Poraz tradicionalnih partija

Za „Vreme“ iz Pariza

Građani Francuske važe za veoma aktivne u političkom životu. Izlaznost je tradicionalno velika. Od 2002. godine kada su se u drugom krugu nadmetali Žak Širak i Žan-Mari le Pen izlaznost je bila preko 70 procenata, što je pokazatelj vere građana u institucije i relativne stabilnosti demokratije u Francuskoj. S druge strane, možemo očekivati veću apstinenciju u drugom krugu u odnosu na onu iz 2002. godine, kada je iznosila 20,29 odsto. Ove godine u birački spisak upisano je približno 47 miliona ljudi, a trošak održavanja izbora po biraču iznosi okvirno 5,2 evra.

U toku kampanje prioritet kandidata bila je politika u smislu engleskog termina politics, što znači borba političara za „način“ na koji će se upravljati jednom zemljom, a ne politika shvaćena kao public policy, tj. ono što mi zovemo javna politika. Javne politike obuhvataju teme kao što je broj zaposlenih u javnom sektoru, javne finansije, uređenje zdravstvenog sistema i slično. Naravno, kandidati su pričali i o tom aspektu, ali to nije bila dominantna tema.

Kampanja je bila oličena u figurama koje se sučeljavaju, a ne u idejama i programima koje bi one trebalo da zagovaraju. Odsustvo ideologije, jasnog programa predstavljenog na vreme i racionalne debate je odlika većine savremenih demokratija. Svedoci smo personalizacije politike koja liči, kako to profesor Jovo Bakić govori, na „borbu paukova u tegli“ koji se bore za pozicije na vlasti, a ideje prikrivaju iza nakićenih i zapaljivih govora. Ushićena masa im kliče često i ne znajući tačno program koji zagovara neka ličnost niti šta bi sledilo kada bi ona došla na vlast. U tom smislu, mase su spremne da podrže nekog ukoliko im se svidi, pritom, ne razmišljajući racionalno o kandidatkinji ili kandidatu. U drugi krug predsedničkih izbora u Francuskoj plasirali su se Emanuel Makron, na čelu pokreta Napred marš, i liderka Nacionalnog fronta Marin Le Pen. Makrona, kome istraživanja javnog mnjenja daju ogromnu prednost, već svi vide kao budućeg predsednika Francuske.

NIŠTA NIJE GOTOVO: Uverenost Makrona, dve stranke koje su se u periodu V republike redovno smenjivale na vlasti, samih Francuza i svetskog javnog mnjenja da će on sigurno da pobedi je, međutim, opasna stvar. Na predsedničkim izborima 2002. godine niko nije očekivao ulazak tadašnjeg vođe Nacionalnog fronta u drugi krug. Kada se to ipak dogodilo, čitava Francuska je ustala na noge da bi se odbranila od Žan-Mari le Pena. U to vreme postojao je konsenzus da svi treba da glasaju za šefa republikanaca Žaka Širaka. Nakon šoka usledio je odlučan odgovor. Razlika je danas što se već duže vreme polazilo od toga da će Marin le Pen ući u drugi krug, Nacionalni front je postao normalan, tj. „deboliziran“, kako to kažu Francuzi. Nona Majer, stručnjak za pitanja fenomena Nacionalnog fronta, smatra da još ništa nije gotovo i da će konačan ishod zavisiti od kampanje u naredne dve nedelje. Sve zavisi od toga kako će se kandidati dalje pozicionirati i ko će imati bolju taktiku. Uz to, neophodni su im i pozitivni politički vetrovi, dakle podrška ostalih kandidata koji nisu ušli u drugi krug.

Prema shvatanju politikologa Olivijea Duamela, ovi izbori su istorijski jer dve do sada najjače partije koje su se smenjivale na vlasti nisu uspele da plasiraju svoje kandidate u narednu rundu. Umesto njih, pored Marin le Pen, trku za predsednika nastavlja sa čelne pozicije tridesetdevetogodišnji Makron, do pre godinu dana neetablirani političar, uz to niti desničar niti levičar (ni–ni politika).

