Plava grobnica na vratima Evrope

Na stotine ljudi se udavilo nakon što se dvadeset metara dugačak ribarski brod pun migranata u petak 17. aprila prevrnuo u Sredozemnom moru, kada se, po nalazu tužioca iz Katanije, greškom tuniskog kapetana sudario sa 147 metara dugim portugalskim trgovačkim brodom-kontejnerom „Kralj Jakov“.

Italijanska obalska straža je spasla samo 28 ljudi i iz mora izvadila 24 leša, a narednih dana se nagađalo koliko je onih koje je progutalo more, na tom mestu duboko oko 1500 metara. Jedan od spasenih migranata rekao je da je na ribarskom brodu bilo najmanje 700 ljudi, ali drugi preživeli migranti izjavljuju da ih je bilo čak 950, uključujući 200 žena i 40 do 50 dece. Italijanski tužilac iznosi veoma široku procenu o broju mrtvih: između 400 i 850.

Prema novinskoj agenciji Ansa, ribarski brod je isplovio iz Egipta i zatim ukrcao migrante na severozapadnoj obali Libije, u blizini grada Zuare (nedaleko od granice sa Tunisom), od koje je Lampeduza udaljena oko 300 kilometara. Da brod s migrantima ima problema javljeno je oko ponoći mobilnim telefonom Lučkoj kapetaniji u Lampeduzi, kamenitom ostrvu koje se nalazi 150 kilometara jugozapadno od Malte, najjužnijoj tački Italije kojoj godinama teže migranti sa severa Afrike. Kapetanija je naložila brodu „Kralj Jakov“ da se uključi u akciju spasavanja, ali te noći južno od Lampeduze sve je pošlo naopako.

MRAK I GUŽVA KOD LAMPEDUZE: Prethodne nedelje, izveštaji su govorili o tome da se možda oko četiri stotine ljudi udavilo u ponedeljak 13. aprila kada se takođe prevrnuo ribarski brod koji je iz Libije vozio migrante ka Italiji.

„Bio je mrak i takva gužva da nisam mogao da se maknem. Posle prve noći putovanja, brod je počeo da tone. Nikada se nisam toliko uplašio. Osećao sam se bespomoćno i prestravljeno. Srećom, italijanska obalska straža je došla ubrzo i spasla nas…“, ispričao je tridesetogodišnji Gebre iz Eritreje, koji je posvedočio da je na brod kojim je putovao u Tripoliju tri dana ranije ukrcano oko 400 ljudi.

Sirijsku devojčicu od osamnaest meseci po imenu Hajat, čiji su brat od deset godina i roditelji umrli tokom putovanja do Sicilije, spasio je jedan Sirijac dok je visila na komadu krhotina.

Jedna žena se porodila neposredno nakon što ju je obalska straža ubacila u gumeni čamac.

Italijanska obalska straža je ranije u okviru operacije „Mare Nostrum“ patrolirala blizu obala Libije, da bi presrela švercerske brodove, ali je tu operaciju redukovala nakon što nije uspela da ubedi svoje evropske partnere da joj pomognu da pokrije operativne troškove od 12 miliona dolara mesečno, javila je TV Al Džazira. Evropska agencija za obezbeđivanje granica Fronteks od 1. novembra 2014. je na centralnom Mediteranu u okviru zajedničke operacije „Triton“, čiji je mesečni budžet 2,9 miliona evra, angažovala tri pučinska patrolna čamaca, dva obalna patrolna čamca, dva obalna patrolna broda, dva aviona i jedan helikopter. To se pokazalo nedovoljnim. Aktivista organizacije Save the Children iz Italije koji radi na Siciliji, regionu koji obuhvata ostrvo Lampeduza, svedoči da tamo stižu i po dva-tri broda s izbeglicama dnevno, uglavnom iz Libije.

