Pod krilima Ujedinjenog zaštitnika

Promena režima zadovoljava američku dušu. Američki avioni doleću preko plavog neba, kao konjica koja juri niz brdo u starim filmovima. Loši momci, bad guys, prinuđeni su da beže. „Diktator iz stripa“ je svrgnut i prestonica je oslobođena. Oduševljena masa maše američkim zastavama. To je dobro za televiziju.

Međutim, podaci o američkim intervencijama usmerenim na promene režima na Bliskom istoku i u Severnoj Africi teško da su briljantni. Tragične posledice američke uloge u zbacivanju Moamera el Gadafija u Libiji, nakon neuspešnih intervencija u Iraku i Avganistanu, dovode u pitanje politiku promene režima. Libija je još u haosu, a u Iraku je, kada su SAD srušile brutalnog diktatora, kolaps države generisao sektaški rat, poplavu izbeglica, nebrojene smrti; koštao je do sada dva biliona dolara i mnogo američkih života.

Ovako je u anketi „Njujork tajmsa“ o tome da li treba preispitati tzv. „politiku promene režima“, u februaru 2016. odgovorio Džeremi Šapiro, istraživač u Evropskom savetu za međunarodne odnose i pripadnik tima za planiranje američkog Stejt departmenta, koji je od 2011. do 2013. savetovao državnog sekretara za politiku u Severnoj Africi i na Levantu.

Sa svoje strane učešće u ratovima u Iraku preispituje i britanski parlament – manje uz pitanje zašto, a više uz pitanje kako se u rat ušlo. O iračkom ratu laburističkog premijera Tonija Blera je sačinjeno sedam izveštaja, a najpoznatiji je izveštaj lorda Čilkota (videti tekst: „Uništenje radi spasavanja“, „Vreme“ 1332. 14. jul 2016).

Nedavno je mešoviti laburističko-torijevski spoljnopolitički komitet britanskog Donjeg doma objavio i izveštaj pod naslovom „Libija: Istraga o intervenciji i kolapsu i budućim političkim opcijama Velike Britanije 2016–17.“ koji osvetljava ulazak bez priprema u ratnu avanturu torijevskog premijera Dejvida Kamerona.

I izveštaj o Iraku i izveštaj o Libiji ilustruju začuđujuću lakoću s kojom je pokretana ratna mašinerija NATO-a i kako su se umnožavali razorni efekti politike koja se pokazala efikasnom u rušenju režima, a potpuno neadekvatnom u obnovi država razrušenih takvim akcijama.

PUT U MAGLU: Da li je intervencija u Libiji u britanskom nacionalnom interesu? Premijer Kameron je smatrao da jeste; bivši načelnik štaba lord Dejvid Džulijan Ričards od Hestomonsa nije bio u to ubeđen; bivši šef tajne službe ser Džon Sjuers je u to sumnjao; većina u kabinetu na to nije obraćala pažnju; a britanski parlament je 21. marta 2011. izglasao vojnu intervenciju rezultatom 557:13.

Ser Entoni Seldon, istoričar sa univerziteta Bakingem i pisac knjiga o premijerima Bleru i Kameronu, smatra da je o intervenciji u Libiji odlučivano „u senci Srebrenice“ koja je obeležavala generacijski rascep između političara od četrdesetak i kusur godina koji su bili za to da se interveniše (da se ne ponove masakri u Srebrenici i Ruandi) i starijih političara koji su bili za to da se postigne dogovor sa Moamerom el Gadafijem. Sa Gadafijem je samoinicijativno pregovarao bivši premijer Toni Bler, koji ga je nagovarao da odustane od napada na pobunjenike u Bengaziju.

Gadafijev režim, koji je takođe ugrožavala Al Kaida, je posle 11. septembra 2001. počeo da normalizuje odnose sa SAD i Velikom Britanijom, nakon dugog perioda sankcija i izolacije Libije osamdesetih i devedesetih godina. Gadafi je 2003. izručio odgovorne za rušenje Panamovog aviona u Lokerbiju 1988, platio obeštećenje žrtvama, napustio programe za razvoj oružja za masovno uništenje i balističkih raketa…

Kada je odlučivala o intervenciji u Libiji, britanska vlada nije prikupila adekvatne obaveštajne podatke, nije uočila da je pretnja civilima bila preuveličana i da je među pobunjenicima bilo mnogo islamističkih elemenata, kaže se u izveštaju.

Na pitanje da li je znao da su pripadnici Libijske borbene grupe povezane s Al Kaidom učestvovali u pobuni u Bengaziju u martu 2011, bivši šef britanskog štaba lord Ričards je odgovorio da je to bila „siva zona“. Grupa respektabilnih Libijaca je uveravala britanski Forin ofis da islamističke milicije neće profitirati od pobune, ali je to, po Ričardsu, bilo samo „puštanje mašti na volju“.

Veze libijskih islamista sa transnacionalnim militantnim grupama ekstremista su, inače, bile poznate. „Njujork tajms“ je pisao 2011. da je u Iraku i Avganistanu zajedno sa Al Kaidom učestvovalo više militanata iz Libije nego iz ostalih arapskih zemalja.

