Pobednica u rekordnoj trci

Iranska pravnica i zaštitnica ljudskih prava Širin Ebadi (56), ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za mir, svakako je do pre neki dan bila mnogo manje poznata van granica svoje zemlje od ovogodišnjih favorita, poput pape Jovana Pavla II ili bivšeg predsednika Češke Vaclava Havela. Stoga je i razumljivo da Vatikan nije požurio da se pridruži čestitkama laureatkinji koja je ujedno i prva muslimanka koja je zaslužila ovu prestižnu nagradu. Ove nedelje slavi se 25 godina od kada je Karol Vojtila seo u papsku stolicu. Međutim, njegovo zdravlje toliko je krhko da mnogi veruju da je Nobelov komitet propustio možda poslednju priliku da papi dodeli prestižno priznanje.

Iako Nobelova nagrada, a naročito ona koja se dodeljuje u Oslu, retko nailazi na jednodušno odobravanje baš u svakom kutku sveta, ovogodišnji izbor mogao je da iznenadi samo neupućene. Nobelov komitet ove godine imao je pred sobom spisak s rekordnim brojem kandidata, njih 164, ali je ovogodišnji izbor imao i donekle pomiriteljsku ulogu u trenutku kada je u svetu sve više onih koji veruju da su islam i ljudska prava nepomirljivi.

HRABRA ŽENA: Predsedavajući Komiteta Ule Danbolt Mjes, koji je pročitao obrazloženje, izjavio je da je dodeljujući nagradu ovoj „hrabroj ženi“ Komitet želeo da navede islamski svet da uvaži činjenicu da islam i ljudska prava idu zajedno. Komitet se takođe nada da će ova odluka poslužiti kao podstrek borbi za reforme u Iranu u ovim nemirnim vremenima.

Gospođa Ebadi se kao pravnica, spisateljica i profesorka na fakultetu već tri decenije bori za ljudska prava u svojoj zemlji, čiji se režim na Zapadu smatra jednim od najnedemokratskijih na svetu. Iranski predsednik Mohamed Hatami ophrvan je neprekidnom borbom između reformista i islamskih fundamentalista, a uz to je i pod rastućim međunarodnim pritiskom zbog tvrdnji da Iran razvija nuklearni arsenal.

Malobrojni zapadni novinari koji su imali prilike da se susretnu s gospođom Ebadi u poslednjih nekoliko godina opisuju je kao neumornu i harizmatičnu osobu i „pravu mašinu u borbi za ljudska prava“, naročito prava svojih sunarodnica. Ona je, inače, i prva žena sudija u Iranu, ali je njoj i njenim koleginicama nakon islamske revolucije 1979. šerijatskim pravom bilo zabranjeno da se bave ovim pozivom. Žene u Iranu ne mogu da budu sudije jer su, po mišljenju klerikalnih vlasti, „previše emotivne“. Ebadi je kratko vreme radila u sudu, ali se ubrzo posvetila advokaturi i pisanju knjiga, među kojima je najpoznatija Istorija ljudskih prava u Iranu. „Kao da ste od rektora univerziteta napravili đubretara“, opisala je kako se osećala kad su joj zabranili da bude sudija. Međutim, u zemlji gde su žene i devojčice izložene najokrutnijim kaznama, ovo predstavlja tek malu nepravdu koju je Širin Ebadi, inače majka dve odrasle devojke, naumila da ispravi. Dok su se njeni saborci, izloženi raznim opasnostima i pretnjama smrću, iseljavali iz Irana, Ebadi je prkosila u Teheranu i neumorno tražila rupe u šerijatskim zakonima, zastupajući disidente, političke zatvorenike i najugroženije, neprekidno zabadajući prst u oko vlastima. Godinama su Ebadi i dve njene saborkinje, koleginica Mehrangiz Kar i Šala Lahiđi, publicistkinja, zbog svojih napora i borbe za prava žena bile nazivane „tri musketara“. Lahiđi se pod pritiskom povukla, dok je gospođa Kar emigrirala u SAD. Upitana još pre nekoliko godina da li se plaši, Ebadi je odgovorila: „Ja sam ljudsko biće kao i svako drugo. Da, ponekad me uhvati strah. To vam je kao glad, naprosto nemate izbora. Ali, vremenom sam naučila kako da savladam strah i da mu ne dozvolim da mi se meša u posao“, odgovorila je Ebadi.

Ebadi je postala slavna kada je pred sudom isterivala pravdu u slučaju devetogodišnje Arijane Golšani, koju su 1997. ubili njen otac i polubrat. Pošto prema šerijatskom pravu otac ne odgovara ukoliko ubije ćerku, osuđen je samo polubrat, ali je i ova „pobeda“ pred sudom otvorila pukotine i dala novi podstrek reformistima da se još odlučnije odupru nehumanim zakonima. „Pozvali smo ljude koji se protive ovom zakonu da u znak protesta prospu bele latice na pločnik“, seća se Ebadi. „Ulica se zabelela u roku od samo nekoliko minuta.“

Zbog svojih aktivnosti, Ebadi je 2000. godine uhapšena i osuđena na petnaest godina zatvora jer je rasturala video-kasetu sa snimljenim priznanjem jednog pripadnika ozloglašene policije koju fundamentalisti koriste u brutalnim obračunima s disidentima. Ebadi je iz zatvora puštena nakon tri nedelje uz novčanu kaznu, a okrnjeni režim ukinuo joj je zabranu da se bavi advokaturom pet godina.

BEZ ĆUTANjA I BEZ POHVALA: badi je zajedno s nekolicinom kolega osnovala nevladinu organizaiju u Teheranu koja se zove Centar za odbranu ljudskih prava i deo sume od 1,3 miliona dolara, koji joj pripada uz priznanje, iskoristiće da osnaži svoju organizaciju i da se još odlučnije uhvati u koštac s čuvarima šerijatskog prava. „Hatami govori o vladavini prava, svi govore o vladavini prava!“ vajkala se Ebadi mnogo pre nego što je saznala za radosnu vest. „U Iranu ćemo imati vladavinu prava tek kad žene pred zakonom budu izjednačene s muškarcima.“ U tom cilju Ebadi je nedavno pokrenula široku kampanju za ukidanje zakona po kome žene dobijaju upola manju nadoknadu u svim sporovima od muškaraca. Zvanični radio i televizija u Teheranu nisu prećutali vest da je prestižna nagrada otišla njihovoj sugrađanki, ali se njome nipošto nisu ni hvalili. Pravo slavlje nastalo je na univerzitetu u Teheranu gde su mnoge devojke studentkinje, kojima je Ebadi veliki uzor, vest dočekale s oduševljenjem.

Kada je u Iranu, Ebadi poštuje iranske zakone po kojima su žene odevene u široku odoru i maramom prekrivaju kosu. Ali, kada se proslavljajući radosnu vest pojavila u prostorijama Međunarodne federacije za ljudska prava u Parizu, novinari su ugledali lepuškastu ženu, moderno podšišane kratke kose, u elegantnom ali blago dekoltovanom odelu i nakarminisanih usana. Zapadni novinari jedva su dočekali priliku da je upitaju da li će se njena borba preneti i na pravo žena da se odevaju po sopstvenom ukusu u Iranu, na šta je slavljenica dala odgovor kojim je već morala da udovolji prizemnoj novinarskoj znatiželji: „Molim vas, žene u Iranu suočene su s mnogo ozbiljnijim problemima…“