Oni oprezniji upozoravaju da još ništa nije gotovo i da Makron mora da pokuša da privuče što više birača na svoju stranu nezavisno od podrške socijalista i republikanaca koji su se do sada smenjivali na vlasti. Pokret En Marche, koji on predvodi, postoji samo godinu dana, nema jaku institucionalnu strukturu i finansije, te ne može sam da iznese ovu borbu do kraja. Borba protiv iskusne Marin svakako neće biti laka.

fotografije: ap

UZDRŽANI MELANŠON: Zanimljivo je da vođa ekstremne levice Žan-Luk Melanšon nije pozvao svoje glasače da podrže ni Makrona ni Le Penovu. Melanšon je dobio oko 19 odsto glasova i njegovo biračko telo moglo bi da bude presudno za pobedu jednog od kandidata. Melanšon se odlučio na ovakav potez jer, kako je objasnio, želi da njegovi glasači glasaju u drugom krug po sopstvenoj savesti. Smatra da nijedan od dva kandidata ne ispunjava uslove za njegovu podršku. Naveo je da oni ne govore o ekologiji, da će biti nastavljači dosadašnjeg sistema institucija (koje je on hteo da promeni i da bude osnivač VI republike) i da ne adresiraju socijalne probleme. On očigledno nije hteo da nastavi logiku koja nalaže da, ukoliko u drugi krug uđe kandidat NF-a, treba masovno glasati za kandidata koji će štititi institucije V republike. Prema tom shvatanju, trebalo bi glasati za Makrona, bez obzira na njegov program i to šta on predstavlja.

Kako kaže profesor na UCL Filip Marlie, a prenosi „Novi plamen“, Melanšon koristi taktiku „levog populizma“. Ova taktika je stvorena kako bi se borio protiv „desnog populizma“. On iz tih razloga ne može, naravno, da podrži Le Penovu, ali ni Makrona koji je oličenje francuskog elitnog sistema i desni centrista. Na skupovima la France insoumise, koju predvodi Melanšon, dominiraju trobojke, a ne crvene zastave. Miting se završava Marseljezom, a ne Internacionalom. U svojoj izjavi za medije, posle objave rezultata prvog kruga, iza njega stajala je francuska zastava. Kada je Marin davala svoju izjavu, iza nje su bile dve francuske trobojke. Nasuprot njima, Makron je u pozadini imao jednu francusku i jednu zastavu Evropske unije. Ovaj simbolizam nije beznačajan i valja obratiti pažnju na to šta kandidati pokušavaju da nam kažu njime.

fotografije: ap

PATRIOTE I NACIONALISTI: Simbolizam može da objasni najnoviju podelu u političkom diskursu Francuske na patriote i nacionaliste. Le Penova kaže za sebe da je nacionalista, dok Makron ističe kako je on patriota. Šta zaista znači ova podela, nejasno je. Makron je u svom obraćanju građanima, nakon objave rezultata, rekao da on želi da bude „predsednik koji štiti unutar Evrope koja štiti“, šta ovo znači, opet je nejasno. U svakom slučaju daje nam naznake da je evrocentrista. Da li to znači da će se Evropa opasati zidom iza koga će pokušati da zaštiti svoju kulturu i civilizaciju? Marin je u svom obraćanju građanima rekla da će ona Francuskoj doneti „jedinstvo, bezbednost, zaštitu kulture, prosperitet i nezavisnost“. Navela je da neće izneveriti nijednog građanina „bez obzira na to odakle dolazi“. To znači da ona želi glasove svih građana koje god da je njihovo poreklo. Ona je shvatila da ne može da pobedi bez glasova građana stranog porekla. Njena politika postaje mnogo suptilnija. Ona je navela da „varvarska“ globalizacija ugrožava francusku kulturu i da će je ona zaštiti. Marin želi da zaštiti francusku kulturu, dok Makron želi da bude u Evropi koja štiti. Ovi izbori su samo upozorenje pred ono što sledi, kako je to naveo Patrik Veil, profesor na SciencesPo. Neki kažu da će novi talas fašizma doći pod mantrom kulturne zaštite.

