Pita se članstvo

Za „Vreme“ iz Bona

Već se zagazilo u sitne sate kada je Angela Merkel zamolila bavarskog konzervativca Horsta Zehofera i socijaldemokratu Zigmara Gabrijela da porazgovaraju utroje. Posle mukotrpnih pregovora ekspresno su se dogovorili oko preostalih pitanja i prepustili svojim sekundantima da sve lepo formulišu u koalicioni ugovor od čitavih 185 strana. Već sutradan (prošle srede), velika trojka je na konferenciji za novinare sveža i nasmejana predstavila ugovor o „velikoj koaliciji za velike zadatke“ (kako je to rekla kancelarka) koji štiti „malog vrednog čoveka“ (Gabrijel). Ukratko, sporazum između unije CDU/CSU i SPD-a, dve najveće političke snage u Nemačkoj, predviđa asketske finansije, ali i zakonski definisanu minimalnu zaradu, kao i više penzije za pojedine društvene grupe.

Već pet minuta nakon što su 22. septembra birališta zatvorena, znalo se da su demohrišćani premašili apsolutnu većinu za pet mandata, da njihovi tradicionalni saveznici Liberali nisu prešli cenzus, da su programske razlike sa Zelenima prevelike, dok Levica (bivši istočnonemački komunisti) tek ne dolazi u obzir. Jasno je bilo i socijaldemokratama da će istorijski izborni sunovrat moći da pretvore u kakvu-takvu pobedu, samo ako isposluju dobar koalicioni ugovor, principe dovoljno socijalno odgovorne da budu prihvatljivi za njihove birače. „Merkelova je ubedljivo dobila izbore i taj odnos snaga se oslikava i u koalicionom ugovoru“, kaže za „Vreme“ politikolog Nils Diderih sa Slobodnog univerziteta u Berlinu, inače bivši poslanik SPD-a. „Zahtevi socijaldemokrata su prihvaćeni samo delimično, ali ipak dovoljno da rukovodstvo partije može da se diči pred svojim biračima.“

I TROŠE I ŠTEDE: Nedeljnik „Špigl“ primećuje da koalicionim ugovorom svaka stranka opslužuje svoju klijentelu. Oko svake stavke tog dokumenta vodila se borba. Najveća žaba koju je Angela Merkel morala da proguta jesu onih 8,5 evra po satu, kolika će od sledeće godine biti zakonska minimalna satnica u Nemačkoj, mada će sve do 2017. tarifa moći da bude i niža, ako se tako dogovore sindikati i poslodavci. Sa punim radnim vremenom minimalna mesečna zarada bi tako, nakon plaćanja poreza, iznosila oko 1100 evra mesečno, što u Nemačkoj nije bogzna šta, ali pomak ipak jeste. Trenutno su radnici u pojedinim branšama osigurani kolektivnim ugovorima: manje od 8,5 evra po satu plaća se čistačicama i negovateljima na istoku zemlje, kao i praljama i iznajmljenoj radnoj snazi u čitavoj zemlji. Oni čije zanimanje nije obuhvaćeno sindikalnim ugovorom prolazili su još gore – frizeri u Saksoniji, na primer, do sada su kao početnici zarađivali manje od četiri evra po satu.

Minimalne zarade će možda funkcionisati u Simensu i Folksvagenu, piše „Špigl“, ali u mnogim slučajevima ispostaviće se da je SPD u stvari građanima poručio da je „nikakav posao bolji od loše plaćenog“, jer će mnoge male firme imati problema sa isplatom novog, zakonski određenog minimalca. I Angela Merkel se pribojava gubitka radnih mesta zbog poskupljenja radne snage, ali je naposletku uvođenje minimalne zarade nazvala „fer kompromisom“. Na njeno zadovoljstvo, ostatak koalicionog ugovora nije tako socijalan. U skladu sa kriznim trendom u penziju će se ići tek sa 67 godina, ali će punu penziju moći da dobiju i mlađi penzioneri, pod uslovom da su radili makar 45 godina. Svi koji su najmanje 35 godina plaćali porez moći će da računaju sa bar 844 evra penzije na zapadu i 772 evra na istoku zemlje. Takođe, povećane su penzije za majke koje su decu rodile pre 1992. (kada nisu imale pravo na duže plaćeno porodiljsko odsustvo).

