krivičnih dela od proseka u stanovništvu.

Desetak sati nakon ubistva na ulicama Kemnica bilo je više protesta, od kojih je jedan sazvao AfD. Glavna stvar odigrala se dan kasnije, u ponedeljak 27. avgusta, kada je desničarska grupa ProKemnic pozvala na proteste. Ispred monumentalnog spomenika Karlu Marksu u masi od 6.000 ljudi – navodno su članovi ekstremnih pokreta i partija doputovali iz cele zemlje – bilo je parola protiv kancelarke, baklji i obrijanih glava, nacističkog salutiranja i povika „Nemačka Nemcima, stranci napolje.“

Saksonska policija nije tražila pojačanje zbog čega će dospeti na metu kritika da je slepa na desno oko, da čak toleriše jaku neonacističku scenu u gradu i pokrajini. Iza slabašnih kordona – ukupno 591 žandarm je bio na ulicama – okupilo se oko 1.500 kontrademonstranata predvođenih političarima Levice uz uzvike „nacisti napolje, izbeglice su dobrodošle“.

„Novo je što je rasističko mobilisanje uspelo u najkraćem roku“, rekla je za „Dojčlandfunk“ istraživačica konflikata Beate Kiper. „Jasno smo videli stare naciste koji u Saksoniji – a Kemnic je oduvek bio jedan od bastiona starih nacista – zajedno sa novim nacistima pozivaju na demonstracije. U pitanju je organizovani desničarski ekstremizam. On ima iskustva sa nasiljem i spreman je na nasilje. Istovremeno ima – i to je novo – političku agendu.“

Policija je izvestila o dvadeset povređenih (od toga dvoje policajaca) i 43 prijave zbog povreda javnog reda i mira, korišćenja protivustavnih simbola, kršenja zakona o okupljanju i jedanaest telesnih povreda. U međuvremenu, policija govori o istražnim radnjama u ukupno 120 slučajeva. Između ostalog, razbijeni su prozori jednog jevrejskog restorana. Internetom se zavrteo snimak od desetak sekundi na kojem gojazni tip kod glavne železničke stanice u Kemnicu jurca za mladićem i pokušava da ga šutne u zadnjicu, dok drugi, reklo bi se ortaci debelog, stoje pored.

Dok je javni servis ARD u dnevniku govorio o „napadima desnih ekstremista“, neki listovi iz liberalnijeg spektra pisali su o „lovu na strance i neistomišljenike“ („Frankfurter rundšau“), „prepuštanju grada desničarima“ („Špigel onlajn“), uz pozivanje na svedoke koji tvrde da snimljeni napad nije jedini, da su desničari u više slučajeva ganjali one koji im izgledaju nedovoljno nemački.

Formulaciju o „hajkama“ u Kemnicu koristila je i kancelarka Merkel, dočim je njen partijski kolega, saksonski premijer Danijel Ginter, osuđujući desničarsko nasilje, rekao: „Nije bilo rulje, nije bilo hajke na ljude niti pogroma.“

ETIKETE I ZAVERE: Šef Službe za zaštitu ustavnog poretka Hans-Georg Masen, kojem se prebacuje da gaji bliskost sa AfD, rekao je da nema dokaza za hajke te doveo u pitanje istinitost objavljenog snimka. Dok se zaključuje ovaj broj „Vremena“, Masen je još u fotelji premda i leva opozicija i Socijaldemokrate kao manji partner koalicione vlade traže njegovu smenu.

Savezna Vlada je tu pronašla kompromis: Masen će biti prekomandovan na mesto državnog sekretara u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Tako će Socijaldemokrate biti namirene, a koalicija spašena većih trzavica. Ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer, bavarski konzervativac koji je stao na Masenovu stranu, neće biti potpuno osramoćen mesec dana pred izbore u Bavarskoj gde njegova stranka ide ka gubitku apsolutne većine.

Na čudan način se posle Kemnica rodila debata semantičke prirode: treba li reći „hajka“ ili „pojedine scene hajke“? Da li su takozvani „zabrinuti građani“ sami odgovorni što stoje u jednoj koloni sa deklarisanim nacistima? Kome se pomaže ako se stavi znak jednakosti između Saksonije ili celog istoka Nemačke i ksenofobije? Ili između „nacista“ i svih – sve brojnijih – glasača AfD i kritičara izbegličke politike vlasti?