ZONA BEDE I PERMANENTNOG RATA: Treba li se čuditi što talas izbeglica nadire ka Evropi kada se zna da u „crnoj Africi“ polovina ljudi živi u apsolutnoj bedi, sa manje od 1,25 dolara dnevno? Talas izbeglica na moru je i jedan od refleksa činjenice da u siromašnim, ali i bogatijim regijama severa Afrike i Bliskog istoka besne sukobi. U jednoj analizi BBC-a se pominje da se u zoni Bliskog i Srednjeg istoka i severa Afrike odvija najmanje sedam velikih ratova: u Avganistanu, Iraku, Libiji, Siriji, Centralnoafričkoj Republici, Jemenu i Sudanu.

Od početka milenijuma u severnoj Africi zabeleženo je petnaestak oružanih sukoba ili nereda velikog obima s tragičnim posledicama: u Alžiru, koji je od 1992. do 2002. potresan građanskim ratom koji je od 2001. do 2002. kulminirao takozvanim Crnim prolećem; zatim su 2002. bili neredi u Maroku, Alžiru, Mauritanji, Nigeru i Maliju, pa je 2003. buknuo rat u Darfuru u Sudanu; od 2005. do 2010. bio je građanski rat u Čadu, u Sudanu od 2007. do 2009; usledila je pobuna Tuarega od 2007. do 2009 u Maliju i Nigeru; 2009. izbili su konflikti među nomadima u Južnom Sudanu; onda je krajem 2010. počelo takozvano Arapsko proleće, prvo u Tunisu, potom u Egiptu, Libiji, Siriji, Sudanu, Maroku, Alžiru, Zapadnoj Sahari…; nakon toga su 2011. izbili konflikti u Sudanu, pa 2012. pobune u severnom Maliju…

General Zlatko Rendulić, nekadašnji načelnik Vazduhoplovne uprave Generalštaba JNA koji je imao iskustvo na Bliskom istoku, pre nekoliko godina ukazivao je na činjenicu da u luku između Zapadne Sahare i Himalaja u poslednjih pola veka nije prošla nijedna godina bez rata.

U najnovijoj tragediji emigranata je bilo iz više zemalja: Alžira, Egipta, Somalije, Nigerije, Senegala, Malija, Zambije, Gane, ali i iz Bangladeša i Sirije.

Ali, dvadesetjednogodišnji Libijac iz Sirta, rekao je da je pobegao nakon što je njegov brat ubijen i njegovu prodavnicu hrane spalili militanti. Dva brata (Palestinci od 19 i 9 godina) živeli su u izbegličkom kampu u Siriji pod granatama. Kada je mlađi brat bio teško povređen, dvadeset dana nisu bili u stanju da se obrate lekaru. Pobegli su od bombi i putovali su iz Turske na Siciliju sa svojim dedom. Kad su ih posle pomorskog udesa spasli, držali su se čvrsto za ruke, bojeći se da će biti razdvojeni.

Ne bi se moglo reći da će velike nesreće poput ovih na Mediteranu odvratiti te ljude od rizičnog bekstva iz pakla bede i ratne pustoši, koji često liče na prolazak preko minskog polja. Užas od kog beže je veći od straha zbog onoga što im se može desiti na putu.

Prema podacima UNHCR-a, u 2014. oko 3500 migranata izgubilo je život prilikom prelaska Mediterana, konstatuje Fronteks.

ISTOČNA RUTA I BALKANSKI MEANDAR: Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice UNHCR upozorava da je broj mrtvih i nestalih u Sredozemnom moru ove godine veći 30 puta nego u istom periodu 2014. godine. Ona je prethodnih dana obnovila poziv za ubrzavanje operacije spasavanja u Mediteranu, na kome traje igra nadmudrivanja između švercera i evropskih pograničnih vlasti. Kad se zatvori jedna breša za ulaz u Evropu ubrzo je zameni druga, jer vodu je teško sprečiti da teče, a sirotinji da se bori za život.

