Pad kuće Le Pen

Pariski sud je 31. marta ove godine izrekao presudu ekstremnodesnom Nacionalnom okupljanju (RN) – odnosno Marin Le Pen i još 24 lica, svih iz RN (od čega osam visokih funkcionera) – za proneveru javnih sredstava Evropskog parlamenta (ukupan obim štete iznosi više od 4,1 milion evra), u periodu od 2004. do 2016. godine, u aferi “lažnih asistenata” evroparlamentaraca iz redova RN. Reč je, naime, o organizovanom sistemu za isisavanje novca iz dotacija Evroparlamenta za saradnike izabranih poslanika, a za potrebe finansiranja same partije, tačnije enormnih prinadležnosti i drugih privilegija najužeg kruga oko same Le Pen. Taj sistem je svojevremeno uspostavio upravo Žan-Mari Le Pen, da bi ga njegova kći Marin Le Pen samo efikasno usavršila.

Sama Le Pen osuđena je na četiri godine zatvora (dve godine zatvora plus dve uslovno – zatvor preinačen u kućni pritvor s “nanogicom”, kako to u presudama do dve godine omogućava francuski zakon), 100000 evra novčane kazne i, iznad svega, petogodišnju zabranu izbora na bilo kakvu javnu funkciju i to s neposrednim dejstvom/pravosnažnošću.

ŠTA KAŽE PRAVO (ZAKON)

Za početak, ova presuda, ma koliko da je stroga, usledila je nakon čitavih deset godina sudske istrage praćene iscrpljenjem svih mogućih zakonom dozvoljenih proceduralnih prigovora i pritužbi, odnosno čitave apoteke pravnih lekova, te dvomesečnog suđenja koje se okončalo krajem prošle godine.

Da podsetimo: posle relativnog “bezakonja” sedamdesetih i osamdesetih, Francuska je poslednjih decenija u značajnoj meri unapredila i nadasve pooštrila zakonodavstvo u oblasti finansiranja političkog života, počev od samih političkih partija do propisa o raspolaganju javnim (budžetskim) sredstvima. Poslednje unapređenje uvedeno je u takozvani Zakon Sapen 2 iz decembra 2016. (po imenu tadašnjeg ministra pravde u Vladi Fransoa Olanda), koje je unelo dodatne i strože odredbe o “transparentnosti i moralizaciji političkog života”, s posebnim naglaskom na sve učestalije sukobe interesa, utaje i pronevere (javnog novca).

Naime, donošenje ovog zakona, ali i stvaranje Specijalnog tužilaštva za finansijski kriminal (PNF) i Visokog saveta za transparentnost javnog života (HATVP) još krajem 2013. godine, direktna su posledica sada već famozne afere “Kaizak” (Cahuzac), po imenu tadašnjeg levog ministra budžeta – Olandovog “belog viteza” u borbi protiv utaje poreza – koji ne samo da je predsednika lagao dok ga je direktno gledao u oči, nego je i sa skupštinske govornice bezočno lagao čitav parlament, govoreći kako ne poseduje nikakav milionski off–shore račun uprkos nepobitnim dokazima koje su prvi izneli novinari čuvenog novinarsko-istraživačkog portala “Mediapart”, istog onog koji je 2013. prvi otkrio i aferu “lažnih asistenata evroposlanika RN”.

Odredba o “neizbornosti” (inéligibilité) koja u francuskom zakonu oduvek postoji, do tada je bila samo “opciona” i sudovi su je retko izricali. Međutim, od sredine dvehiljaditih, a posebno od Zakona Sapen 2, ova se prateća presuda – s varijabilnim vremenskim rokom, uz druge oblike sankcija (zatvor i/ili novčane kazne) – danas izriče obavezno, gotovo automatski, ali ipak veoma retko s napomenom “s neposrednim dejstvom”.

NI PO BABU NI PO STRIČEVIMA

Naravno, upravo je ovo “neposredno dejstvo” i izazvalo najveću buru na političkoj sceni, budući da direktno diskvalifikuje Marin Le Pen iz trke za predstojeće predsedničke izbore maja 2027, u kojoj joj pojedina istraživanja javnog mnenja već danas daju 37 odsto glasova u prvom krugu, osim što već odavno uživa status gotovo apsolutne favoritkinje budućih predsedničkih izbora.

Naime, u višečasovnom čitanju presude i njenog obrazloženja na pune 154 stranice, predsednica Sudskog veća je, po rečima pravnika i upućenih komentatora, više nego pedagoški argumentovala motive za tako oštru presudu. S jedne strane, budući da je pravda spora i da se apelacioni (drugostepeni) procesi znaju odužiti unedogled, a s obzirom na dokazani prekršaj i njegovu težinu, želela se omogućiti neposredna efektivnost presude – sa pravne strane potpuno nevezano za izbornu agendu osuđene. Neposredna pravosnažnost pre svega je odgovor (cinik bi rekao kazna) na stav Le Pen i ostalih okrivljenih u toku trajanja istrage i suđenja, a koji se ogledao u potpunom poricanju dela koje im se stavlja na teret i potpunom preziru spram činjenica, propisa i izvedenih dokaza. Za Marin Le Pen se ne radi ni o kakvoj teškoj višegodišnjoj proneveri javnih sredstava Evroparlamenta u višemilionskom iznosu, već o običnom “administrativnom previdu”, pri čemu se pravila da joj nisu poznata striktna pravila o trošenju novca koji dodeljuje Evroparlament, kao ni posledice koje nosi njihovo kršenje. Shvativši da će “neizbornost” biti neposredno efektivna, Marin Le Pen je napustila sudnicu ne saslušavši do kraja izricanje presude i bez reči za okupljene francuske i strane medije.

