Pokušaj revolucije u Vatikanu

Sinod Rimokatoličke crkve počeo je svoje vanredno zasedanje u nedelju 5. oktobra u Rimu. U danima koji su prethodili susretu 190 rimokatoličkih kardinala, 16 eksperata, osam delegata iz drugih hrišćanskih crkava i 38 venčanih, od kojih su neki u religijsko mešovitim brakovima, jasno se videlo da ne misle svi kao jedan. Nesaglasje između crkvenih velikodostojnika je išlo dotle da je nemački kardinal Valter Kasper, jedan od omiljenih teologa pape Franje, komentarišući knjigu petorice konzervativnih kardinala koja tek što je izašla iz štampe, izjavio da ne pamti tako organizovan otpor usmeren ka jednom papi koji hoće da donese promene. „Tako se stvari završavaju u politici, a ne u Crkvi“, dodao je zatim. Jedan od pomenute petorice, američki kardinal Burke, brzo je reagovao kazavši da papa nije nem i da ne treba Kasper da govori u njegovo ime, te da su Kasperove izjave sramne i nečuvene, a njegova teološka pozicija bazično pogrešna. Ovako žustri istupi crkvenih velikodostojnika u javnosti daleko su od svakodnevnih.

Oko čega se danas lome koplja u Rimokatoličkoj crkvi?

TEORIJA I PRAKSA: Prošle godine iz Vatikana je poslat upitnik svim biskupijama koji je trebalo da pruži sliku o, najkraće rečeno, bračnom i seksualnom moralu katoličkih vernika. Pitanja su se ticala razvoda, kohabitacije, predbračnih seksualnih odnosa, abortusa, homoseksualnosti, poligamije, surogat majčinstva, kontracepcije… Teško da su nekoga rezultati iznenadili – jaz između „teorije“ i „prakse“ je dubok, a katolički vernici i kada su upoznati sa učenjem svoje Crkve ne žive baš po njenim pravilima.

Radni dokument na 85 strana, nastao iz odgovora na upitnike, nije obilovao revolucionarnim zaključcima. Važan je, međutim, utisak da se i vernici nešto pitaju i da ih Crkva čuje. Sledeći korak koji je papa preuzeo je sazivanje vanredne sednice Sinoda, tek treće u poslednjih 49 godina. U toku dve nedelje, od 5. do 19. oktobra, prisutni će iznositi predloge, a onda će oktobra 2015. uslediti drugi i završni deo, kada bi trebalo da se donesu konkretne odluke. Zvanično tema glasi „Pastoralni izazovi porodice u kontekstu evangelizacije“.

Katolički mediji pišu da još od Drugog vatikanskog koncila okupljanje biskupa nije izazvalo toliko interesovanja i kontroverzi. Svetska štampa pomno prati događanja u Vatikanu uz procenu da se radi o važnoj prekretnici, „borbi“ između konzervativne i liberalne struje koja će imati jakog odjeka u budućnosti. Dok se jedan od urednika BBC-ja priseća prvih trenutaka nakon izbora pape Franje, kada je portparolu Vatikana nagovestio da bi papa trebalo da dâ intervju za BBC imajući u vidu njihovu publiku od 250 miliona ljudi, a ovaj se nasmešio i na lep način mu dao do znanja da papa neće imati problema da dopre do svetske publike, mnogi smatraju da će ovo biti jedan od momenata u kojem će se videti koliko voljeni papa može da unese promena, s obzirom na otpor u sopstvenim redovima.

Najveća pažnja je posvećena mogućnosti pričešća razvedenih, tačnije onih koji su nakon (prvog) razvoda ponovo stupili u bračnu zajednicu. Za sada, dve struje unutar Crkve stoje na potpuno suprotnim stranama. Najjednostavnije rečeno, dok jedni, među kojima je pomenuti kardinal Kasper, smatraju da bi trebalo dozvoliti drugobračnima da se pričešćuju, drugi, među kojima su pomenuta petorica kardinala s početka teksta, tvrde da je to potpuno suprotno crkvenoj dogmi i da se Sinod ne sastaje da bi raskidao sa tradicijom.

Pojedini kardinali izjavljuju da „vrata Crkve treba da su otvorena za sve“, kao i da se „hrišćanska vizija zasniva na istoriji, a ne ideologiji“, da „Crkva ne sme da zaboravi da prašta“, da je „papa Franja pritisnuo dugme za napred“, kao i da „crkveno vođstvo mora konačno da se prebaci sa ‘zabranjujemo-modusa’ na dijalog“.