Jedna migrantska ruta ka Evropi vodi od Srednjeg i Bliskog istoka preko Turske, a u nju se uključuju i imigranti sa Arabijskog poluostrva, severne i podsaharske Afrike.

Posle Turske, sledeća stanica je najčešće Grčka, koju poslednjih godina zapljuskuje nezapamćen talas izbeglica – oko 40.000 migranata je od 2008. do 2009. ušlo iz Turske. U oktobru 2010. dnevno je oko 300 ljudi iz Avganistana i Iraka prelazilo granicu. U 2014. istočnim mediteranskim pravcem se kretalo dvostruko više migranata nego 2013, ali i dalje ih je bilo manje nego u 2011, kada je 130.000 ilegalnih imigranata ušlo u Grčku. U prvim mesecima ove godine broj migranata se povećavao.

Smatra se da u ovoj zemlji ima 800.000 prijavljenih imigranata, a broj onih koji nisu registrovani procenjen je na više od 350.000. Oko 45.000 lica čeka da zatraži azil u Grčkoj, 48.000 je već u azilnoj proceduri.

Ranije je veći broj ulazaka iz Turske u Grčku registrovan na graničnoj reci Evrosu (Marica) nego morskim putem, ali se slika promenila pošto je Grčka krajem 2012. na tom delu granice podigla zaštitnu ogradu. Fronteks je rasporedio 191 osobu iz 26 zemalja članica EU u timove za brzu graničnu intervenciju (RABIT) u novembru iste godine. U 2011. broj ilegalnih migranata se povećao na 57.000.

Imigranti nisu prestali da koriste ovu rutu, ali je prelazak opasniji nego ranije. Grčki mediji su krajem novembra 2013. preneli vest da se troje imigranata udavilo jer im je potonuo gumeni čamac na Evrosu, a 15 ljudi je spaseno iz vode.

U 2013. je povećan broj migranata koji iz Turske dolaze na grčka ostrva. Prethodnih dana, na primer, došlo je do nesreće kada se na Rodosu na kamenitoj obali nasukao jedan brod s migrantima prilikom čega je troje ljudi poginulo. Između turske i grčke obale nesreće su česte. Među humanitarnim radnicima se priča da grčke patrolne službe relativno često vraćaju emigrantske brodove ka Turskoj, ma šta bilo s njima.

Ostrvo Lezbos (odnosno grad Mitilini na njemu) jedna je od prometnijih migrantskih međustanica. Preko Lezbosa veliki broj izbeglica dolazi na primer na Balkan.

U izveštajima Fronteksa za 2013. godinu navodi se i da je posle akcija grčkih vlasti u 2012. unekoliko smanjen broj imigranata koji u ovu zemlju ulaze iz Turske, ali da sve više ljudi koristi severnobalkanski meandar na istočnomediteranskoj ruti „azijske transverzale“ preko Bugarske, Rumunije ili Srbije.

Ekonomska kriza u Grčkoj, sve češći napadi desničarskih ekstremista na pridošlice drugog jezika i boje kože, neefikasan azilni sistem koji je u kolapsu, teraju veliki broj imigranata da napuste ovu zemlju i krenu dalje.

Ranije su imigranti iz Grčke mnogo češće išli ka Italiji, ali od kada je ova zemlja pre sedam godina uvela bolju kontrolu svojih morskih granica i brodova koji dolaze iz grčkih luka, iz Grčke se u druge zemlje Evropske unije sve više odlazi zapadnobalkanskom rutom, preko Makedonije i Srbije. Alternativni put je preko Albanije i Crne Gore.

Ne treba zaboraviti ni da je Zapadni Balkan, degradiran ratovima u devedesetim i dezindustrijalizacijom najvećom u Evropi, takođe imigrantsko emisiono područje.

U 2012. godini bilo je skoro 33.000 zahteva za azil koje su podneli građani pet zemalja Zapadnog Balkana (Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Srbija i Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija). To je 53 odsto više nego u 2011. godini. Skoro petina njih je albanske nacionalnosti.