Donoseći presudu u srazmeri s počinjenim delom, sudije su samo primenile postojeći zakon, koji su pooštrili i jednoglasno u Parlamentu usvojili isti ti političari, a Marin Le Pen je, kolokvijalno rečeno, dobila šta je i zaslužila. Da ironija bude veća, Marin Le Pen je, kao već poznata po doskočici “svi kradu osim nas”, još 2013. godine gromoglasno zahtevala da se u slučajevima dokazane pronevere javnih sredstava javni funkcioneri uhvaćeni “s rukama u pekmezu” kazne na “doživotnu neizbornost”. A šta tek reći za legendarni predizborni slogan Nacionalnog fronta s početka devedesetih – “Čistih ruku i uzdignute glave”? Prohujalo sa vihorom.

Uprkos pravosnažnoj neizbornosti, Marin Le Pen će zadržati svoj poslanički mandat do njegovog isteka ili do prvog narednog raspuštanja parlamenta, zakonski mogućeg već jula ove godine. No, stvar se odmah zakomplikovala. Na nemuštu sugestiju ministra pravde (nekadašnjeg ministra policije), notornog Žeralda Darmanena, Le Pen je istog dana uložila žalbu na prvostepenu presudu, a Apelaciono veće pariskog suda već sutradan je u svojoj zgusnutoj agendi, u kojoj u sledeće dve godine nema termina ni za puš-pauzu, pronašlo taman dovoljno prostora za drugostepeno suđenje Le Pen početkom 2026. godine, kao i za eventualno izricanje drugostepene presude već leta 2026, što bi značilo da bi Marin Le Pen, ukoliko joj bude ukinuta “neposredno pravosnažna neizbornosti”, ipak stigla da učestvuje na predsedničkim izborima na proleće 2027. godine.

foto: ap photo

POLITIČKA OLUJA

Kako je neko nedavno ironično primetio, kad god se u Francuskoj sudi nekom političaru – posebno za dela iz sfere finansijskog kriminala – te bez obzira na težinu dela i izrečenu kaznu (ili nedajbože oslobađenje krivice), svi se uvek prvo zapitaju, “bavi li se sud politikom kada sudi političarima?” Po samom izricanju presude, poslanici, članstvo i simpatizeri RN iznad svih, ali i drugi desni prvaci, uključujući čak i pojedine ministre u Vladi, potegli su već dobro uigrane samoviktimizujuće verbalne i intelektualne akrobacije, zamene teza, sofizme i druge logičke smicalice iz arsenala populističke demagogije. Tako smo mogli čuti da je “sistem upotrebio atomsku bombu protiv RN”, da “sudije prekrajaju izbornu volju građana” (za sada tek u sondažama javnog mnenja), da magistrati vode politiku i mešaju se u izbore, da svedočimo “pogubljenju demokratije”, te povike na lov na veštice, političke procese, negaciju demokratije, diktaturu/tiraniju sudija… Jednom rečju cirkus, a na opšte zaprepašćenje čitavog pravosuđa i pravne struke, celog levog političkog tabora i većeg dela centra, ali i velikog dela običnih francuskih građana, kojima je odavno preko glave finansijskih marifetluka celokupne političke kaste. Sam premijer Bajru izrazio je izvesnu zbunjenost presudom Le Pen (dok i sam očekuje drugostepeni proces za sličan prekršaj, u kom je uhvaćena njegova partija Modem), pruživši ipak podršku svim instancama sudske vlasti kao jednom od tri osnovna stuba republike. Ipak, najviše je iznenadila neočekivana reakcija radikalno levog lidera Nepokorene Francuske Žan-Lika Melanšona, koji je izjavio da “samo birači imaju suvereno pravo da nekog kandidata eliminišu iz izborne trke”.

Na međunarodnom planu, Marin Le Pen je stigla podrška od listom svih lidera evropske ekstremne desnice – Orbana, Salvinija, Abaskala (da, i Dodika), te Trampa, Maska i družine iz SAD, baš kao i zvaničnog Kremlja – da ironija bude veća, taman u trenutku kad se ova poistovetila s Aleksejem Navaljnim. Primetno je jedino odsustvo reakcije nemačkog ekstremnodesnog AfD, koga čak i Marin Le Pen smatra isuviše ekstremnim.

