Nekoliko dana pre nego što je trebalo da položi zakletvu novi grčki ministar finansija Vasilis Rapanos prevezen je u petak 22. juna u atinsku bolnicu Higija nakon što je osetio slabost, vrtoglavicu i jak bol u abdomenu. U ponedeljak je stigla njegova ostavka. „Posle savetovanja s lekarima zaključio sam da mi zdravstveno stanje ne dozvoljava da u potpunosti obavljam svoju dužnost…“ To bi mu preporučio i neko ko nije lekar.
Jer, Rapanosova ostavka došla je nakon što je Nemačka bez mnogo samilosti potopila grčka očekivanja da bi samit EU u četvrtak i petak 28-29. juna mogao da donese neko olakšanje za Grčku. Tom samitu trebalo je da prethodi boravak u Atini predstavnika Trojke (Evropske komisije, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda), ali je odložen – dok se ne oporavi grčki premijer Antonis Samaras, koji je u ponedeljak izašao iz bolnice posle operacije oka. Lekari mu zabranjuju da leti avionom, pa on neće otići u Brisel. Delegaciju će predvoditi 83-godišnji predsednik Grčke Karoljas Papuljas, mada je predsednička funkcija u Grčkoj uglavnom ceremonijalna… Tamo će odleteti dosadašnji ministar finansija Jorgos Zanias, jedan od glavnih pregovarača o grčkom dugu, koji još obavlja dužnost, jer Rapanos nije položio zakletvu.
KIPAR, ŠPANIJA…: U međuvremenu, Kipar, teško pogođen grčkom krizom, pokušava da rekapitalizuje svoju najveću banku uz pomoć evropskog fonda za stabilnost (EFSF) i bilateralnih zajmova od Rusije i Kine.
Španija, na čije državne obveznice je kamata porasla na čitavih sedam odsto, formalno je zatražila i hitno dobila od zemalja evrozone zajam od 100 milijardi evra, od toga 62 milijarde da bi rekapitalizovala banke opterećene lošim kreditima.
Francuska, Italija i Španija, Evropska komisija, MMF i Obamina administracija pritiskaju Nemačku da prihvati evro-obveznice, veće fondove za sanaciju i za intervenciju na tržištu novca.
Nevoljna da potpiše blanko čekove pred nemačke savezne izbore 2013. godine, kancelarka Angela Merkel je ponovila svoje protivljenje formiranju pula za saniranje dugova evrozone: „Mora da postoji balans između garancija i kontrole…“ Kritika koju su uputili francuski predsednik Fransoa Oland i italijanski premijer Mario Monti učinili su je još tvrđom.
„Ko ima mogućnosti da troši novac na račun drugih, taj će to i da čini“, kaže i nemački ministar finansija Volfgang Šojble. To tržišta znaju i zato evro-obveznice pre reforme Evropskog ugovora nisu rešenje. Tako nešto je moguće i za Nemačku prihvatljivo tek po stvaranju fiskalne unije. „Neka se gospodin Obama bavi redukovanjem američkog deficita koji je veći nego u zoni evra“, izjavio je Šojble u razgovoru za nemačku državnu televiziju ZDF, iznerviran učestalim opomenama predsednika SAD, da Evropa mora ozbiljnije da se uhvati u koštac sa svojom dužničkom i finansijskom krizom, koja sve više negativno utiče na svetsku privredu i uznemiruje finansijska tržišta.
STRAŠNE POSLEDICE: S druge strane, nemački njuzmagazin „Špigel“ piše kako finansijski eksperti upozoravaju na katastrofalne posledice eventualnog kraha evra i po samu Nemačku. A činjenica da ni doskora optimistični šef Evropske centralne banke Mario Dragi više ne odbacuje mogućnost povratka na nacionalne valute, pokazuje koliko je situacija ozbiljna.
Nemačke kompanije ispituju da li je u njihovim ugovorima evro precizno pomenut, ili će njihovu robu plaćati u drahmama, lirama, pezetosima ili eskudosima, valutama koje bi devalvirale 20 do 25, a možda i 40 odsto. Nemački izvoz u Italiju i Španiju iznosi oko 100 milijardi godišnje. Automobili, mašine, elektronika i optički uređaji bi se i dalje prodavali, mada u smanjenom obimu, jer kupci u Južnoj Evropi ne bi mogli sebi da priušte nemačke proizvode. Nemački industrijski konglomerat Tisen-Krup (ThyssenKrupp), na primer, prihoduje 1,6 milijardi evra u Španiji, u kojoj zapošljava 5500 ljudi, uglavnom u proizvodnji liftova. U Italiji, ta kompanija prihoduje 2,3 milijarde godišnje, najviše u produkciji nerđajućeg čelika… U Italiji, Španiji, Portugalu, Grčkoj, Irskoj i Kipru nemačke kompanije prodaju robe za 218 milijardi evra, a samo italijanske filijale nemačkih preduzeća donose 96 milijardi. Nemačke kompanije bi mogle da izvuku i neku korist od kraha evra, zbog toga što bi pojeftinila radna snaga u njihovim fabrikama u Portugalu ili Španiji, ali ukupne konsekvence bi bile negativne.