Tokom ovog perioda skoro 20.000 migranata ilegalno je prešlo mađarsko-srpsku granicu i skoro svi su zatražili azil nakon prelaska. Prelazili su ne samo stanovnici Kosova, srpski državljani, već i državljani Pakistana, Avganistana, Alžira, Maroka i podsaharski Afrikanci, od kojih su mnogi pre toga boravili u Grčkoj.

Među mnogim uzrocima za povećanje broja tih migranata bila je promena u mađarskom zakonu o migraciji i azilu uvedena u januaru 2013. koja dozvoljava da oni migranti koji su podneli zahtev za azil bivaju upućeni u prihvatne centre koje su mnogi od njih ubrzo napustili. U junu 2013. granicu između Mađarske i Srbije prelazilo je oko 130 migranata svaki dan. U julu 2013. mađarske vlasti su opet izmenile zakon o azilu koji je predviđao da budu poslati u pritvor oni na koje se posumnja da zloupotrebljavaju sistem i ojačale su kapacitete granične kontrole. Ove mere doprinele su da u drugoj polovini 2013. drastično opadne broj ilegalnih prelazaka u ovoj pograničnoj oblasti.

VISOKA ŽIČANA OGRADA NA ZAPADNOJ RUTI: Na zapadnoj mediteranskoj migrantskoj ruti, koja vodi preko Gibraltara, španske vlasti su pojačale ne samo kontrolu šverca hašiša i kokaina, već i klasičnu graničnu kontrolu u glavnim lukama, instalirale uređaje za pomorski nadzor duž obale Španije i povećali broj patrola.

Ipak, prema izveštaju agencije Fronteks, u 2005. godini hiljade migranata poreklom južno od Sahare pokušavalo je da uđe u Evropu preskačući čak i veoma visoke ograde u Seuti i Melilji, enklavama na mediteranskoj obali afričkog kontinenta koje pripadaju Španiji od 1497.

Maroko, koji polaže pravo na tu zonu i mala španska ostrva duž obale Afrike, pozivajući se na sličan teritorijalni zahtev Španije da dobije nazad britansku koloniju Gibraltar, protestovao je zbog toga što je tamo podignuta žičana ograda nalik na onu na meksičko-američkoj granici, ali je i intervenisao kada je godine 2005. oko 700 migranata preskočilo tu ogradu, pa je u sukobima migranata s marokanskom policijom bilo mrtvih.

U Španiji je u međuvremenu rasla nezaposlenost, pa je bilo i manje radnih mesta za migrante, što je smanjilo migracioni pritisak na Španiju. Međutim, 2011, 2012. i 2013. ka Seuti i Melilji je ipak kretao prilično veliki broj migranata, uglavnom državljana Alžira i ljudi iz subsaharske Afrike.

Tokom 2014. sukobi i nasilje u Maliju, Sudanu, Južnom Sudanu, Kamerunu, Nigeriji, Čadu i Centralnoj Afričkoj Republici uslovili su raseljavanje velikog dela stanovništva, što je uz ekonomske uzroke bio još jedan uzrok pojačanih migracija i većeg broja pokušaja da se preskoči španska ograda.

ODSKOČNA DASKA CENTRALNOG MEDITERANA: Godinama je migrantska trasa preko centralnog Mediterana bila važna ulazna tačka za ilegalne migrante u EU. Na primer, u 2008. skoro 40.000 njih je otkriveno, uglavnom u blizini Lampeduze i Malte.

U 2014. preko centralnog Mediterana u Italiju je došlo više od 170.000 registrovanih migranata: 42.323 migranta iz Sirije, 34.329 iz Eritreje, 9938 iz Malija, 5756 iz Somalije, 6082 iz Palestine. Na jednog registrovanog emigranta, po procenama ljudi koji se ovim problemom bave, dolaze 2-5 neotkrivenih.