MITINZI I KONTRAMITINZI

Veličanstveni miting podrške Le Pen i “borbi za očuvanje demokratije protiv diktature sudstva”, na koji je pozvao predsednik RN, mlađani Žordan Bardela, okupio je u nedelju 6. aprila podno zdanja Invalida jedva nešto više od 7000 pristalica, kojom prilikom je Le Pen ponovila da ne odustaje od političke borbe, usudivši se da se ovog puta uporedi s Martinom Luterom Kingom. No comment.

Razlog ovom i više nego slabom odzivu mnogi vide u strahu od nereda i američkog “kapitolskog” scenarija, ali isto tako i u stavu ogromne većine (57 odsto) francuskih građana da je razrezana kazna Le Pen sasvim u redu i u skladu sa zakonom. U isto vreme, skup u odbranu demokratije na poziv Nepokorene francuske, na Trgu republike – mestu svih protesta francuske levice – okupio je još manje učesnika (oko 5000), dočim je poslednji miting, na poziv bivšeg premijera Atala i Makronove vladajuće koalicije okupljene oko centralne formacije “Renesansa”, uspeo jedva da napuni kongresnu salu na obodima Pariza, a sve u nastojanju da se trupe okupe, prebroje i obodre za nove političke izazove krajnje oslabljenog političkog centra.

PLAN B – KAO BARDELA

Ukoliko Le Pen ipak ostane izvan politike – makar one izborne – narednih pet godina, logično je očekivati tektonska pomeranja na desnoj i ekstremnodesnoj strani francuskog političkog spektra. Kao logičan naslednik na izborima nameće se aktuelni mladi lider stranke Žordan Bardela (29), čistokrvni aparatčik i svojevrsna “tvorevina” Marin Le Pen koja ga neumorno, okolnostima uprkos, “uzdiže u nebesa”. No, iza simpatične i uglađene figure “idealnog zeta” i popularnosti svakog viđenijeg influensera s društvenih mreža, Bardeli se, osim slatkorečivog populizma, prebacuju i političko neiskustvo, površnost i neskriveni dilentatizam prema izazovima koje nose najviše državne funkcije. Ipak, njegov rejting sve češće nadmašuje rejting i same Marin Le Pen, a veliki deo članstva i pristalica RN spreman je za već dugo očekivanu smenu generacija na vrhu (posle tri dosadašnja neuspeha Le Pen u predsedničkoj trci) i konačno “okretanje lista” i stavljanje tačke na pedesetogodišnju epohu porodične partijske manufakture Le Penovih na čelu RN.

UZDRMANI TEMELJI DEMOKRATIJE

Oštro i zabrinjavajuće klizanje udesno čitavog francuskog političkog pejzaža potpuno su ogolila najnovija previranja i napadi zdesna na osnovne postavke republikanskog poretka u Francuskoj, odnosno podelu, ili makar ravnotežu tri grane vlasti: zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Izuzetno otrovan i jednako popularan, “klasičan” desni ministar unutrašnjih poslova, republikanac Bruno Retajo, koji bi na desnici potencijalno najviše profitirao od ispadanja Marin Le Pen iz igre, prošle jeseni se odvažio da izjavi kako “pravna država nikako nije sve i svja”, te da se tog koncepta ne treba držati, kolokvijalno rečeno, kao pijan plota. U Francuskoj je sve prisutnija i sve odomaćenija politička argumentacija daleko svojstvenija neliberalnim i fasadnim demokratijama, a proliferacija sve izvitoperenijih poimanja same suštine demokratije u Francuskoj ukazuje na hitnu potrebu smirivanja nagomilanih tenzija i definisanja nekakvog novog konsenzusa i uspostavljanja novog društvenog ugovora koji bi odredio buduću putanju demokratskih tokova francuske politike i stremljenja čitavog francuskog društva.

GDE JE KRAJ AFERAMA?

Političko-pravosudne anegdote radi, pomenimo još i to da je u trenutku nastanka ovog teksta (utorak 8. april) pred istim pariskim sudom svoju završnu reč iznela odbrana bivšeg predesdniku Nikole Sarkozija, na suđenju u aferi “libijskog finansiranja” njegove izborne kampanje 2007, odnosno za “koruptivni pakt sklopljen s Gadafijevim diktatorskim režimom” (pominje se cifra od 50 miliona evra) za koji je Specijalno tužilaštvo za finansijski kriminal zatražilo sedam godina zatvora za bivšeg predsednika. Na sudu se Sarkozi pojavio sveže “zakićen” nanogicom, po konačnoj pravosnažnosti osude na godinu dana zatvora u ranijem suđenju za trgovinu uticajem u aferi “Bismut” iz 2014. Prvostepena presuda očekuje se najesen. Čitaocu svakako neće biti teško da pretpostavi da je “Mediapart” još 2012. prvi pisao i o ovim opskurnim vezama Sarkozija i Gadafija.

Umesto da podvučemo crtu, podsetimo samo na to da su dva francuska bivša predsednika – Žak Širak i Nikola Sarkozi, i njihovi premijeri Alen Žipe i Fransoa Fijon, definivno pravosnažno osuđeni za različite vidove pronevere, korupcije, prevare i utaje javnih sredstava, drugim rečima povrede osnovnih načela poštenja i probitačnosti koje nosi i najmanja javna funkcija.