Cena kraha evra za Nemačku bi iznosila oko 500 milijardi evra, četvrtinu godišnjeg BDP-a. To nije sve: nemačka Bundesbanka akumulirala je oko 700 milijardi potraživanja od centralnih banaka Grčke, Španije i Italije. To je pet puta više od njenog kapitala. Evropska centralna banka (ECB) je otkupila oko 200 milijardi suverenog duga i u slučaju da evro krahira, to stvara gubitak najvećem akcionaru ECB-a, Bundesbanci. Grčka je irelevantna za Dojče bank, ali Italija i Španija čine deseti deo njenih evropskih poslova u privatnom i korporativnom sektoru… Velike nemačke osiguravajuće kompanije su aktivne u Italiji i Španiji: Alianc, na primer, drži 31 milijardu italijanskih vladinih akcija, a takođe drži i neke direktne investicije u bankama prezaduženih južno-evropskih zemalja.
Izlaskom iz zone evra Irske, Portugala, Španije, Italije i Grčke, 29 najvećih evropskih banaka bilo bi suočeno s manjkom kapitala od 410 milijardi evra.
Nemačka se, ipak, suprotstavlja tome da bude serviser tzv. transfer-unije i da godinama šalje dvocifrene sume milijardi evra u zemlje Južne Evrope. Pitanje je šta ko kome transferiše: dug Nemačke, najvećeg uterivača finansijske discipline u Evropi, dosegao je, inače, krajem prvog kvartala 2012. godine rekordnih 2042 milijarde evra (82 odsto BDP-a), to je za 42,3 milijarde, tj. 2,1 odsto, više nego prošle godine. Ali, dok je kamata na španske desetogodišnje obveznice oko sedam procenata, na nemačke ona iznosi 1,52 odsto, a na godišnje 0,09 odsto… Šta bi ostalo od nemačkog rejtinga, ako bi njena privreda i njene banke pretrpele štetu od kraha evra?
PARIZ–BERLIN: Britanski „Gardijan“ piše da je priča o evru zapravo priča o francusko-nemačkom dilu. U predvečerje EU samita preovlađuju izveštaji o tome da je velika francusko-nemačka nagodba sada nemoguća, ne samo zato što su Pariz i Berlin politički udaljeni, već i zato što Merkel i Oland ne veruju jedno drugom. Istorija francusko-nemačkih odnosa pokazuje, pak, da čak i kad dva lidera inicijalno krenu loše (kao Žak Širak i Gerhard Šreder, ili Nikolas Sarkozi i Angela Merkel), oni na kraju nađu način da rade zajedno.
„Moramo ići korak po korak. Novi instrumenti, dodatna solidarnost, ojačano jedinstvo. O tome smo razgovarali danas, pre nego što je Angela Merkel otišla na fudbalsku utakmicu.“ Očito je da u ovoj Olandovoj rečenici posle samita tzv. Četvorke (Nemačka, Francuska, Španija i Italija) ima i izvesnog prezira prema Merkelovoj, zbog toga što je tako važan razgovor arogantno ograničila na nekoliko sati – zbog utakmice Nemačka–Grčka na Evropskom prvenstvu 2012, u petak 22. jula. (4:2, Merkelova skakala sa stolice i podizala obe pesnice u vazduh posle svakog nemačkog gola, prim. red.).
Nacrt dokumenta pripremljenog za EU samit ipak govori o postepenom progresu ka bankarskoj uniji. Pominje se da jedno regulatorno telo, moguće Evropska centralna banka, nadgleda najveće banke na kontinentu, a da drugi kontrolor nadgleda svakodnevne operacije svih banaka, o fondovima i akcijama itd. Ali, kako zapaža Stefani Flanders, ekonomska urednica BBC-ja, Nemci dramatično smanjuju očekivanja o tome šta bi moglo da bude zaključeno u petak 29. juna.
Za razliku od pesimističkog tona koji preovlađuje u izveštajima i analizama, američki „Kriščen sajens monitor“ piše da je dogovor ipak na vidiku: mada se mnogi detalji još razrađuju, dobar znak predstavlja fakat da je nemačka kancelarka na samitu „velike Četvorke“ (dva velika dužnika i dva velika poverioca), pristala na francuski predlog o stimulativnom paketu za rast privrede, što vodi ka izgradnji konsenzusa na samitu EU. Ako bi se Oland 29. maja vratio iz Brisela sa sporazumom o većem paketu, on bi verovatno morao da zatraži podršku parlamenta za odredbe o povećanoj budžetskoj disciplini, zajedničkoj bankarskoj superviziji, kao i fiskalnoj i ekonomskoj politici – i da prihvati Angelinu desetogodišnju „mapu puta“ ka dubljoj političkoj i fiskalnoj integraciji 17 zemalja evrozone…
U slučaju Nemačke za tako nešto je potreban referendum za promenu Ustava, a situacija nije drugačija ni u drugim državama.