Neke od sirijskih izbeglica koje nisu mogle da dobiju vize u susednim zemljama često preko Kaira odlaze u Libiju, ili na primer od Istanbula do glavnog grada Sudana Kartuma, pa otuda putuju za Libiju. Libija je najveća odskočna daska migranata na putu ka Evropi, ne samo zbog blizine Italije, već i zbog konfiguracije obale koja je od Sirta do granice Tunisa peskovita i ravna, pogodna za ukrcavanje ilegalnih migranata, da ne govorimo o bezbednosnom vakuumu u postgadafijevskom haosu u kome lakše rade šverceri ljudi.

Nakon što je 2009. italijanska vlada potpisala bilateralni sporazum sa Libijom, kako je pisao Zoran Ćirjaković u članku „Kažite mi kako se umire i znaću kako se živi“, u „Vremenu“ od 7. novembra 2013. Gadafi je tokom poslednjih godina vladavine bio dobar čuvar velike saharske kapije „tvrđave Evropa“. Pre toga, u vreme kad je Libija bila pod sankcijama, Gadafi je tolerisao šverc ljudi, mada ne u meri u kojoj se to danas dešava.

Erupcija građanskih nemira u Tunisu i Libiji u 2011. pokrenula je duž ove centralne mediteranske trase masivni i brz rast broja migranata, kojih je te godine bilo više od 64.000. Od januara do marta te iste godine više od 20.000 Tunižana stiglo je na ostrvo Lampeduzu. To su uglavnom bili ekonomski migranti čija je namera bila da stignu u Francusku u potrazi za poslom. Taj broj je pao za 75 odsto u drugom kvartalu 2011. kao rezultat sporazuma potpisanog između Italije i Tunisa o repatrijaciji.

Na Lampeduzu i, u manjoj meri, Siciliju i Maltu, od marta do avgusta 2011. stiglo je i više od 40.000 podsaharskih Afrikanaca, a većina njih je podnela zahtev za azil u Italiji. Mnogi su silom proterani od strane Gadafijevog režima, kaže se u izveštaju evropske agencije Fronteks. U istom izveštaju piše da je sa padom Gadafijevog režima u avgustu 2011. migracioni pritisak na tom mediteranskom koridoru opao, pa i u 2012. ostao veoma nizak, ali već sledeće godine beleži se novi talas izbeglica u pretrpanim čamcima koji stižu iz Libije. Libijska granica je slabije kontrolisana, a u bezvlašću koje tamo vlada šverceri rade slobodno.

U iskazima izbeglica vidi se da se mnogi migranti i dalje plaše mržnje i sumnjičavosti Libijaca prema crncima, „Gadafijevim ljudima“. Od oko 5000 Afrikanaca koji, prema procenama UN, svakog meseca pokušavaju da se preko Nigera dokopaju Evrope, većina ide ka Alžiru, Tunisu ili Maroku. Oni koji dolaze iz Somalije i Eritreje, i ne povezuju ih sa Gadafijevim režimom, su, uz mlade Sirijce, najbrojniji putnici na čamcima koji iz Libije kreću ka Malti i Lampeduzi.

ORIJENT EKSPRES ERITREJA, TRIPOLI, KATANIJA, MILANO, HOLANDIJA: Krijumčari obično okupljaju migrante u Tripoliju i okolini, gde ih drže zatočene u nekoj kasarni, ili u fabrici sardina, dok čekaju na transport. Da bi se najpre domogli Libije Mnogi od migranata su pre nego što su se upustili u putovanje malim brodićima preko pučine prešli Saharu. Siromašni ljudi iz podsaharske Afrike ranije su putovali u Libiju da bi našli posao, ali građanski rat u toj zemlji primorava ih da potraže posao u Evropi.

Krijumčari održavaju veze između Eritreje, Sudana, Somalije, Čada, Malija, Nigera, Nigerije, Libije i Italije. U Italiji te krijumčarske mreže imaju baze u Milanu, Rimu, Bariju, Kataniji i kod Agrigenta, odakle „sicilijanski transfer“ ljudi ide za Nemačku, Holandiju, Švedsku i Norvešku“, objašnjava jedan od tužilaca iz Palerma angažovan u istrazi.