Njihove kolege, među kojima je nekoliko bliskih saradnika nekadašnjeg pape Racingera, govore da „delovanje Crkve mora da odgovara veri i dogmi ako hoće da bude katoličko“ (po tom shvatanju, u Novom zavetu je strogo zabranjen razvod kao i ponovno venčanje), kao i da je dobro da se što pre shvati da su „doktrinarne i pastoralne promene nemoguće“ jer će se tako sprečiti veliko razočaranje. Komentari se kreću od potvrde da će drugovenčani moći da se pričešćuju do uverenosti da neće.

Možda je napomena bečkog kardinala Šenbruna dala jedan drugačiji pogled na celu raspravu – deca razvedenih nikada neće videti roditelje kako se pričešćuju: „Kao dete razvedenih roditelja, ja molim pažnju za nas. U celoj ovoj debati uopšte se ne govori o deci i to me ljuti.“

DELA I REČI: Od samog početka upada u oči papino naglašavanje važnosti razgovora. Njegovo ponašanje ponekad više podseća na pravoslavne patrijarhe, gde su oni samo prvi među jednakima, a ne nepogrešivi na tronu. Sam stalno tvrdi da treba podsticati diskusiju, čuti mišljenja i predloge svih.

U pisanim dokumentima papa je vrlo umeren, čak ponegde ume i da se prikloni konzervativnijim tumačenjima. Međutim, u delima, poruka koju šalje je poruka otvorenosti i, iznad svega, praštanja.

Sredinom septembra papa je vodio ceremoniju venčanja za dvadeset parova. Među njima, našli su se i oni koji su pre toga živeli u „divljem braku“, razvedeni i jedna žena koja već ima dete. S obzirom na to da lokalne crkve često same odlučuju kako da se ponašaju prema razvedenima i onim katolicima koji žive nevenčani, ovo je moglo biti viđeno kao jasan znak sa vrha. Papa Franja je tada kazao: „Brak je simbol života, realnog života, to nije nikakva fikcija.“ (Poslednju javnu ceremoniju venčanja, 2000, predvodio je papa Jovan Pavle II i ona je bila deo proslave za porodicu, kao događaj koji je tematski bio posvećen blagodetima potomstva i štetnosti abortusa.) Papa Franja je takođe, u nekoliko izjava, naglasio da bi Crkva trebalo da pokaže više brige prema razvedenima i drugovenčanima.

Obraćajući se prisutnima na sednici vanrednog Sinoda, papa je bio jasan – kardinalske sujete treba da ostanu po strani: „Mi, u Sinodu, smo pozvani da radimo za Božji vinograd (…) to ne znači da treba da se raspravlja o predivnim i pametnim idejama, ili da se gleda ko je pametniji (…). U ovom slučaju Gospod nas pita da vodimo računa o porodici.“

O KONTRACEPCIJI: Iako je tema drugovenčanih izazvala najveću pažnju, a i očekivanja, ona, kao što je već pomenuto, neće biti jedina na Sinodu. Kasper je napomenuo mogućnost, kako bi se lepo reklo, drugačije interpretacije kada je reč o kontraceptivnim sredstvima, uz izjavu koja zvuči sasvim uobičajeno ali nije uobičajena za Rimokatoličke kardinale, a to je da roditelji treba da odluče koliko dece hoće da imaju. (U enciklici Humanae Vitae (1968) pape Pavla VI iznesen je veoma oštar stav o veštačkim sredstvima kontracepcije.)

Takođe, važno je spomenuti da se u radnom dokumentu Sinoda posvećuje izvesna pažnja različitim društvenim i kulturnim okolnostima, kada je reč o porodici, u kojima se nalaze vernici Rimokatoličke crkve. Naravno da su drugačiji problemi, a i načini funkcionisanja, porodica u Severnoj Americi i u Africi. Koliko god da odluke koje dogodine budu donesene (ako budu donesene) moraju da imaju određen stepen univerzalnosti, ne smeju se ni prenebregnuti pomenute različitosti, te bi u tom slučaju bila poželjna i prilagodljivost konkretnim prilikama u kojima vernici žive.

U jednom od mnogobrojnih članaka koji se bave „fenomenom pape Franje“, novinar je kazao da je papa uspeo da Crkvu, u lepom smislu te reči, izvede na ulicu, odnosno da pokaže da se čuje i iskustvo vernika i da se na njega „računa“. Koliko će to doneti pravih promena, verovatno ni sam papa ne može danas da zna.

Ostaje nada da će vatikanski „peti oktobar“ biti uspešniji od onog našeg.