Melanšon, kako ističe Marlie, nastoji „izgraditi ljude“, u njegovim govorima dominiraju dve reči – „narod“ i „ljudi“. On se danas više ne obraća samo plavim okovratnicima, radnicima, kao što je nekada bio slučaj sa levicom. On je levi populista koji pokušava da se obrati različitim klasama. Međutim, kako objašnjava Marlie, nije jedini razlog njegovog uspeha levi populizam, već pozicija u kojoj su se našli francuski socijalisti. Naime, kandidat socijalističke stranke (le Parti socialiste) Benoa Amon nije imao podršku svoje stranke, partijski čelnici rešili su da podrže Makrona i to su učinili jer pripadaju neoliberalnoj desnici partije koja neće ni da zamisli pobedu Amona. Uz to je ova partija nakon pet godina na vlasti kontaminiran brend.

DUPLA FRAKTURA: Kada je reč o analizi razmišljanja glasača, zanimljivo je razmotriti šta oni misle o kvalitetu svog života i perspektivama za budućnost. U izveštaju CEVIPOF-a, centra za istraživanje politike SciencesPo-a, navodi se da se jedan deo glasova može objasniti i tim varijablama. Oni navode da tradicionalne, socio-ekonomske i geografske varijable ne mogu objasniti u potpunosti odluku birača. Zato uvode varijablu kvaliteta života koja deli građane na pesimiste i optimiste, one koji smatraju da su njihove životne perspektive loše i obrnuto. CEVIPOF navodi da pesimistična Francuska glasa za Le Penovu i Melanšona, dok optimisti glasaju za Makrona, Amona i Fijona. Na ovakva shvatanja građana uticala je finansijska kriza koja je počela 2008/2009. godine i gubitak perspektive boljeg života. Ovakva situacija otvorila je vrata populističkim liderima da adresiraju sve pesimistične birače bez obzira na klasu. Za FN i la France insoumise danas glasaju kako bogati tako i siromašni.

Ovi izbori pokazali su i duplu frakturu francuskog društva – razlike između zapada i istoka Francuske, kao i između sela i gradova. I jednom i drugom kandidatu za pobedu je potrebno da se odrekne dela svog programa kako bi privukao/la deo glasača ostalih stranaka i neopredeljenih, smatra pisac Mark Dugan. Uz sve to, konačna moć predsednika zavisiće od rezultata parlamentarnih izbora koji će biti održani tokom juna ove godine.

Borba za odbranu V republike tek je na poluvremenu i još ništa nije sigurno, iako Makron ima značajne šanse za pobedu. Francuska je duboko podeljena po geografskoj i klasnoj osi, uz sve to građani su razočarani svojim životom i perspektivama za budućnost. Ko god da pobedi, vladanje mu neće biti lako, jer će morati da ima i većinu u parlamentu kako bi njegove ideje postale stvarnost. Pobediti na parlamentarnim izborima i sastaviti većinsku koaliciju neće biti nimalo jednostavno. Kandidati će morati da naprave mnoge kompromise i adresiraju sve birače kako bi povećali šansu za pobedu.

Marin le Pen

Umivena ćerka svoga oca

„Vreme je da oslobodimo francuski narod od arogantne elite.“ Upravo tim rečima se liderka francuskog desničarskog Nacionalnog fronta Marin Le Pen, nakon što su se spustile zavese nad prvim krugom predsedničkih izbora u Francuskoj, obratila svojim pristalicama i u najkraćem definisala svoju političku misiju.

Nakon što su rezultati sa birališta pokazali da se plasirala u drugi krug izbora za šefa države, ćerka osnivača Nacionalnog fronta, Žan Mari le Pena – od koga je sem svetle boje kose nasledila politički instinkt i tvrdokornu desnu ideologiju – izjavila je da je „pređena prva etapa na putu ka Jeliseju“.