FRANCUSKA MOTIVACIJA: Politički i medijski idealizovano „Arapsko proleće“, koje je počelo u Tunisu u decembru 2010, u Libiji je počelo demonstracijama 15. februara 2011. u Bengaziju, ali je brzo preraslo u oružani sukob – pobunjenici su zauzeli Bengazi, a potom i Misratu.

U martu 2011. Gadafijeve snage su pokrenule kontraofanzivu i stigle nadomak Bengazija.

Moamer el Gadafi je pretio pobunjenicima da će proći kao oni na Tjenanmenu. Arapska liga je pozvala SB UN da uspostavi zonu zabrane leta nad Libijom.

U britanskom izveštaju se kaže da su političku inicijativu za donošenje Rezolucije SB UN 1973. u martu 2011. pokrenuli Francuzi, na čiju su politiku u tom trenutku uticali libijski emigranti u Parizu, koji su stekli saveznike u francuskom intelektualnom establišmentu, čiji pripadnici su bili nestrpljivi u insistiranju na promenama u Libiji. Njihova imena izveštaj ne pominje, ali mora da se misli na one „hajdemo u rat“ intelektualce o kojima je upečatljivo pisao Frano Cetinić u knjizi – kolateralnom pariskom dnevniku 1999. – pod naslovom Nazovi NATO radi umorstva.

U izveštaju je na osnovu prava o dostupnosti informacija citiran Sidni Blumental, savetnik i nezvanični obaveštajni analitičar tadašnje državne sekretarke Hilari Klinton, koji je na osnovu razgovora sa francuskim obaveštajcima konstatovao šta je uticalo na ratne planove francuskog predsednika Sarkozija: želja da dobije deo libijske proizvodnje nafte; da se osujeti navodna Gadafijeva namera da istisne Francusku sa severa Afrike i da poveća francuski uticaj; da ojača pozicije francuske vojske u svetu; da predstavi sebe kao proaktivnog igrača na Mediteranu; da ispolji francusku zabrinutost zbog ilegalne imigracije iz Severne Afrike.

Jedan komentator je konstatovao da „Sarkozijev glavni problem nije Gadafi, već više Marina le Pen…“. Važan faktor je bio Sarkozijev lični interes da poboljša svoju unutrašnju političku poziciju u Francuskoj, jer je u tom trenutku 66 odsto Francuza podržavalo intervenciju u Libiji.

Alen Žipe, francuski šef diplomatije, dramatizovao je navodnu opasnost po civile: „Imamo malo vremena, možda sate…“, što se pokazalo preteranim i nepotvrđenim u realnosti.

U gradovima koje su zauzele napredujući prema Bengaziju, Gadafijeve jedinice nisu vršile odmazde prema civilima. Tokom bitke za Misratu u februaru i martu 2011, bilo je 257 ubijenih i 949 ranjenih, među kojima 22 žene. Prema zaključku britanskog parlamentarnog spoljnopolitičkog komiteta, „disparitet“ između žrtava muškog i ženskog pola govori o tome da su Gadafijeve snage pucale u muške pobunjenike, a ne nasumice u civile. Tokom godina represivne vladavine Gadafijev režim nije izazivao masovne žrtve.

U izveštaju se konstatuje da je Gadafi u tim trenucima ipak gledao da ne iritira mnogo istok Libije, i demonstrirao je izvesno delikatno poznavanje plemenske strukture Libije i odnose između tri nekadašnje otomanske provincije Tripolitanije, Fezana i Kirenaike, čemu u Londonu i Parizu nije pridavana pažnja.

Alison Pargeter, analitičar bliskoistočnih prilika i autor knjige Uspon i pad Gadafija, šokirana je zbog manjka svesti u Vajtholu o libijskoj istoriji i kompleksnosti.

„POMOĆ PRIJATELJA„: Britanski premijer Dejvid Kameron je pratio francuskog kolegu Sarkozija, a njih dvojica su uticali na američku vladu da nešto učini, mada je, kako se izrazio bivši američki ambasador u UN Ivo Dalder, problem bio u tome što zaista nije bilo jasno na šta će to nešto proizaći. („Njujork tajms“ je 27. februara 2016. pisao da je raspoloženje u SAD bilo „51:49“ – predsednik Obama se kolebao, a u korist intervencije gurala je Hilari Klinton.)

Pod okriljem NATO-a u okviru operacije „Ujedinjeni zaštitnik“ (Unified Protector) od marta do oktobra 2011. intervenisala je koalicija koja je uključivala Belgiju, Kanadu, Dansku, Francusku, Italiju, Norvešku, Katar, Španiju, Ujedinjene Arapske Emirate, Veliku Britaniju i SAD.

Lord Ričardson procenjuje da je vazdušna intervencija bila od vitalne važnosti, ali da bez milicija i „naših arapskih prijatelja“ Gadafi ne bi bio oboren na način na koji se to desilo. Velika Britanija, Francuska, Turska, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati snabdevali su pobunjenike obaveštajnim podacima i slali specijalce.

