Koja je razlika između ispitivanja javnog mnjenja u Evropi i izbora za Evropski parlament? U tome što se ankete rade telefonom ili na internetu, što za njih nije potrebna nikakva kampanja i što ne moraš da ispunjavaš glasačke listiće, mogao bi da glasi odgovor nekog od 57 odsto građana Evropske unije koji od 4. do 7. juna nisu izašli na izbore. Ili što će posle izbora 736 poslanika u Strazburu dobijati dobru platu. A za šta će dobijati platu? E, to ne znamo.
Problem Evropske unije je, potvrđuje se posle najnovijih izbora, da ova glupa pitanja zapravo nisu nesuvisla. Pošto su glasači pokazali šta misle – tj. većinski da ih je baš briga za Evropski parlament – i mediji diljem Evrope izborne rezultate uglavnom analiziraju kao fenomen, a ne kako bi oni konkretno mogli da utiču na evropsku politiku, da li će se ona po osnovnim pitanjima prevazilaženja ekonomske krize, daljeg srastanja i širenja Evropske unije, poljoprivrede, ribarstva, ekologije, itd., u novom sazivu menjati, da li će Parlament biti aktivniji ili ne. Takva je bila i kampanja većine partija u većini zemalja, uopštena, puna fraza o „tvom izboru“, značaju Unije koja nema alternativu – nedovoljna da pokrene glasače koji nisu shvatili šta poslanik partije koju bi birali konkretno za njih može da učini u EP-u. Ili možda jesu?
Posle izbora mediji, političari, politikolozi, sociolozi, analitičari svih fela pokušavaju da daju odgovor na tri glavna pitanja: Zašto izlaznost na izborima za EP već tri decenije konstantno opada? Na prvim 1979. ona je iznosila 61,99 procenata, a 2009. mršavih 43,1 odsto. Zbog čega je usred ekonomske i socijalne krize upravo evropska socijaldemokratija doživela pravi debakl? Pre samo desetak godina u 11 od tada 15 članica EU suvereno su vladale socijaldemokratske partije. Zašto su ojačale ekstremno desne populističke partije? Poslednjih godina činilo se da im ponestaje daha i argumenata.
TAMO DALEKO: Veoma slaba izlaznost baca senku na instituciju Evropskog parlamenta, na legitimitet ovog saziva, koji bi trebalo da se uhvati u koštac sa globalnom recesijom i preuzme Lisabonski ugovor, ukoliko se Irci, koji su ga do sada blokirali, na jesen na referendumu o njemu većinski pozitivno izjasne. Za većinu Evropljana EP je negde-tamo-daleko, van dometa njihove pažnje, interesovanja i života. „Slaba izlaznost pokazuje: ova Evropa nije Evropa građana. To je Evropa elita. Državljanstvo Unije nije samo u Nemačkoj više pravna fikcija nego realnost koju osećaš. Svest elita EU u Briselu i Strazburu lebdi daleko iznad normalnih građana EU“, piše nemački Süddeutsche Zeitung. U sličnom tonu komentariše i La Vanguardia iz Barselone: „Pad izlaznosti znači da izgradnja ujedinjene Evrope kod građana nailazi na sve veću ravnodušnost. Evropska unija sve se više udaljava od njenih građana.“ I mađarski Nepszabadsag kaže da Evropska unija zanima sve manje ljudi, jer nije niti jasno niti razumljivo o čemu se tamo zapravo odlučuje. Ko je izašao na glasanje, evropske izbore posmatrao je kao lokalne. Od Velike Britanije preko Nemačke i Irske, sve do krizom ozbiljno uzdrmane Letonije, ljudi su pre svega dali svoje mišljenje o svojim nacionalnim vladama i kako se one nose sa krizom.
CIGANI, MUSLIMANI, JEVREJI: Kevtanjem protiv gastarbajtera, nacionalnih manjina, muslimana, Roma, Jevreja, otrovnim parolama protiv sopstvenih vlada, protestima protiv evropskih institucija desno populističke partije su širom Evrope ostvarile rezultate slavlja vrednih. One će u novom sazivu Evropskog parlamenta imati skoro 10 odsto mandata. „Pravi Finci“ su tako skočili sa 0,5 na 9,3 odsto, Danska narodna partija je udvostručila broj glasova i došla do 15,9 procenata, Britanska nacionalna partija je prvi put ušla u EP, mađarski Jobik je osvojio 14,8 odsto, nacionalistička Partija velike Rumunije 8,6 procenata i tako dalje.
Nije dovoljno objašnjenje nekih evropskih komentatora da su odlaskom na desnu marginu nezadovoljni glasači hteli da održe bukvicu političkom establišmentu. Paralelno sa malom izlaznošću i jačanjem evroskeptika, nasedanje ovolikog broja evropskih građana na desnoekstremističke, ksenofobične, netrpeljive desne parole, otkriva još jednu pukotinu u nesrasloj Uniji, čiji je osnov multikulturalnost, otvorenost i tolerancija. Umesto željene projekcije evropske nacije, Evropa se kreće unazad ka Zajednici nacija, spojenih samo tržištem i valutom. U ovakvoj atmosferi reanimacija Lisabonskog ugovora čini se kao utopija.
CRNI KONTINENT: „Više još od skretanja udesno, zabrinjava propast socijalističkog horizonta u Evropi“, piše torinska La Stampa. Da li je snaga konzervativaca samo posledica trenutne slabosti socijaldemokratija? Ili glasači EU u vremenu ekonomske krize jednostavno više veruju crnima, pita se bečki Standard. Osim pobede u Grčkoj, partije levog centra jedva da su bitno prešle dvadesetak procenata. Jedan od razloga poraza socijaldemokrata jeste što su u poslednjih desetak godina sve više počeli da liče na demohrišćane veličanjem slobodnog tržišta i konkurencije, modernog turbokapitalizma nasuprot socijalnoj državi. Saučesništvom u stvaranju menadžerske privrede, lideri socijaldemokratskih partija i sami su počeli da liče na japije, i, kako kaže jedan komentator, umesto na osnove socijaldemokratije, počeli su da se oslanjaju na PR agencije. Zato i nisu profitirali od ekonomske i socijalne krize, jer biračima nisu mogli da ponude ozbiljnu alternativu postojećem konceptu.
„Ne zna se za šta se evropske socijaldemokrate zalažu, jer ni oni ne znaju za šta bi trebalo da se zalažu“, piše austrijski publicista Robert Misik. U principu, glasači znaju: ako izgube posao, socijaldemokrate doduše nisu krive za to, ali tu činjenicu neće moći ni da promene, tako da se više ne prepoznaje kakvu bi korist glas socijaldemokratama mogao da donese. Dok se jedan broj socijalističkih glasača okreće Zelenima, glasove protesta protiv elitističkih partija kupe uglavnom desno populističke partije. Od stare slave se ne živi. Kome danas još pada na pamet da su se pre stotinak godina upravo socijalističke i socijaldemokratske partije izborile za sveopšte pravo na izbore.
Na prvim evropskim izborima 1979. izlaznost je bila 61,99 odsto, EU je tada imala 9 članica. Pet godina kasnije izlaznost je bila 58,98 odsto (broj članica EU 10). Godine 1989. 58,14 odsto građana izašlo je na izbore (EU 12), a pet godina kasnije 56,67 procenata (EU 12). Izlaznost je 1999. prvi put sa 49,51 odsto pala ispod polovine (EU 15), 2004. iznosila je 45,47 odsto (EU 25) da bi 2009. pala na 43,1 odsto (EU 27).