Marin le Pen (49) voli da se predstavlja kao „kandidat naroda“ i nije se libila da pohvali Francuze što su, ukazavši joj poverenje na izborima, pokazali ponos „i podigli glavu“. U poslednje vreme nekadašnja advokatica i političarka sa zavidnim stažom u francuskim i evropskim institucijama, pokazuje napore da ublaži preterano radikalno desnu politiku Nacionalnog fronta. To se, pre svega, odnosi na otklon od snažnog antisemitizma koji je krasio njenog oca, političara preke i svađalačke naravi koji je jednom prilikom nacističke gasne komore nazvao „detaljem iz prošlosti“. Kada je bagaž Žan-Marijevog negativnog ideološkog nasleđa postao preveliki teret za njenu karijeru, Marin le Pen je izvršila političko „oceubistvo“ i odstranila tatu iz stranke koju je stvorio.

Le Penova je nedavno na jednoj konferenciji za novinare saopštila koji bi bili njeni prioriteti kao predsednice „Pete republike“. To su redefinisanje odnosa sa Evropskom unijom, kroz nove pregovore o članstvu; zatim, sprovođenje nacionalnog referenduma o eventualnom „Frexitu“ i to šest meseci nakon što bi postala šefica države. Marin le Pen se zalaže i za hitno izbacivanje ilegalnih imigranata iz Francuske, ograničavanje njihovog dolaska i zatvaranje „ekstremističkih džamija“. Ona je, takođe, rekla da bi se posvetila programu koji bi smanjio državnu administraciju, kao i broj zastupničkih mesta u francuskom parlamentu.

I LEVO I DESNO: Svoje populističko, desno opredeljenje Marin le Pen meša sa primesama levičarske ideologije. Tako, na primer, sve učestalijom socijalnom retorikom – poput obećanja da će Francuzi imati prioritet u dodeli jeftinijih, socijalnih stanova – privlači i brojne birače sa levog spektra. Takođe, izraziti je „levičarski“ pobornik penzionisanja građana sa napunjenih 60 godina, a zalaže se i za garantovanu 35-časovnu radnu nedelju.

Pod njenim rukovodstvom Nacionalni front postao je prihvatljiv ne samo za birače ekstremne desnice, stranka je iskočila iz ograničavajuće ekstremističke političke niše i vinula se u stranački mejnstrim u Francuskoj. Le Penova gorljivo brani svoje političke stavove i „vrlo rado“ prihvata da je nazivaju populistom, ukoliko su to oni koji, prema njenim rečima, „brane narodnu vladu, koja će vladati za narod i u ime naroda“.

Imajući u vidu kako se njen otac neslavno proveo 2002. godine u drugom krugu predsedničkih izbora, kada ga je do nogu potukao Žak Širak, Marin le Pen ne želi da ponovi istu grešku. Tada su izbori bili ocenjeni i kao svojevrstan referendum protiv ekstremističke ideologije, što već 2017. godine ne mora da bude slučaj. Ona je predano radila upravo na tome da postane kandidat protiv kojeg neće biti tako lako ujediniti sve druge političke snage u Francuskoj.

Istraživanja javnog mnjenja predviđaju ubedljivu pobedu Makrona u drugom krugu izbora. U pokušaju da smanji razliku, Marin Le Pen saopštila je da se povlači sa mesta predsednice Nacionalnog fronta kako bi se u potpunosti posvetila predsedničkoj trci. „Uvek sam smatrala da je predsednik Republike Francuske predsednik svih Francuza“, rekla je ona na francuskoj televiziji i dodala da od tog momenta ona više nije predsednica stranke, „već predsednički kandidat“. Veruje se da ova odluka ostaje na snazi samo do kraja predsedničkih izbora.

Uroš Mitrović
foto: frank augstein / ap

Emanuel Makron

Omiljeni kandidat elite

Ako je verovati istraživačima javnog mnjenja, čovek koji je u prvom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj osvojio najviše glasova već za dve sedmice naći će se u raskošnoj Jelisejskoj palati. Emanuel Makron (39) i njegov meteorski uspon od potpunog političkog autsajdera, pa sve do vodećeg kandidata za predsednika Francuske, predmet je dubinske analize predsedničkih izbora u Francuskoj.