Iako je Rezolucija 1973 SB UN zahtevala „striktnu implementaciju embarga na oružje“, neke grupe pobunjenika su snabdevane oružjem iz Turske, neke iz Katara, a neke iz Egipta i Emirata, zavisno od toga ko podržava Muslimansko bratstvo, a ko ne.

TRI VLADE, BEZAKONJE: Kada su Gadafijeve snage potisnute dalje od Tripolija, cilj je promenjen, nije više bombardovano radi zaštite civila, već radi svrgavanja Gadafija.

Kad su pobunjeničke milicije 20. oktobra 2011. Moamera el Gadafija brutalno ubile, došlo je do kolapsa države i do međuplemenskog rata.

Još u martu 2011. Francuzi su opozicioni Nacionalni tranzicioni savet priznali kao legitimnu vladu, što su posle prihvatili i predstavnici UN. Onda su nakon izbora 2014. Libijom vladale dve konkurentske administracije, jedna koju vodi Generalni nacionalni kongres u Tripoliju, i drugu Dom predstavnika najpre u Tobruku, a kasnije u Tripoliju. Potom su krajem 2015. predstavnici UN pokušali da formiraju treću, koncentracionu vladu – Vladu nacionalnog sporazuma.

Tri vlade su bile bez efektivne vlasti i širilo se bezakonje. Sudski sistem je u većem delu zemlje urušen. Razne milicije arbitrarno hapse, vrše torturu, nasilno raseljavaju ljude, ubijaju, nasumice napadaju, otimaju i nestaju.

Ministarstvo odbrane i unutrašnjih poslova bilo je u rukama milicija, čiji je broj pripadnika sa 20.000–25.000, koliko ih je bilo tokom rata s Gadafijevim snagama, narastao na 140.000.

Usledila je lančana eksplozija proliferacije 30 milijardi funti (40 mrd dolara) vrednog libijskog oružja, koje su eksperti UN uočavali ne samo u Libiji već i u Alžiru, Čadu, Egiptu, Gazi, Maliju, Nigeru, Tunisu i Siriji. U januaru 2014. egipatski islamistički pobunjenici su oborili egipatski helikopter na Sinaju libijskim portabl sistemom zemlja-vazduh (MANPADS). U Gadafijevo vreme u Libiji je bilo nabavljeno 20.000 takvih sistema.

Islamistički militanti su u septembru 2012. napali diplomatski kvart u Bengaziju i ubili američkog ambasadora Krisa Stivensa, a britanski ambasador Dominik Eskvit je preživeo napad u junu 2012. u Bengaziju.

Oko 6000 boraca Islamske države je tokom 2014. zauzelo gradove Sabrata, Derna, Sirt, u kome su se uklinili između dve konkurentske milicije i ne smetaju jedni drugima. Islamistički dobrovoljci sa severa Afrike pozivani su da ne idu u Irak ili Siriju, već da dođu u Libiju. Sefedina Rezguija, koji je u junu 2015. pobio zapadne turiste i posetioce muzeja u Tunisu, obučavala je ID u gradu Sabrati. Hjuman rajts voč je samo u Sirtu dokumentovao nezakonita islamistička smaknuća najmanje 49 ljudi.

U tom kontekstu, u izveštaju se pominje Halifa Haftar, čiju su Libijsku narodnu armiju oklopnim vozilima i municijom snabdevali Ujedinjeni Arapski Emirati i koji želi da se predstavi kao prijatelj Zapada koji će srediti islamističke ekstremiste, ako dobije status kakav imaju kurdske pešmerge (onaj ko se suočava sa smrću) – i oružje. Svoje reči ne potvrđuje delima – u avgustu 2016, na primer, on je navodno preselio svoje snage u pravcu rafinerije nafte, ključne u Libiji.

Bande trgovaca ljudima pretvaraju Libiju u ključnu tranzitnu rutu ilegalnih migracija ka Evropi. Šverceri navodno namerno dovoze izbeglice u međunarodne vode na Mediteranu u lošim brodovima ugrožavajući njihove živote i tako primoravaju učesnike spasilačkih operacija evropskih država da ih prihvate i transportuju ka Evropi. Međunarodna organizacija za migracije je između 1. januara i 31. maja 2016. registrovala da je 2061 migrant stradao ili nestao pri prelasku Mediterana.

U Libiji je u junu 2016. bilo milion migranata, od toga 425.000 interno raseljenih Libijaca, 250.000 povratnika, kao i 250.000 nelibijskih migranata iz Nigera, Egipta, Čada, Gane i Sudana. Migrantske trase ka Libiji vodile su iz zapadne Afrike, sa Roga Afrike, iz južne Azije i sa Srednjeg istoka.

Prema podacima UN, od 6,3 miliona Libijaca tri miliona je pogođeno oružanim konfliktom, a humanitarna pomoć ili zaštita potrebna je za 2,4 miliona ljudi.