Kao da su teške reči poput „nacista“ od prekomerne upotrebe otupele. Reporter DW Ben Najt proveo je dosta vremena na terenu i opisao nezadovoljnike od onih koji veruju da je doseljavanje migranata, uz slabu ili nikakvu kontrolu, teška greška Angele Merkel do onih koji veruju u zaveru političkih, privrednih i medijskih „elita“, koje planiraju „zamenu stanovništva“, odnosno islamizaciju Nemačke. Reč „nacista“ im, kažu, više ništa ne znači niti se plaše da će tako biti nazvani.

Jedan stariji stanovnik Kemnica je marširao među desničarskim demonstrantima kada je iza kordona, među levičarima, ugledao svoju sedamnaestogodišnju unuku. „Mladi ljudi su potpuno zbunjeni u svom vaspitanju“, rekao je. „Ona stanuje pored mene i ja sam joj pomogao da ugradi prozor. Tada sam video tu ogromnu antifašističku zastavu koju je imala u sobi. Rekao sam joj: ‘Ja bih išao zajedno s tobom protiv nacista na ulicu, ali ja nisam jedan od njih – strašno je šta mi radiš.’“

INTEGRACIJA I KRIMINAL: Kemnic je treći kamen-međaš za izbegličku tematiku u Nemačkoj. Prvi je udarila kancelarka pre tri godine, kada se talas izbeglica valjao Balkanom, rekavši čuveno: „Wir schaffen das!“ („Uspećemo“ ili „Možemo mi to“). Te rečenice nikada neće moći da se otrese, kao ni njenog kontroverznog tumačenja koje ide od vrhunskog humanog gesta prijema nevoljnika do samoubistvenog dovođenja kojekakvih stranaca iz različitog kulturnog kruga.

Zvanične brojke kažu da je od te rečenice u Nemačkoj podneto više od 1,5 miliona zahteva za azil. Od rekordnih 745.545 zahteva 2016. godine, stiglo se do 127.525 zahteva (januar-avgust 2018). Među obrađenim zahtevima, prošle i ove godine preovlađuju oni koji su odbijeni iz suštinskih ili formalnih razloga.

Drugi prelomni trenutak je bila novogodišnja noć u Kelnu, doček 2016. godine, kada je protiv stotina stranaca, uglavnom mladih muslimana, podneto više od 1.000 krivičnih prijava za seksualno maltretiranje i pljačkanje Nemica.

Do danas se nanizao broj prominentnih slučajeva u kojima su počinioci potražioci azila: nekoliko terorističkih napada od kojih je najsmrtonosniji bio gaženje kamionom na Božićnom vašaru u Berlinu decembra 2016. godine – počinilac Tunišanin koji je davno trebalo da bude deportovan; jedan Avganistanac je u Kandelu usred drogerije DM nožem ubio svoju bivšu devojku 15-godišnju Nemicu; u Majncu je Iračanin silovao i zadavio 14-godišnju Nemicu; u Frajburgu je Avganistanac silovao i ubio nemačku studentkinju; pre desetak dana je u Ketenu od srčanog udara umro mladi Nemac nakon što su ga napala dvojica Avganistanaca.

Na tom talasu jaše Alternativa za Nemačku i dojahala je do najjače opozicione partije u Bundestagu i trenutne podrške od 16 ili 17 odsto građana. Prema ispitivanju Emnida, AfD je sa 25 odsto najjača stranka u pet istočnih pokrajina koje su nekada činile DDR. Saznanje od kojeg strahuju mnogi u Nemačkoj jeste da AfD nije preplašila svoje birače koketiranjem sa biološkim i rasnim teorijama, naprotiv – samo je jačala.

Jaz u nemačkom društvu je takav da se u njega brzo surva svaki pokušaj diferenciranog mišljenja. Desnici je tako baš potaman, dok mejnstrim kao da se plaši da bi svako propitivanje integracije ili izbegličke politike po sebi značilo relativizaciju desničarskog divljanja. U odbranu integracije valja reći da ona, i u najboljem od svih svetova, mora da potraje godinama.

Angela Merkel neće se odreći oreola „braniteljke humanosti“ ili „kancelarke slobodnog sveta“, kako ju je nazvao magazin „Tajm“, ali je odavno okrenula kormilo. Poslednje vesti kažu da podržava plan o znatnom jačanju evropske granične službe Fronteks koji bi trebalo da zaustavi izbeglice pre nego što stignu do Evrope.