Mladi i energični „centrista“ – što je sve češći naziv za političare koji nemaju jasno definisanu političku ideologiju tradicionalno podeljenu na levicu i desnicu – bivši je bankar Rotšild banke. Makrona smatraju proizvodom francuske elite, jer je pohađao najprestižnije škole i univerzitete u kojima se školuju budući državni funkcioner. Uvidevši veoma brzo da birači, ne samo u Francuskoj, nemaju običaj da svoje glasove blanko poklanjaju „elitistima“ i bogatašima (Makron je u Rotšild banci stekao veliko bogatstvo), on je tokom kampanje slao drugačije poruke i pokušao da se oslobodi takvog imidža kritikujući establišment kojem i sam organski pripada. „Francuska je blokirana zbog tendencije njene elite da služi samoj sebi“, rekao je tako Emanuel Makron na jednom od predizbornih skupova. „A ja to znam jer sam bio njen deo.“

Do pre samo tri godine ovaj nezavisni kandidat bio je gotovo potpuno nepoznat široj javnosti u svojoj zemlji. Političku karijeru započeo je na mestu savetnika za ekonomska pitanja francuskog socijalističkog predsednika Fransoa Olanda, koji ga kasnije postavlja za ministra privrede i finansija. Nakon svega dve godine (2014–2016) Makron napušta vladu i osniva politički pokret Napred marš (En Marche), da bi kao nezavisni kandidat ušao u predsedničku trku. Ukoliko bi mu pošlo za rukom da postane šef države, bio bi najmlađi šef Francuske još od Napoleona Bonaparte.

NEPRIJATELJ NACIONALIZMA I „SVETIH KRAVA„: Iako Emanuel Makron tvrdi da ima ambiciju da ujedini francusku političku arenu i okonča višedecenijsku podelu na levo i desno, činjenica je da njegove političke ideje više naginju ka liberalnom kapitalističkom modelu upravljanja. Kao ministar privrede zalagao se za značajna smanjenja poreza za korporacije, a držao je stranu kompanijama i u pregovorima o 35-časovnoj radnoj nedelji. Iako je bio ministar u socijalističkoj vladi, umeo je da kritikuje „svete krave“ francuskog socijalnog društvenog modela, kao i prestrogu zaštitu radnika od otkaza. Makron sebe opisuje i kao „neprijatelja nacionalizma“, što je – osim odnosa prema zakonima o radu – još jedna suprotnost u odnosu na njegovu glavnu konkurentkinju u predsedničkoj trci Marin le Pen, koja ga naziva i „kandidatom bankara“. „Gospodin Makron ne brani interese naroda“, rekla je Marin le Pen, već „brani interese finansijskih centara moći, brani interese velikih banaka.“

Bes dela rodoljubive javnosti u svojoj zemlji Makron je izazvao i kada je u negativnom kontekstu govorio o francuskoj okupaciji Alžira, nazvavši je „zločinom protiv čovečnosti“.

Glasači levog i desnog centra, međutim, u svojoj želji za „novim licem“ u politici, stvorili su od Emanuela Makrona trenutno najpopularnijeg političara u zemlji. Birači u Francuskoj odlučili su se da podrže mladog centristu dodatno obeshrabreni zbog sloma tradicionalnih francuskih partija i njihovih bledih i neuverljivih kandidata. Podršku Makronu iskazuju i u Briselu zbog njegove otvoreno proevropske politike, a posebno u Berlinu, jer je francuski političar svesrdno podržao nemačku kancelarku Angelu Merkel u njenoj politici „otvorenih vrata“ za migrante sa Bliskog istoka. Veruje se i da bi pobeda Makrona u predsedničkoj trci u Francuskoj zadala možda i kobni udarac ekstremnoj desnici na čitavom Starom kontinentu.

Tabloidnu javnost u Francuskoj intrigira i Makronov privatni život, jer se oženio svojom bivšom profesorkom Drame iz srednje škole, koja je od njega starija 24 godine. Brižit Tronj, Makronova supruga i majka troje dece, napustila je muža i upustila se u vezu sa svojim bivšim učenikom. Venčali su se 2007. godine.

U. M.
foto: christophe ena / AP