Merkelova i njeni demohrišćani uživaju najveće poverenje Nemaca po pitanjima evropske i domaće makroekonomije, što se odražava i u koalicionom ugovoru. Što se Evrope tiče, neće biti „dužničke unije“, dugovi pojedinih zemalja ostaće samo njihovi. Poreske stope se neće menjati, iako je SPD dugo insistirao na tome da se dobrostojeći jače oglobe. Državni dug će još sledeće godine biti minimalno povećan (trenutno iznosi 2,14 biliona evra), a od 2015. nema novih zaduživanja. Drugim rečima, Merkelova rekordnu zaposlenost od ujedinjenja dve Nemačke i punu poresku kasu ne želi da proćerda, već da sanira minus. SPD je, sa druge strane, tražio da vlada u naredne četiri godine uloži dodatnih 45 milijardi evra u obrazovanje i infrastrukturu. Na kraju su se dve partije našle na 23 milijarde. „Čitava računica se zasniva na nadi da će nemačka privreda i izvoz dalje rasti, a nezaposlenost padati, te da će se poreski prihodi stalno uvećavati“, kaže profesor Diderih. „Ako se predviđanja izjalove, uvek se tokom mandata mogu tu i tamo povećati porezi.“

Bavarski konzervativci takođe mogu da budu zadovoljni dogovorom, posebno što im je prošlo predizborno obećanje koje je u prvi mah delovalo populistički: putarine na nemačkim auto-putevima plaćaće samo vozači sa stranim tablicama. Doduše, pravno će to biti malo drugačije formulisano, kako se ne bi kosilo sa briselskim pravilima. Bundestag će, tako, uvesti vinjete koje će morati da kupuju i domaći vozači, ali će njima biti snižen porez na motorna vozila, pa će na kraju defakto plaćati samo stranci. Od kada je legendarni Konrad Adenauer 1932. presekao vrpcu na prvom nemačkom auto-putu Keln–Bon putevi su bili besplatni za sve.

IZVORNA DEMOKRATIJA: Za malo istorije pobrinuo se i SPD: prvi put od osnivanja partije na internim izborima biće odlučeno da li socijaldemokrate zaista ulaze u vladu, kao što je to dogovorio partijski vrh. Pravo glasa ima 473.000 ljudi sa članskim kartama SPD-a, prostom većinom potvrdiće se ili odbaciti velika koalicija, a prema partijskom statutu minimalna izlaznost mora da bude 20 odsto. Glasačke listiće će dobiti poštom do kraja nedelje, a rezultate treba očekivati kroz sedam dana.

Nils Diderih objašnjava da je odluka šefa partije Zigmara Gabrijela da poslednju reč prepusti stranačkoj bazi bila sredstvo pritiska na Angelu Merkel, a mogao je tokom pregovora da kaže: „Ovo ne može ovako, moji članovi će to odbiti.“ Sa druge strane, direktna unutarpartijska demokratija je i omča oko Gabrijelovog vrata. „Ako članovi SPD-a potvrde koaliciju, biće to jaka legitimacija za rukovodstvo. Ali ako ne potvrde, Gabrijel će biti u neprijatnoj situaciji, izgubiće verodostojnost i verovatno će otići sa funkcije zajedno sa celim predsedništvom.“

Prognoze su da će članstvo SPD-a većinski glasati za koaliciju sa Unijom. Prvo, niko od vodećih socijaldemokrata ne lobira protiv velike koalicije (poraženi kandidat za kancelara Per Štajnbrik brzo je nestao iza kulisa kao što je i obećao), a protiv saradnje sa demohrišćanima su tek pojedini mali lokalni odbori; drugo, birači SPD-a se u svim anketama izjašnjavaju najpre za koaliciju sa Zelenima (koja je matematički nemoguća), a natpolovično podržavaju i veliku koaliciju sa Angelom Merkel na čelu.

Do referenduma ne treba očekivati izjašnjavanje koji će resor kome pripasti i ko će biti ministri. „To je dobro, jer tako članovi SPD-a neće glasati za ili protiv neke osobe, nego za ili protiv koalicionog ugovora“, primećuje Diderih. Jedna stolica – ona kancelarska – svakako je već davno popunjena. Pretpostavlja se da će, osim toga, CDU imati još pet ministarskih mesta, SPD ukupno šest, a CSU tri, što je i proporcionalno izbornom rezultatu. Pri tome, najjača stranka bi zadržala resor finansija, u kojem bi glavnu reč kao i do sada trebalo da vodi Volfgang Šojble. Mesto šefa diplomatije ide socijaldemokratama, verovatno Frank-Valteru Štajnmajeru koji je istu funkciju obavljao i u prvom kabinetu Angele Merkel. O odbrani i policiji brinuće se konzervativci, dok bi šef socijaldemokrata Zigmar Gabrijel trebalo da bude ministar privrede i energije. Logično bi bilo da toj partiji pripadne i resor rada i socijalne politike.

Ako se ipak desi „čudo“ i članstvo partije podmetne nogu svom rukovodstvu, mogući su novi izbori. „Za to nijedna strana nije zainteresovana“, kaže Diderih. „Ankete pokazuju da bi rezultati bili slični, jedino što bi verovatno antievropski orijentisana Alternativa za Nemačku ušla u parlament. To bi dodatno otežalo formiranje vlade.“ Naš sagovornik smatra da bi u tom slučaju realnija opcija od novih izbora bio pokušaj demohrišćana i Zelenih da naprave koaliciju. Zeleni su nakon izbornog fijaska smenili pola partijskog vrha i već se nalaze na klupi za rezerve.