Dramatični uslovi pod kojima su ti ljudi putovali bili su posebno vidljivi u oktobru 2013, kada je 366 migranata izgubilo život u blizini Lampeduze jer je njihov brod odjednom potonuo.

Šokantno je čuti ono što su deca pretrpela u Libiji, koja je tranzitna tačka za migrante koji dolaze. Izbeglice pričaju da su preživeli veoma težak tretman, da su često tučeni i mučeni. Gambijski dečak od 16 godina je pokazao ožiljke na ruci i rekao da ima i ožiljke po celom telu koje mu je batinama i žarom cigarete naneo libijski trgovac. Rimska „Republika“ je objavila video snimak koji je napravio jedan Sirijac na kome se vidi kako batinaši tuku migrante kao robove da bi od njih iznudili više novca. Na putu oni su prepušteni ćudi švercera i izloženi rizicima zbog bezvlašća, ucena i torture raznih milicija. Nije mali broj onih koje su šverceri opljačkali, tukli ili ostavili u pustinji da pored pokvarenog kamiona umru od žeđi.

Italijani su uhapsili kapetana ribarskog broda, dvadesetsedmogodišnjeg Tunižanina Mohameda Alija Maleka i dvadesetpetogodišnjeg člana posade Mahmuda Bikhita, Sirijca.

Kako piše italijanski list „Korijere dela sera“ krijumčari se hvale da zarade 80 hiljada evra svaki put kada na pretrpanom brodiću prevezu dve stotine migranata. Izbeglice pričaju da ih put košta od 900 do 1500 evra.

Italijanski premijer Mateo Renci osuđujući, kako je rekao, „eskalaciju tih putovanja smrti“, u ponedeljak 20. aprila pozvao je Evropu da se usredsredi na onemogućavanje ukrcavanja izbeglica na švercerske brodove u Libiji, koja je polazna tačka za 90 odsto migranata koji stižu u Italiju.

„Mi se suočavamo sa organizovanom kriminalnom aktivnošću koja donosi mnogo novca, ali pre svega uništava mnogo života“, rekao je Renci na zajedničkoj konferenciji za novinare sa premijerom Malte Jozefom Muskatom. On je švercere migranata uporedio sa trgovcima robljem iz proteklih vekova, beskrupuloznim ljudima koji su trgovali ljudskim životima.

NEMOĆ: Ljutnja na tu vrstu „biznisa“ i „trgovine ljudima“ zapravo prikriva nemoć država da se nose s potencijalno zapaljivim globalnim socijalnim problemom koji proizlazi iz nejednakosti između razvijenog severa i nerazvijenog juga. Italijanska „Panorama“ u jednom naslovu kaže da Evropa „pere ruke“ kada je u pitanju problem izbeglica sa severa Afrike.

Evropska unija predložila je plan od deset tačaka koji se svodi na pojačanje kontrole granice (vidi okvir), odnosno na plombiranje porozne granice. Te kozmetičke intervencije neće smanjiti pritisak migranata na zemlje u kojima veruju da će zaraditi za život. O eventualnom preispitivanju evropskih imigracionih politika govori tek poneki transparent demonstranata moralno zgroženih zbog tolikih smrti koji glasi: „Ljudi, a ne granice“. O razvoju nerazvijenih ne govori niko.

Kako se i moglo očekivati, niko ništa ne govori ni o tome da li su evropski politički faktori doprineli smanjenju napetosti u kolevci civilizacija i religija, luku između zapadne Sahare i Himalaja, a ni o tome da li su tamo nepromišljenim vojnim intervencijama i podsticanjem šarenih revolucija uz linčovanje diktatora gasili vatru benzinom i činili život ljudi još nepodnošljivijim.